29-V-2024.
Двајседмог сам, наравно, радио фотке. Не баш цео дан, али је потрајало. Па онда ручак, па наставио са фоткама, па пауза, па онда ајде да проберем (скоро све које иоле нису стрешене или се бар довољно види на њима) и устоварим на Дропбокс. До вечере сам већ покупио и додатне имејлове и телефонске бројеве, шта је већ тачно записано, да све то разашљем. Прође дан онако, а увече сам изнео дуњу гостима а тутифрути 21.2 за нас двоје - дуња ми има превише укуса, остаје у носу два дана. Некако ми боље лежи тутифрути и онда пола чаше дуње за крај, пред спавање.
У уторак се јавио Здравко, да идемо у Клинцаид да видимо шта је са том пумпом. Повезао ме својим фургоном, назад има читаву радионицу, јер нема смисла да терам и комби, а Јода је био заузет, Го и Стенли су у Београду код зубара. Неким чудом је тамо срео неког лика из Сијетла.
Намучио се прилично, сваки час нешто јебава, однекуд вуче ваздух, нашао је бар три ствари које нису ваљале и испоправљао их једну по једну. Наша пумпа иде на ремонт, а он је оставио своју резервну да држи место док се то не заврши. Иначе, новост - пала нам је ограда према улици. Ти сеоски зидари ништа не капирају, а и то што раде не знају шта зашто раде, они су тако научили и готово. Те њихове ограде од пола цигле су можда чврсто замалтерисане, али темељ није баш јак, само је за циглу шири од зида, а онда не зидају по средини темеља него до спољне ивице. Неће то да се изврне, неће одмах, траје му по 40-50 година, што је управо истекло. А и пар вишања се наслонило на зид.
Неко је искористио прилику да обере једну трешњу у сред авлије. Где ће ти душа, то још није било зрело како треба.
Двајздеветог смо пекли ракију, прва овогодишња, добили смо 5,1 литар на 49%, одличан почетак. Са Нином се чула нешто Го, честитала јој рођендан, а онда смо са оне стране чули Фрејс, дошла да буде са децом док она оде до аеродрома, стиже јој Арон. Ми смо гледали да нађемо смештај у Сокобањи, ал' овај код кога смо нас двоје досад одседали нема ништа слободно, оно где су они одседали нико не диже слушалицу, у Сплендиду су пуни до недеље, тако да... идемо отприлике.
Тридесетог смо кренули да се пакујемо. Она је збринула живину и мачке, колико се већ може. Мачака већ имамо дванаест ипо (Џими и њених петоро, Вафл, Рундек и онда Зелена, дописни члан, са својих четворо), видећемо колико ће их остати. Док сам проверавао пошту, изненађење - јавила се Боса, видела је фотке и каже да је без проблема препознала своје из разреда и ближег друштва, ал' гомилу не препознаје никако.
Кренули смо отприлике кад смо и мислили, кад смо огладнели. Неши се никако није ишло и једва су га наговорили да крене. Прво смо наручили пљеске код брзождера у Стајићеву, па стигли тамо таман кад је било готово. Мало је потрајало док смо свих шесторо рекли шта хоћемо, ал' добро, стићи ћемо, има кад, није то тако далеко. Ја сам возио скоро до плаћаоне код Врчина (одавно више није на Бубањ потоку, ал' још је сви зову тако), а онда је Стенли преузео. На првој пуш паузи се нисмо нешто дуго задржавали, ал' и за то мало је стигао један да нам се накачи да покуша да прода оригинал реј бан хорације (наш стари назив за наочари за сунце, према ξ Мајами и Хорацију Кејну), чувене марке Палоскамиона... На следећој је приметио да је уље на минимуму (и још је кренула и нека кишица притом, баш на време), па смо на трећој пумпи стали и купили две литре (киша стала). Долио неких 8 деци, и лепо је ишао (као и дотле уосталом, само се сад боље хладио), а онда на 500м пре нашег изласка, застој. Стајали смо сат и нешто док мурија није кренула да пропушта, зауставном траком. Боље што нисмо видели... пар папуча размакнутих целу траку, и десетак метара даље црне чакшире, бела кошуља, и оно где је требало да је грудни кош и оно изнад, прекривено нечим, очигледно фали. Неко је покушао да претрчи аутопут у папучама...
Ту је у том троуглу... а педесет пута смо већ прошли туда
Шта му је, то му је... стигнемо на место где су они одсели пре девет година, ал' та канда још није дошла да отвори сезону. Паркирали смо се пред неки хотел прекопута, ушли да питамо има ли и пошто је. Док је рецепционерка гледала по рачунару и звала неког, ми зверамо около, а оно све нешто одјекује, гомила дечурлије... и немају места. Шта ћемо сад... ма, реко, идемо класичном методом одокативне шацометрије - пређем улицу да питам неку двојицу чича што су стајали тамо све време. Док сам прешао улицу нацртала се још нека госпоја, онако у четрдесетим, рече да има она смештај, па крете да нам ређа шта све има, а видим да је све то изређала већ педесет пута, има смештај на пет места, и то није ни хтела да нам ређа оно где су две собе једно купатило и слично, него оно како нас је ошацовала. И испадне одлично, две собе таман за нас по величини, свака са купатилом и терасом или две, једна има кујницу, све скупа за 55€ дневно. А овамо су сви које смо дотле питали обрачунавали по особи, и то 2500 динара дневно, па смо срачунали да би нас изнело 500€, ово је упола мање. И још је и кућна мрежа била одлична, а није ни било далеко, можда 200м иза другог парка. Истина, мало узбрдо... Госпођи сам дао капару шта ми се затекло у џепу, па смо се онда нас двоје прошетали до најближег серекеша, који је трипут ближе од оног који смо користили раније, али је тако завучен да га све досад нисмо ни приметили.
Пошто смо сви били штогод уморни од пута, напазарили смо сухомеснатог - две врсте сира, кобаје, чајне, некаквог тост хлеба (који је испао бољи него стандардни бели сунђер), а онда смо још у најближем дућану узели осам лименки пива, зајечарског, ладног. Е ту ме сјебало оно узбрдо, последњих пет метара је баш тешко ишло. Седели смо тако на тој тесној тераси - некако и има места за сточић и четири столице (пластичне, јаркожуте, савршене осим што су реклама за Липтона, реклама је зло). Нисам био понео ништа да се обучем, ионако носим шта купим у Лидлу или по секендицама у Сокобањи. Међутим, у оној мојој није било јакне за мене, све нешто широко а рукави кратки, онај глупи крој од пре тринаест година, те сам се јуначио у кошуљи са кратке рукаве док сам могао, а онда попустио и обукао један од Стенлијевих џемпера.
Распоред за спавање је био да нас двоје узмемо ову собу са кухињом, њих двоје ону другу, а деца где ко хоће. Било је да ће Анита код њих а Неша код нас, међутим он је нонстоп гледао у свој зелени таблет, играо се или састављао нови ниво, и притом све нешто богорадио, кукумавчио, он би најрађе био код куће... завршило се тако да је Го спавала код нас, а Стенли тамо са децом. Купатило у нашој соби је у дивним плавим тоновима, баш фино скоцкано. Ова рече да је у оној другој сиво, тамо нисам ни улазио.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Арон Питерсон, Босиљка Шаин (Боса), Горана Средљевић (Го), Здравко Лакатош, Јода, Клинцаид, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), пљеска, Росанда Аквила (Фрејс), секендица, серекеш, Стенли Бергер, тутифрути, на енглеском
6-VI-2024 - 11-V-2026