13-VI-2008.
Седмог је Лена била на матурској вечери. Не својој, ту има још две године да отамбура, него свог друштва, с којим је слушала већину предмета... израста у одличног зајебанта, и језичару приде. Јуче, рецимо, њено друштво закључи да множина од mousepad има да гласи micepads. Обратно, множина од "tom hanks" je "toms hank" ;). Могу само да закључим да је то под њеним утицајем...
Онда је испало да то и није баш право матурско вече, него само прва матурска журка, истина и најсвечанија, обукла је неку хеклану хаљину што јој је мама направила по рецепту неке Украјинке - нашао се магазин Дупљет, прво на некакву претплату док је постојала, а онда сам га, коју годину касније, нашао на мрежи (никад не запамтим где то) и поскидао педесетак бројева, што у ствари никад није требало.
Друга таква журка је била негде на Литл Неку, једанаестог. Занимљиво како су се све те журке одржавале северно од аутопута, у оном крају где је градња скупља јер не поваде сво дрвеће пре почетка, па док граде морају да обилазе машинама око стабала. Тј у богаташком крају, где су и растојања међу кућама већа а има и ладовине за паркирање. Шкљоцнуо сам је само као илустрацију америчке љубави ка имитацијама и лажњацима. Јер овај стил, са јапијом и испунама, је био водећи којегде по Европи, па и код нас, кроз добар део средњег века. Али.. за то треба глиновита земља и плева, да се то добро набије и остане набијено. Тога овде нема, ово је ушће трију река, сам песак на све стране. Ово је можда, у најбољем случају, танка дашчица прибијена на шперплочу, а у најгорем напросто нафарбано, налепљена пластика... Греда и испуна ту свакако нема. Није да не би имао ко да плати, него не би имало од чега, а не би ни имао ко да направи. Нити има храстових греда, нити има столара који би то урадили за мање од злата колико су тешки.
И даље ми није јасно чему журка која се завршава у 14:00. Ал' ајде, матуранти су, још две године неће смети да попију, дакле само седе и зезају се, то може и без пића.
Ова фотка је имала посебну судбину. Шкљоцнуо сам је док сам чекао да она изађе. Обично бих је одвезао до тамо пре почетка, а морао сам јер ама ником није била успут, цело друштво је становало на тим скупљим местима. Онда бих се у договорено време опет појавио, јавио јој се (ех, имам мобилни), па сачекао да изађе. Фотку сам окачио на Панорамио. Три-четири године касније, кад је гугао кренуо да озбиљније муља са сајтом („интегрисање у мапе“ итд), нашао сам опцију, прилично добро скривену, да видим где су моји радови улинковани. Није тога било много, можда десетак комада, ал' ову фотку сам нашао на сајту где се продају некретнине, као илустрацију краја где се налази - била је оглашена нека од суседних. Дакле гугао не да ми није ништа платио за ово, него ме није ни обавестио. Но, тада још нисам ништа урадио по том питању, али је мало фалило.
Што је у ствари увек био проблем са сајтовима где посетиоци прилажу садржај. Почев од ГеоСитиза, који је почео да ми качи рекламе у сајт чим их је купио Јаху, па преко разних блогова са више аутора... све је то испало „бензин ваш идеје наше“, ви пишите и прилажите, ми ћемо на ваш садржај да качимо рекламе и да правимо паре, а вама шупаљ нос до очију. Оно кад галериста зарађује а сликар добије... пет минута славе.
Те сам се ту брзо одучио од било какве сарадње са великим кућама, и увек гледао да се држим малих. Проблем код малих је што никад не знаш да ли су изградили себе са намером да остаре тако, или да се продају чим постигну цену. Или, као у случају баш самог Панорамија, да ли ће добити понуду коју неће смети да одбију. И онда шта ћеш, гласаш ногама.
Тринаестог, трећа журка, негде око оне више основне школе. Четрнаестог, стигао нам дим из Северне Каролине, горе им некакве пластичне четке („brush fire“), смрад је штогод разблажен док је стигао до нас, има бар 30км донде, таман да изгледа као лагана измаглица и да ти не пада на памет да излазиш.
Петнаестог, журка код Тревиса, још отменији крај. Далтонови имају поприличну кућерину, исто у фасадној цигли као што је и наша, само што је отприлике двапут већа, са истим лажним шалокатрама и отприлике десет пута више земље и дрвећа около. Нисам улазио, а овог пута је било и то да се завршавало негде касније увече. Можда, можда, је ово била једна од оних где родитељи не да толеришу пиће (и ризикују да робијају ако се открије) него и набаве. Јер, боље је да деца то ураде код куће, под некаквим надзором и без ризика да неко оцинкари и направи свима досијее у мурији. Јебеш ти то припуштање у свет одраслих, оно имаш возачку, можеш да возиш грдосију од две тоне са мотором од четири литре, можеш да региструјеш ватрено оружје на своје име, сад већ смеш и да пушиш, само не смеш да попијеш ни једно мало пиво... А кроз две године, кад напокон будеш смео, улетећеш грлом у јагоде и нећеш знати шта те снашло.
Бар се дим разишао.
Спомиње се: гугао, Далтонови, Јелена Средљевић (Лена), Тревис Далтон, на енглеском
12-VII-2024 - 12-VII-2024