25-VIII-2024.
Трећи пут идемо да видимо Тању. Све исто као прошли пут, осим што смо овог пута понели пасуљ у тегли, свеже скуван и још топао, и чак шездесет јаја. Лепо се заокруглила и попунила, биће риба ипо. И има неки поглед, тако гледа...
Лена се најзад сетила да ме пита јесам ли ја рођен плав. Јесам, ма исто као и ти, и у истом узрасту сам променио мишљење по том питању, и још нисам скроз у смеђем табору, ево бркови су ми остали светли, и обрве, и длаке на рукама ми избледе свако лето и дођу светлије од коже.
Милан се здао да чисти којешта по кући, и румбу (онај мали робот што трчка по кући и чисти, бос. рум, ба), и сливник у туш кабини (у кућном речнику, тушкој бини) и то чак парочистачем, и своју стару радну столицу, по коју је после дошао Стојан. И баш се види да то све ради са вољом и темељно, и да је вешт са тим стварима, као што се извештио и за замену пелена.
Стојана нисмо видели још од њихових сватова. Срећан деда, види се. Ни он се још не усуђује да узме Тању у руке, јер давно је било кад је Милан био бебац. Реко мој разлог је други, итекако сам навикао, после ћерки и осталих унучића ово ми је десета беба коју ћу кад тад узети у руке, ал' још сам утрениран за ове веће, последњих десет година ми све долазе кад већ имају неколико месеци, изградио сам рефлексе за већу тежину, нека је још мало док порасте.
У повратку сам је задужио да мало слика кукуруз, да забележимо и ту тугу... јер је таква суша да је већ сад сув. То се некад брало септембра-октобра, а ако је било много блата, остајало је да се скидао и новембра. А и ово што видимо да је скинуто, то се меље за силажу, ту не вреди ни вадити клипове ни крунити, ништа од кукуруза ове године. Као ни од још којечега.
Опет свратили до Мерета, и напазарили се... за мање од 3000 динара. Јер ни оно што смо досад узели још нисмо потрошили. Кад смо стигли, спазим комшиницу, а баш сам мислио да је саватам да је питам за крушке. Каже мрка капа, ни то није родило, ево неки дан су обрали тону, а раније је било да оберу по десет тона дневно. И то што има, то је све већ унапред продато, а ни то не знају да ли ће имати да испоруче све што је наручено.
Онда увече све нешто покушавамо да се сетимо кад смо то причали са Гораном, јел' прошле или претпрошле недеље, и таман док сам гледао у Телеграм кад је то било, свака чантралица памти датуме, зове она. Опет нисмо видели Нешу, ал' смо видели Аниту, веселу и чилу, и онај кец горе десно још није испао. Могуће да се нешто био јаче учврстио кад га је једном ударила кад је пала, и сад се држи. А покушава да га извади, није да избегава.
Они ће морати да се селе за најкасније десетак месеци, јер је баба решила да гради нешто на месту гараже а да се усели ту са новим мужем, а да изда оно где је сада. Оно, ајде, ту су скоро десет година и бабу су једва некад и виђали, само јој слали чекове и пријављивали трошкове кад су нешто сами поправљали. Сад имају у изгледу нешто од неке Стенлијеве муштерије, мада се још не зна да ли би тај то и продао. За издавање је то сад нешто скупље него код бабе, ал' је зато на пљуцомет од оног Мађара код кога он ради. А тамо је већ хаос, неки дан су провалили у дрогерију камионетом, везали сеф за ланац и извукли га напоље. Ланац пукао и излупао неколико кола около, сеф нису одвукли, само штету направили. А каже највише су на мети продавци марихуане, јер су легални по државном али не и по савезном закону, а онда не могу да имају рачун у банци, јер су то онда паре од дроге, што је кривично дело по савезном, и онда држе готовину. Каже један његов другар уме да има и по 40000$ у кући, срећа што то нико не зна.
Разговор смо завршили око један, а онда нам се нешто није још спавало, па смо насули тутифрути... до пола четири. Устао сам у један... Пасуљ исто одличан као и јуче, напољу иста супа од времена као и јуче, ма ништа. Нашао неку серију да погледам, „Изумрли“, није лоше урађено за те паре, има једва десетак глумаца, ал' је прц што је то писао и радио Орсон Скот Кард, који је можда добар и успешан писац, и радо сам га читао док нисам у „Повратку кући“ сконтао да он увек пише једно те исто, има групу ликова од којих сваки дође на ред, свако поглавље по један, да упадне у прилику кад мора да донесе тешку моралну одлуку, па онда утрефи или омане, а последице тога се осећају до краја... И тако поглавље за поглављем, увек исто. Погледао сам до пола, прескачући флешбекове, и све ми се чини да је доста конструкције мазнуо из Хербертове последње серије где бог-рачунар клонира људе док најзад не направе цивилизацију како треба. Погледао до пола... па ајде, није лоше. Наравно, све што ухватим да гледам је довољно оригинално да не дочека другу сезону, то се све откаже, не продаје се довољно добро.
Најзад сам средио Наново за мали матурски парастос. Има само две ствари да ради - да пушта музику и да врти фотке. За музику је лако, додао сам шездесетак наслова које сам накупио током године као згодне за френдз парти, гледам да то буде иста музика из истог периода. Са вртилицом је други проблем, нећу да прерађујем фес да ради на ЕскуеЛајт, мрзи ме да се бакћем са тим, него сам инсталисао Импресив и нашао тачне параметре, и то још за матурски парастос 2019. Онда то није могло тако јер је позориште имало стари пројектор, само вегеа резолуција, па сам и онда носио Наново и пуштао фотке на Пенџеријев екраноспаситељ. И био сам пролетос спремио да некако Импресив ради као екраноспаситељ, са фондом фотки за ту прилику (дакле све три гимназије итд), а сад сам га спремио да то ради са другим фондом, оним од преснимака старих фотки и са фоткама са разних скупова од 2007. наовамо. Осим што никако није хтео, никако да убодем ону комбинацију од зимус. Инсталисао ово или оно и, јок, неће па неће, односно хоће на руке, кад пустим као пробу ради, неће сам од себе. И онда у неком буџаку нечијег одговора каже да Циметовом екраноспаситељу можеш да подметнеш који програм да пусти као екраноспаситеља... само треба да инсталишеш подметач, тј дконф-едитор. Инсталишем, турим, ради. Просто као пасуљ. Кренуо мало раније, урадио домаћи.
Е сад бих ја као стари поборник отвореног кода да одем да понудим то решење на оним местима где сам налазио делимичне и погрешне одговоре, ал' јок. Сви они захтевају да будеш члан, да оставиш имејл, да прођеш ово или оно... да пожању мало података, шта ли. Те сам то баталио.
Двајсосмог сви честитали Неши рођендан. Он је, пак, научио да везује чвор па му више не спадају чакшире. Са девојкама се видели накратко, као и двајшестог. Биће ускоро палачинки, коке пронеле, већ смо видели фотке два јајета. Раја укапирао множење... да, пре пар месеци. Пустио сам му буву да укапира да је дељење у ствари множење разломком, да у књизи погледа разломке... и открио му тајну да сам у ствари профи за матиш... Па ако мама нема времена, може да ме пита.
Електровојводина ауцорсовала очитавање струјомера некој фирми. Опет та пиздарија, као оно са водоводом у Ебергу, нешто што су сами сасвим добро радили и то деценијама, одједном више не умеју него ће то нека приватна фирмица, и нико не зна колико ће то да нас кошта, али се зато не може наћи ко се ту у ствари омастио. Резултат је да смо за јуни добили рачун, и то тек крајем јула, на нула киловатчасова. Платили смо, одокативно, 7000 за сваки случај. Већ се и по месним порталима гомилају приче да су направили поприличан хаос, људи се буне, оду, добију коригован рачун, плате, и кад погледају онлајн испада да су сад још више дужни. Чујем да тој фирми плаћају два динара по струјомеру... па за те паре добро да уопште нешто и очитају. Чекамо рачун да видимо да ли ће да изведу очекивани трик, да све што очитају стрпају у јули, а да квоту јефтиније струје не пренесу из јуна, па да онда много више платимо по највишој тарифи - што нас одавно не качи, откако имамо бојлер на плин, ретко добацимо и до средње зоне. Једино овај јули, кад нам је клима радила непрекидно, смо успевали да пређемо шесто киловатчасова.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Горана Средљевић (Го), Ененберг (Еберг), Јелена Средљевић (Лена), матурски парастос, Милан Настић, Наново, Ненад Бергер (Неша), Рју (Раја), Стенли Бергер, Стојан Настић, Тања Настић, тутифрути, фес, френдз парти, на енглеском
27-VIII-2024 - 17-X-2025