11-IX-2010.
И опет IV5пп држи матурски парастос, енти пут од матуре. Сташа је дошао по мене изјутра, па смо покупили Драгану. Нисам је видео од 1999., и гле баш добро изгледа и још увек је лагана, загрлио сам је и окренуо пун круг око себе кад смо се срели. Одвезли смо се до Тараша, код Бајчета на викендицу. Било је отприлике пола разреда, тј пола оних који могу да дођу (двоје умрло, двоје преко мора). Сад према сликама, видим да су ту Мима, Рајка, Манџа, Чомбе, Бајло, Јасмина и после њен муж и ћерка. Навраћао и комшија.
Претходних дана је било кише, па је Сташа возио слалом последњих 100м од асфалта до куће, без проблема.
Пила се домаћа и неко пиво, кувала се рибља чорба, пржила се риба (одлично испало обоје), нашкљоцао сам двадесетак, причао са свима, претрпео гледање кошарке против Турака (покрали нас безочно, ал' заболе ме и за то и за цео спортски шоубиз), а онда је већ било хладно да се седи па смо се разишли.
Бајче је и виши и шири но што га памтим. Годину је млађи од нас, касније је растао, био је разредни мали. Живи овде, на викендици, јер су га жена и деца најурили из куће. Прича се да је имао неколико веза са стране. Млео је, кад год је имао публику, да је у ствари он у праву а жена и деца греше, и да само чека кад ће макар син, ако не и ћерка, да стану на његову страну. Пио је доста, ал' је све време изгледао исто, као да је само држао црту, чим се мало врати, потегне опет.
Чини ми се да ником није јасна моја прича. Рајка (тренутно риђа, и остаће тако још годинама) је изричито тражила да јој причам како је тамо. Когод се врати оданде је или трули богаташ или потпуни промашај. Оно прво очигледно нисам, немам кола, не носим ништа скупо, пушим обичне цигарете, немам ни мобилни. А с друге стране не кукам и не тражим изговоре, као што би свако ко се вратио подвијена репа, то што причам све има неког смисла, али... још увек из свега тога нису у стању да саставе себи неку уверљиву слику. Збуњ.
Границе људског поимања.
Био сам таман довољно пијан да ме преплаши узан и кривудав друм у повратку. Јер сам замислио да возим туда. Закључио сам да не вреди овде имати кола, скоро све што ми треба може бициклом, а оно мало осталог, кад има нешто да се носи, може таксијем. А и доста ми је да већ деценијама будем дежурни возач. Сад више не морам.
Спомиње се: IV5пп, Веља Бачикин (Бајче), Драгана Витас, Јасмина Влајин, Јошко Чобзанин (Чомбе), матурски парастос, Мерима Табарски (Мима), Ненад Бајло (Бајло), Рајка Чајканић, Славољуб Мандић (Манџа), Станоје Сердаревић (Сташа), чорба, на енглеском
17-IV-2017 - 12-I-2026