05-V-2024.
Другог се испоклапало неколико ствари. Прво, Анити је рођендан, друго, долази Јан. Био се јављао претходног дана из Пеште, каже оверили су Жербо (Zserbó) по мом упутству, одлично, стижу око 13:30.
Торта је била спремна још претходно вече, осим самог разливања фила и забадања свећица, то је све било преподне.
Сви воле мачке. Џими, Вафл (Вафао :) и Рундек уживају. Зелена понекад наиђе, ал' није баш дружељубива, мало је огребала Нешу.
Око 11:30 сам звао Боба брзождера и наручио две киле мешаног, то се добро сетила да ме подсети на време, јер мора да имају гужву, и имали су. Посадио сам Стенлија у Јоду и одвезао се с њим до Детелине, успут му показавши пар фора које треба да зна, а онда смо мењали места. И џаба што сам му објашњавао какав је то мењач, не вреди док не проба. Одушевио се, како се то добро понаша и како је простран и удобан, и тај панорамски пенџер, одлично.
Некако смо, на мицеве, одлагали ручак, јер је Јан рекао да су мало заглавили на грани (а после су се придржавали ограничења брзине, нарочито после аутопута), но ипак су стигли пре 14:00, таман кад треба. Он је штогод остарио, наизглед, ал' то је више онако на први поглед, и што је мршавији. Оно 2007. кад смо се још виђали уживо, био се убуцкио због терапије после зрачења, што је већ одавно скинуо. Син му је баш момчина, добар за друштво, духовит, речит, све океј. Донели су нам три врсте сира и боцу Херцег Јанка, неког специјалног од 0,75, тамног, 10% алкохола или тако нешто (не, то је никшићко црно што је Стенли купио у суботу било тако јако, ово је било само преко шест). Од чега сам кушао мало, остало су попили Го и Стенли. Добро, јако, и некако ми и није жао што сам пропустио, нека њих, ја сам одавно баталио пиво.
И тако је Анита имала шесторо одраслих да јој певају хепи брздеј... Било је баш весело. Брбљали смо охохо, делом горе, где смо прешли да бисмо могли да пушимо, чак је и Јан издимио једну, што му је, каже, отприлике шеста у овој деценији, а негде у претходних десет спада и она једна што сам му завио у Бермудском троуглу у СФу (где нестају бројне бурме) 2007.
Увече сам их одвезао до апотеке, тј апартмана. Нигде живе душе, кишица ромиња, успео да се паркирам тачно пред улаз, значи ноћу није проблем, било је око поноћи. Тип је то баш фино скоцкао, и соба има дивну зелену боју, скоро малахит, баш нијанса коју волим... сликао сам само да јој после покажем, и свиђа се и њој.
Ујутро сам успео да се пробудим у 8 (уз њену помоћ), па сам већ у 8:29 био паркиран на истом месту, по истој кишици, таман пре него што је почела гужва. Не знам шта хришћанима значи тај петак што је два броја већи, ал' сам исправно рачунао да ће да ствара гужву. Отишли смо по бурек, наравно, ал' нису имали пет комада, па сам узео четири и некакву бурек змију са сецканом коленицом, није доста лоше.
До куће сам их провео малкице около - око 25. маја, поред Елмонта, поред обданишта до Кантине и шећеране („ово још нисте видели - пут од жуте цигле!“), показао им стару кућу. Кантина се није ни видела, тамо је сад права џунгла. На капији шећеране и даље стоји име последњег власника, који већ више не постоји.
Јан је свој смазао, и чак попио и јогурт (морао сам да објасним да се овде јогурт пије, не треба кашичица); син јогурт није ни пипнуо, а од бурека је одустао на пола, много му је.
Спаковао сам им две литре крушке и литру кајсије, такве смо флаше имали при руци, с тим да је једна литра за Киша. Па, каже, таман на време, жени се, ал' нису неки сватови, само журка за уже друштво. Па рече он да му треба литра за друштво, један се жени, па да пошаљем по теби, ал' сам му рекао „не примам наруџбине, дођи па узми“. Ал' није рекао да је он тај младожења. Па добро, ето шаљем из нехата.
Онда она крете са причом како је Киш био пробирач кад је био ту први пут, и није му се свиђало што је такав, ал' се зато за следећи пут баш стесао и променио став, јео је шта се изнесе и све скупа био други човек. Ех, каже Јан, вратио је све што је скинуо и набацио још толико, а она његова је двапут већа од њега...
Кишица је још ромињала кад су отишли. И наставила је да пада цео дан и ноћ, права натапача, најзад. Сад чекамо прилику да одемо на башту.
У суботу (4.) су дошли Лена и Милан на ручак, била опет она супа од коске са резанцима (за Милана са јајима, опет једе али само кето) и печење - буткица и ћурећи карабатак, прсте смо олизали. И појео се и остатак од торте. Донели су и онај сто, у међувремену успешно растављен, па су то он и Стенли саставили. Имао сам прилику да кажем „како је лепо бити таст, седиш а зетови раде...“.
Предвече Стенли одвео породицу у шетњу, самоуслуга, месна заједница, сладолед. Наравно да је купио кило кокте, ми се нисмо сетили.
У недељу (тј данас) је било баш лепо време, мислили смо да ћемо на башту, ал' нисмо ишли никуд, јер смо имали редњу - Анита је закачила грип чим смо склонили торту; Неша је издржао скоро до суботе увече а онда нешто повраћао, слинавио, спавао више него обично. (... 5 речи...) је закачила пола грипе чим су се гости разишли али јако, легла пре десет, буквално оно „сад више немаш обавеза, сад може“. Ми остали се засад држимо. Стенли је поклекао у понедељак ујутро.
Други разлог што данас нисмо отишли је што ови имају свога ускрса и могуће је да хоће да свете нову сеоску цркву, која је баш на ћошку где се скреће код нас, видели смо прошли пут да се улазе двоја кола на плац и да се нешто спрема, па ајде да не ризикујемо пролазак кроз гужву, или вожњу около, коју досад још нисмо испробали - од три улице у селу, прошли смо за све ове године само пола наше и пола следеће, ово друго само једном.
Уместо тога смо предвече Стенли и ја ухватили да поправљамо шта има. Прво сам ја дохватио мали тример за траву, ону швићкалицу што ми већ две недеље стоји расклопљена. Онда смо се јебавали са купатилским прозором, који се заглавио још пре годину-две, механизам је негде прескочио и више не може да се отвори. Успели смо донекле, можемо мало да га одшкринемо горе лево, ал' горе десно ни макац, доле лево ни макац, а све у тесним буџацима...
Шестог су се сви још опорављали. Нас двоје смо отишли на башту, она је навалила да посади дуван, најавили су кишу за сутрадан па ајд сад, мада није била баш у најбољем стању, гадан кашаљ се проширио у бронхитис са приличном шлајмаром. Ја нисам баш имао неку идеју шта бих радио, ал' то ми је било решено чим смо стигли - једна рана трешња, прва до капије, је већ сазрела. Набрао сам шест кила, и на то су навалили кад смо донели кући. Успут смо свратили до Светофора и узели димљена ребра за пасуљ - најзад ћемо јести нешто љуто - и још којешта за грицкање и којешта. Увече се друштво разишло одмах после десет, па сам сам био на вези кад се Нина јавила (успела је да скине ону грану са бора, мало грабуљама, мало конопцем, на ком је овећа шишарка изигравала хватаљку), мало се придружио Стенли, ал' док смо завршили опет сам био сам. А онда се она пробудила, кашље, скоро да се гуши од шлајма, реко ајде да видимо хоће ли помоћи релаксатив. Успут смо и честитали Лени рођендан, у 0:30. После треће сам отишао да напуним флашу, понестало. После четврте смо отишли на спавање, и није кркљала, није се будила, одлично.
Наредних дана је опоравак текао полако. Горани и Неши скоро ништа, нису се нешто ни жалили, Стенли је један дан мање више преспавао, а остатак се углавном одмарао од претходних пет година без одмора. Анита је већ увелико здрава, мени није ни било ништа, једино моја драга још кашље, никако да истера шлајмару. Бар је грло престало да је боли. Го је донела неку количину натријум хлората или чега већ (ММС), то се разреди и пусти да одреагује са неком слабом киселиним, и добије се отприлике средство за хлорисање воде у базену, које, у неким минималним дозама, лечи од свачега - лик који је то пронашао је негде у Африци са две-три капи за дан излечио своје сараднике од маларије.
Проблем је што немамо довољно прецизан кантар, наш кухињски је тачан у грам, ал' требало би нам 0,1. Покушавала је два дана да га набави на купујем-продајем, али су се тамо канда сви прожгадили, те траже име телефон и адресу, а кад пошаљеш кажу да немају то што тражиш, или тврде да нису примили поруку (чула је типа како се дере у други телефон), или траже да пошаљеш на Вајбер или на сам сајт (за шта се онда треба улоговати, дакле опет дај податке), те смо се оканули ћорава посла.
Кад смо ишли у Петерхид (завршила садњу дувана, ја купио виле и покупио сено, требаће јој да застире шта посади, досад је потрошила оно што је рукама скупила), донео сам своју малу совјетску вагицу, купљену у Темишвару још 1978. или ту негде, кад смо почели да правимо свој ИД-19. Но, та је незгодна за мерење течности. Зато је направила неку већу количину, типа пола литре, довољно прецизно. Малопре (поподне 11.) је попила мало па ћемо да видимо. Ако помогне, можда ћемо успети да излечимо мачићима очи. Џими је омацила петоро и овог пута су некако преживели, али није могла да их донесе из подрума, испозавлачили се којегде. Изнели су их јуче (10.) док смо ми били на башти. Наравно, морао сам да их сфоткам под хитно, и да окачим фотке, јер су и Виолета и Линда и Санда јако жељне да их виде.
На том западном фронту, две велике победе: сад Санда има бицикл а Линда тротинет, и, много важније, Нина је набавила право сунцокретово уље и палачинке су испале баш како треба („бабине су боље али и ове су одличне“).
Увече, најзад да једном не оде пре 23 на спавање, па смо прву и другу попили са Стенлијем (навалио да докрајчи онај Старопрамен што стоји у гаражи већ годину ипо, каже не фали му ништа), а онда га је Анита одвукла на спавање а ми остали на још две. Заспали смо баш лепо.
Спомиње се: 25. мај, Анита Џенифер Бергер (Анита), бурек, буткице, Виолета, Горана Средљевић (Го), детелина, Елмонт, Јан Бренкелен, Јелена Средљевић (Лена), јогурт, Јода, Кантина, Киш де Кок, кокта, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), обданиште, Петерхид, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, шећерана, на енглеском