Дугачки викенд, свети двајздевети је тек у уторак. То ће рећи да имамо пет нерадних дана у комаду. Теоретски би требало да имамо предавања или у понедељак, што практично значи да их немамо. Јер и да се одрже, ко би дошао, можда десетина, или мање. Мало их има из места, сви отпутовали кући. А нема ни смисла да се зграда греје за један дан, што у ствари не би ни успело. Прво јутро после празника увек буде хладњикаво.
А имамо и госте - дошао теча Кића са кутијама за звучнике. Кутијама? Не, кутијом. Последњи Земљанин који не зна да стерео значи пар звучника.
Другу је направио и донео током децембра, мада не од истог материјала. Прва је од панел плоча, што су паралелно лепљене летвице од 20х20мм, слепљене и упресоване између два слоја фурнира. Најјаче што може да се направи од обичне чамовине, не мора неко скупо дрво. Друга је била иста, само што није од нових плоча него је секао стара врата од кухињског намештаја, чему није фалило ништа, осим што је понегде остао траг фарбе. Чврста емајл фарба, ушла у дрво, неће да сиђе. То сам после префарбао остацима од пре четири године, дакле љубичасто. Осим предње плоче, које је Ечи урадио од већ мало лакиране шперплоче, а ја запео да то тонирам бајцом, не упија. Ал' ајде, после три слоја је већ личило на нешто, прогласио сам за готово.
Унутрашњост сам пунио жимом, што је груб влакнаст материјал, наводно од морске траве - тражио сам и ништа, све срчке ми дају резултате за зиму, јебо вас енгрпски и што тако пише 90% људи а срчке њима угађају. Тим се пунио тапацирунг - фотеље, каучеви, душеци. На крају сам имао величанствен звук.
Кутије су биле коњски јаке. На њима се и седело, и користили смо их и као лотру, кад треба нешто да се дохвати са ормана, и као сточић. Једном смо били похарани док нисмо били ту, нестале су тзв. кристалне винске чаше и ови звучници. Арпи рече да их је видео на бувљаку. Ал' дотле су нас служиле добрих двадесетак година.
Не сећам се које је године то било, кад су теча Кића и тетка Мима били у гостима, па су спавали на мом каучу, а ја се снашао негде, можда на малом каучу у кујни, и питамо их ујутро, онако реда ради, како су спавали. Ма добро осим што су се сваки час будили, како ви уопште можете да спавате кад пролази толико возова. Сви гракнемо „каквих возова?“.
Од куће до пруге има 100м правом линијом. Ми смо ту стално и одавно смо се навикли да возове ни не примећујемо. Е, они су их приметили.
28-IV-2023 - 19-I-2026