02-IX-2024.
Отприлике јуче је бројач погледа за sGradlj.com пребацио милион за ову годину. Колико су од тога кликтали људи а колико ботови, зависи од договора између Шредингера и Хајзенберга - анализатор логова на серверу се мењао пре два месеца, па се сад другачије и разврстава. А и јуче је био неки накнадни истовар тих машинских посета, 20000 за дан, па је тачан тренутак преласка тог међаша... ко зна кад.
И онда опет френдз парти код нас. Добар изговор да се најзад поскида паучина... Пауке смо прилично пустили да се намноже, јер не уједају, а оно мува и комараца што уђе док улазимо и излазимо, успевају некако да потамане, мало остане за мувопич. Мада ми није јасно од чега живе толики пауци кад имају тако мало клопе. И добро и порасту.
Ја сам само орибао лавабо и наточио ракије - крај дуње, остало у балону још два деци - она је, као и обично, урадила практично све остало. Углавном сам писао Бјо по цео дан, јер је напољу већ четрдесет други дан без кише. Истина, опет је нешто пало кад смо се враћали са баште у четвртак, ал' таман толико да нисам ни брисачима замахнуо.
Од клопе је спремила класику - комад плећке и нешто роштиљске кобаје у плеку, около кромпир, пројице (овог пута са ситно сецканом сланином у тесту, много додаје на укусу), а од грицкалица све нешто из Мерета и Светофора, укључујући и суви врат. Суви врат је био на оном списку „волим га и радо га се сећам“, јер оно што се продаје под тим именом је све набризгана вода или се зове димљени врат, што има још више воде. Ово се неко дрзнуо да уради како треба, а да не би калирало, вакумирано је, и најзад ваља. Мислио сам да се више нећемо срести.
Вече као вече, добро зезање, није било неке велике расправе, сви су успевали да дођу до речи, углавном. Дуња се лепо пила, мене чак кренуло да хвата раније него што сам очекивао, отишло мало јаче од пола литре. Фора коју сам био спремио, она пепељара звана лавор (в. мај 1976.), око које се пре педесет и кусур година одиграло онолико партија ремија и канасте, је била паркирана пред Драгану, ал' је није баш познала... а онда се мало и распилавила кад смо јој објаснили да је то баш та иста. Свеједно, фора није произвела очекивани ефекат.
А онда смо прешли на неко молдавско розе вино. Од пре неколико пута смо решили да не купујемо вино него да изнесемо оно што донесу - буде таман две флаше по вечери, тако да... кад идеш, купи шта мислиш да пијеш неки наредни пут. Ово молдавско није лоше, розе ко розе, штета што су флаше три четврт, ракију не точимо мање од литре. Било је већ прилично весело кад се око поноћи огласио нечији ватромет. На то већ одавно не обраћамо пажњу, то може да се чује скоро сваке недеље, кад је коме нека слава или се неком родило дете или се напросто прави журка, у уторак славе што су дочекали среду, шта ли. Но овог пута неко одвали „срећна нова година“, што смо из цуга прихватили, мора да негде по нечијем календару то бива баш данас, па смо се бар изљубили :).
Овог пута се нисмо договарали да идемо у Тиквеш или тако негде, само у позориште, биће нека представа у Дому омладине. Борче је признао да је његов трик за како прегурати деведесете и остати нормалан био баш то, да је ишао редовно на представе, то га је одржало. Драгана је опет причала како је нека њена другарица организовала одласке на представе у Београд и Нови Сад, са све превозом, што јој је јако одговарало јер су полазили из њеног краја, имала је сто корака од врата до возила.
Разлаз је био у стандардно време, око пола два. Нас двоје смо остали да склонимо и онда попили још по чашицу ипо, штимунг је био тако добар да ми се није ишло на спавање.
Трећи сам некако преспавао, тј пробудио сам се необично рано, провео преподне за тастатуром, допуњавао ону епизоду са Атлантом 2003. А онда поподне тако пао у несвест да мора да сам спавао више од два сата, што ми се баш ретко догађа.
Драгана беше рекла да је Бајло нешто збрљао са позивањем, као никог није саватао из IV4... зовем њега (иначе је покушао да ме добије још претходно вече) и тек се ту забуним, јер сад он рече да је звао, да се договарао са Жуцом... Зовнем и њу за сваки случај, и она каже да је обавестила своје. А они кад ће, то се тек не зна, јер Гаша треба да се оперише, вади бубрег ваљда, ал' рече да ће доћи код нас на журку, операција је касније. Тражио сам Илдикин телефон, да је посебно позовем, ал' рече да ћу њу тешко наговорити, но послаће ми њен број. Прође дан, није послала.
Линда је нешто покушавала да зове, ал' је Мек провео ноћ откачен са пуњача. Иако је батерија наводно нова, зна се како те заменске батерије увек држе упола мање од фабричке, па сам морао да га стартујем од нуле. Јесте да памти стање, све што је било отворено опет је отворено, али ме је свеједно питао за дозволу да Телеграму дам приступ микрофону. Дао дозволу, он прекине везу па ме сад пита исто за камеру. Покушам ја да зовем, ал' јок не одговара она. Сетим се да пошаљем аудио поруку, одговори она видео поруком - тужна је што нема маме. А по сату је било да фали још десет минута док она дође... и више се нисмо чули, можда је стигла који минут раније.
Четврти. Вест коју смо очекивали целе недеље - Бора Чорба бацио кашику. Зна се шта вечерас слушамо. Каже на Бурундију Нективни Угнељ, „Велики гробар постао циган. Великосрбин заврсио као Словенац. Бувља Пијаца, и то је то.“
Одговорим овако:
Да не психологујемо, јесте у овом случају тешко одвојити дело од лика аутора, ал' ја од њега нисам никад ни очекивао да има не знам како чврста начела и да их се држи од пубертета до укопа. А и да их је имао, нисам их нешто ни тражио од њега, него ту његову уличну поезију и музику која ми лежи (упркос томе што више волим сложену).
Колико прекјуче наиђе ми „Не веруј жени која пуши Дрину без филтера“... ех, како је био пун таквих савета, и срећа што их се није држао, иначе би остао без леба. Пола песама му се заснивало на томе како је управо веровао риби па се зајебао, па тако годинама.
Један посебан мали споменик нека му буде да је, бар што се госпоје и мене тиче, најбољу песму урадио у овом веку. За разлику од омањег батаљона рокера који су све што имају да кажу испуцали негде до трећег албума а после тога радили да имају за пензију.
Васа: „Шта желим да кажем, не знам ни сам, али као и сваки некролог, ово мало текста је прича о мени а не о Бори, јер је покојник увек помало вишак у посмртном тексту, као саркофаг у Таџ Махалу у Велсовој причи "Бисер љубави". Бора ми је био као опскурни теча који је некада доносио супер играчке, у међувремену поставши онај матори лик који се доста бламира на слави и блебеће глупости, али га као готивиш из базично социјалних разлога, или пре антрополошких - зато што је дуго времена био део твог живота и заједнице па си развио условни рефлекс да ти није сасвим одбојан. Ајд' сад, готово је, није крао, варао ни убио, за остало нека види на вишој инстанци. РИП.“
Ереш Пишта: „Инаце, присецам се са другаром из средње и закљуцимо да је РЦ била једини концерт на који је исло скоро цело одељење, и ми мјеталци и рокери, и нормалци и остали. Незамисливо за скоро било ста друго у то време, а тек данас мислим да не постоји ниста слицно.“
Ја: Ма ја сам имао среће са њим. Пратио сам га још из Сунцокрета, чудио се где је заглавио она три месеца код Балашевића, можда је и боље што нису ништа заједно направили, имао због њега чак и 1 политичку наставу [овде линк на 22-V-1982.]... и онда срећно прескочио све што је радио од отприлике средине осамдесетих па надаље. Јер тада нисам пратио скоро ништа, кућа посо посо кућа. Тек тамо од изума Напстера сам поново почео да гомилам музику, све оно што се није имало где или чим набавити, те ми је тај период његовог луђења прошао некако иза хоризонта. Прочитао бих ту и тамо понешто да је Бора одвалио, штавише има онај добар моменат кад су биле неке демонстрације пред Скупштином, ваљда је била Шетња, кад он дохвати микрофон и продере се „Јовић! Дођи да ми попушиш!“ па онда минут касније „Ма не ти него Споменка!“.
Наравно, било је и на тој свирци осамнаесте три тренутка кад сам му дизао средњи прст и драо се да једе говна, то кад је спомињао некакав Петровград. Што никако не умањује остало, ту су свирку отпрашили поштено, као да су у пуној снази. Није штедео глас.
И за случај да има неко да не зна, „рибља чорба“ је менструација, „риба има чорбу“. И боја се слаже.
Вечерас скраћујем плејлисту на тих стопедесет наслова. Не држим лозу, нешто боље ћемо.
Ујутро, око 12:30, видим на скроблеру да је одсвирано око 160 Чорбиних песама, јер је наставио да свира и кад смо отишли да спавамо, око четири. Цео дан нисам био низашта, мало смо претерали, а ни сутрадан нисам још био скроз како треба. Договор је да проредимо са тим, капацитет нам расте а угођај исти или чак тањи.
Спомиње се: мај 1976., у фоткама, 22-V-1982., IV4, sGradlj.com, Бјо, Бурунди, Гаврило Ташков (Гаша), Дом омладине, Драгана Витас, Живана Арматовић (Жуца), Илдика , Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), лоза, Малиша Борковски (Борче), Ненад Бајло (Бајло), Нови Сад, Рибља чорба, френдз парти, чорба, на енглеском
4-IX-2024 - 12-I-2026