И купили смо телевизор. Нишки, лепо политирана тамномрка кутија, прави комад намештаја. Екран, ваљда, 51цм, с тим што је кутија била и целих 70 по ширини. Имао је доста зајебан бирач канала, који је могао да се врти само у једном смеру, од ваљда 3. до 12. канала (прва два нису постојала), наводно је умело нешто да се поломи ако се врти уназад, а ни овако није ишло баш лако. Имао је четири дугмета спреда, једно за пали-гаси и остала три се не сећам, вероватно их нисмо никад ни користили. Лево и десно од тога су била по три назубљена точкића, вирила доњом четвртином из кутије, један светао два тамнија, то је ваљда било за светлину, контраст, јачину звука и нека подешавања око вертикалне синхронизације, а било је за то и два мања дугмета страга, која смо понекад морали да употребимо.
Бирач канала је био ван употребе доста дуго, јер ем је незгодан, ем је био само један канал. Тај један канал се емитовао преко постојеће мреже репетитора, од којих су нам два била надомак - онај на Авали, и онај на Црвено Чоту, на Фрушкој. За невољу, требало је усмерити антену, једном на југ једном на запад, што није ишло баш лако. Пентрање на кров је изведено само једном, кад је пободена носећа шипка и притегнута уз греде, а положај према Чоту је обележен капањем воска низ цев, преко обујмице. Па ако рикне Чот, окрене се за прав угао улево, па се после врати док се траг воска не поравна.
Била је општеважећа истина да телевизор треба поставити што вишље, нешто због као зрачења и чега све, а и иначе су сви видели да се то ставља високо. Јесте, стављао се тако у месним заједницама, домовима културе и другим местима где би њих двадесет седело и гледало, а и комшије које су то по две-три године пре нас набавили су исто тако стављали високо, јер би им се за сваку виђенију емисију накупило комшија па ајд да сви виде. Тако је и наш завршио на врх витрине, и остао тамо годину, можда и две, док нисмо схватили колико је то блентаво и направили му место на сточићу од рекс фотеља, у углу иза мог кауча. Антенски вод је и иначе ишао туда, још пре две године је провучена бергман цев за њега, мислило се штогод и унапред, па се овако мање вукао по поду.
Телевизори су били штогод осетљиви на напон, који је умео да врљави, па су се куповали и стабилизатори (напона или и фреквенције?). То су биле некакве кутије величине отприлике пола акумулатора, шаку широке, две шаке високе и педаљ дугачке. Имали су само један обичан прекидач, као за светло, кабл да се уштекају у струју, и утичницу да се у њих уштека телевизор. Ми бар то нисмо морали да купујемо, кад смо већ први до трансформатора, ако не ваља нама неће ваљати ником. И стварно, телевизор се ретко кварио. Наравно, кад би дошао мајстор, морао сам да завирујем, као што сам и за радио, а мајстор, неки комшија иза ћошка, би ми показивао форе, где рецимо не ваља прилазити прстима, па би примакао одвијач топу катодне цеви, и тамо би се појавила стојећа варница... Каже, има ту струје у кондензаторима и кад је искључено, траје му данима да се испразни.
Немам појма шта смо гледали, осим дневника, филмова и хумористичких* серија Радивоја Лоле Ђукића, са Мијом и Чкаљом, које смо ионако већ знали са Веселе вечери на радију, која се редовно слушала. И ја сам једва дочекао да то гледам натенане, не упињући се да вирим преко нечијег рамена и не чуљећи уши да чујем дијалог. Ал' некако ме и брзо прошло, бар те тзв. хумористичке ствари. Већина фора је била прилично провидна, по целу реченицу-две унапред се дало погодити шта ће бити поента, а труд да се заобиђу сочнији изрази и замене стерилисаним је био прилично очигледан. Приде је био тај депресивни осећај да за главног јунака редовно мећу неког смотуља, гогољевског ситног понизног чиновничића (добро, де, тада нисам имао речник да то тако кажем, но се не сећам како сам га рекао), никад неког врдаламу, подвалџију, спадало. Увек неко да га сажаљеваш а не да се смејеш с њим. Те сам се охладио од тога за годину-две.
Зачудо, некако се најбоље сећам школског прогама, који је ишао пре подне. Кад сам био друга смена, често бих забаталио све, остао у кревету и гледао то. Ту сам се мало срео и са хрватским (тада званим загребачки), учио мало и то паралелно називље, кисеоник-кисик, азот-душик, водоник-водик итд. Било је и да упаднем у панику и прескочим доручак, само спапчим домаћи и ручак за пола сата и тутањ у школу. Ту сам некако укапирао да за ту врсту доколице и дангубе није довољно бити сам код куће, треба обезбедити још неке услове.
Сећам се да сам се нешто палио на ону ваљда млађу ћерку из оне породице из „Изгубљених у свемиру“ (ал' то ваљда тек 1967.), и наравно пре и изнад свега на Сташу Пешић, тада рибу над рибама. Јесам имао само десет година, ал' сам имао и око за лепоту. И, ммм, да, плавуша.
----
* како им се ниједном није омакло, за све те године, да уз тако нешто напишу „комедија“, него увек само „хумористички програм“. А кад би та иста екипа снимила играни филм, то је онда била „филмска комедија“. Некако им се више свиђало да се приказују као поборници хуморизма.
28-XI-2023 - 25-VII-2024