20-III-2005.
У оптицају су неки планови да идем за Белгију, сад у априлу... што је већ истог дана пребачено за мај. Чим стигне виза, наравно. А онда бих ухватио и неколико дана да обиђем стари крај, ваљда. Од недеље би требало да одем до белгијске амбасаде да однесем још неки папир, гаранцију белгијској држави да нећу пасти на терет ЕУ. Идем на десет дана у Антверпен и онда отприлике недељу дана кући, с тим што бих и то саставио са наредним викендом (штос је да сам тамо од понедељка до наредног четвртка, а онда могу да се врћем и у наредну недељу, јелда).
Но, како стоје ствари код Штрумфа, ниједан план није у камен урезан, то се мења сваке мешње*. Ено и лептоп сам вратио, Федексом, хитно им је требао. Фирма је таква да је једина сигурна ствар одлагање :). Све остало је подложно промени. Вели ћале у поруци, „Град ће је многим новостима изненадити. Поједине улице су претрпане новим, веома лепо уређеним локалима пуним робе сваке врсте, од разних ситница до кола најновијих светских произвођача.“.
Хм, надам се да не личи превише на Америку... а и не може, на тевеу то изгледа много шареније него што јесте, па све и да су се угледали, мора да су га урадили боље. Баш гледам зашто се у неким продавницама осећам онако мало никако - и онда укапирам да је све сиво или у неким бојама ко да је мајстор Благоје додавао мало црне да угаси. Једине ствари са чистим бојама су алати за особље (колица, дршке од партвиша и они знаци "пази мокар под"), све остало је загасито. Подови, полице, зидови, плафон - у сто нијанси сиве, крмкасте и миш прди боје. Рецимо, пешкире сам баш гледао, има у двадесетак боја, ниједна чиста. Све онако или мало прашњаве, или разблажене, или засивљене. (Оно за "крмкасту" се Горани једном омакло у поруци, мислила је на кремкасту, и наравно да се сад каже овако - в. Кућни.)
Сад тек видим то његово за „најновије светске произвођаче“... м, да, то сам тек после укапирао да је маркетиншка фора да се нека нова новцата марка, за коју никад није чуо, рекламира као чувена (!) и да као треба да те помало срамота што не знаш за њу. Па тако тридесетак пута годишње.
Лена је у последње време почела да пише српски, и то хвата белешке на њему, каже да тако лакше одваја оно што пише од оног што чује, тј професоров глас јој не смета :). А мало и да се дува пред друштвом са свим тим језицима.
Поподне сам нешто мислио, о крају радног времена, да пробам да опет уфоткам пачиће преко пута, баш симпатично изгледају кад прелазе улицу, а прозор ми гледа баш на њихову стазу. То са крајем радног времена је теорија, јер ми је Давид шест сати испред, па се некад сети да ми нешто каже и кад је њему већ време да иде кући, а овде скоро поноћ.
Нанишаним Минолту и уместо постројавања пачића видим како мурија постројава ове комшије, или већ неке њихове госте. Овим двома су везали руке иза леђа зип везом, и рекли им да седну на степеник на тротоару. Ех, Амери, нису чули да не треба седети на хладном бетону, ал' шта зна дете шта је триста кила, узме па носи. Возача је овај риђан истркељисао темељно, као и возило. Није било ништа, ово је трајало двадесетак минута и ником ништа, хвала на сарадњи, довиђења. Сви троје мртви ладни и чекају да прође, пајкани изводе потез по потез како им пише у њиховом пеесу, нико ни да се насмеје ни да се намршти (и једно и друго би могло да буде погрешно схваћено и да изазове инцидент), сви играју своје улоге и чекају завесу. Рутински, онако.
Двадесетдруги.
Данас је прасе (Мрвица) први пут јело свежу траву ове године... тј није баш да има траве, тек ниче, али је зато било маслачка. Овде маслачак сматрају за коров, чак продају посебне отрове против њега. Овде јесте грануло пролеће, али температура не прелази +14, а и сад је целе недеље облачно. Како где гране сунце, вода почне да испарава, и то се онда вуче преко целог континента. Пре пар дана је овуда протутњало неколико краћих олуја - прво сунце, па пљусак са грмљавином, па онда опет ведро, све за сат два. Прексиноћ смо се враћали из пазара, и видиш на небу скоро пун месец и беле облаке у којима севају муње. Реткост чак и за овде.
По комшилуку је почело да цвета неко жбуње (ситно жуто) и јапанске магнолије (жбунасте), нарциси на аутопуту су већ процветали, а на нашој магнолији су пупољци тек као пола ћевапа. Али зато кад то буде процветало...
Тражила да види пошто су кројачке лутке. Док смо били у Ебергу нешто смо их тешко налазили; овде смо нашли на једном месту (код Џоане Фабрићке, тј. "JoAnn's Fabrics") али коштају око сто долара. Нађе она Фабрићкин сајт, кад тамо лутке на снижењу (!) двеста долара. Крене да тражи даље и нађе негде како се прави лутка по мери... од дак тејпа. И у петак урадимо Нину, а доћи ћемо и ми остали на ред. [нисмо никад]
Елем, иде једна до једна ипо ролна траке (60м х 5цм), нешто масе за пуњење јастука, картонска цев (као арматура), једна јача дрвена вешалица, и нека мајица да се на њу лепи.
Модел обуче мајицу и онда то почне да се покрива траком, почев од кукова навише и наниже, у три слоја - хоризонтално, вертикално, хоризонтално. Где је кривље, сећи краће, где је равније може и дуже. Ова трака се не лепи нарочито добро на било шта осим саме себе, а онда држи ко ђаво. Три слоја направе прави оклоп, који се после расече с леђа (колико да модел може да изађе), залепи поново, у рамена уђе вешалица (купили), по висини га држи картонска цев (одсекли комад цеви који је био у тепиху, и то моторном тестерицом), остало се напуни масом за јастуке (купили пет кеса) и на крају одоздо затвори картоном (још траке). Трошак - око десетак долара од комада (ролна траке је 2,50), и још је по мери.
----
* у старим породичним задругама се хлеб месио у заједничкој пећи, па колико стане. Пошто је тадашњи хлеб могао дуго да стоји, зависно од величине пећи и породице, то се радило сваких недељу-две-три.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Давид Краковски, Ененберг (Еберг), Јелена Средљевић (Лена), Јисак Квјатник (Велики Штрумф), Кућни речник, Мрвица, Невена Средљевић (Нина), на енглеском
9-IX-2024 - 7-IV-2026