20-IX-2024.
И већ онако рутински попакујемо све - и пуњач за телефон, и таблет за мапе, и еоса 70, и мека, и шта већ носимо за купатило, и кренемо око 10:25. За Сомбор, путем који смо открили још 1990. и заволели га као доста добар, нама најкраћи а споредан, па на њему никад није гужва, и прилично живописан, сва су села некако различита. И испало је да се није много мењао, мапе ми нису требале. Неколико ситних разлика у односу на деведесете - кроз Бечеј је много јасније куд пролази пут, ваљда што је боја асфалта туда много изношенија, а има и понеки путоказ. Од Бечеја до Тополе је асфалт бољи на крајевима, ал' средња трећина је прилично лоша, валовито је, нисам терао брже од 90 а и то је било гласно. У Тополи има подвожњак на оном месту где је било зајебано да се пређе пруга. Блентава кривина у јарузи после Горње Рогатице је много ублажена, најнижи крај је бар два метра виши него што га памтим, доста су ту насули. На уласку у Сомбор више не успевам да уочим аутобуску станицу, ту је изграђено нешто. гугао је, неким чудом, све урачунао и стварно смо стигли за два сата и четврт, упркос лошим деловима друма, гужви на првих 20км.
Још једна велика разлика - овог пута не идем послом, не морам да свраћам ни до једне од десетак муштерија уз тај друм, нити треба да продужим преко црте, до Делкута и Геменца. Држао сам у глави план бе, да ако нам се овде не свиди, одемо сутрадан бар до Делкута, тамо ручамо па оном страном, преко Томпе до Суботице, бољи је друм.
Релативно лако нађемо место за паркирање у самом центру, код музичке школе, па кренемо у шетњу. Наравно, Глобалтел ми јави да ми је телефон скоро шворц, јер сам имао 340 динара у њему, у понедељак нисам успео да уплатим (писао сам им, кажу није им радио сервер, да пробам поново), а дневна карта за паркирање је била 240 динара. Пошто је већ било време ручку, седнемо пред Градску кафану (иза градске куће, у ствари). Уђем са фоткалицом да видим онај легендарни кружни шанк од три метра а у средини велики роштиљ, ал' јок, нестало то, сад је све у неким огромним црним плочицама и огледалима, убили су легенду. Веце још гори, све тако црно, очи још ненавикнуте на тај мрак, светла се пале кад приђеш а не видиш чему то треба да приђеш, ознаке за мушки-женски ионако свако има своје па док уочиш и растумачиш... и таман кад сам мислио да сам трефио, ова бела врата мора да су то, видим нека женска седи за писаћим столом. Канцеларија. У коју се улази кроз ходник од вецеа у подруму. Па јеботе. Упути ме она, аха, мора да сам јој седми одјутрос.
Чорба одлична, уштипци (као пљеска само упола мање а мало дебље, и има нешто панчете унутра, са све рскавицом од ребра) врлодобри, осим што то није онај медаљон какав је некад био, тамо је било боље месо а унутра пуномасни качкаваљ, какав данас ни нема да се купи, можда у Пироту. Попили и по једно мало никшићко црно, ал' то је јеботе 300 динара мало пиво, ма и'те у оцов, не верујем да је инфлација у еврима толика, да је са 100 динара 2005. сада изашло на толико. А уосталом, једино начело код прорачуна цене је АПП - ако прође, прође. Више ствар надахнућа него рачуна.
Мислили смо да преноћимо у Сомбору, ал' прво шетња. И онда седнемо пред градску кућу, да попијемо кафу. Најгора кафа ове године, јесте јефтина ал' ладно бих додао још 30 динара на тих 120, само да је скувају од нечег ваљаног. А ту приметимо да смо већ обишли све што има да се види, јес ми и Сомбор нека варош, лепши је у песмама него кад шеташ кроз њега, а и неугледно изгледа што је пијаца тик уз градску кућу, и таман у време ручка се све то разиђе а чистачи још нису прошли да покупе ђубре. А и време је било нешто шмрљаво, оно што на рхмзовом сајту зову „ведро“ а није сунчано, дакле небо ишпартано и сунце дифузно, као да си под белим шатором. Требало би да је згодније за фоткање, не претерује толико са контрастом, ал' јок, кад сам после радио фотке све ми некако није ишло, шта год да му урадим изађе некако фушерски урађено. Сунце се било указало само кад сам фоткао мало по пијаци, то смеће разбацано, па ни то нисам задовољан како је испало. Нађемо и киоск где смо се паркирали па уплатим за телефон. Порука да је уплата прошла је стигла већ у сутон. У последње време, откако је МТС купио Жексов Глобалтел, те потврде би ми стигле тек сутрадан, али зато у шест примерака.
[Жекс је Жељко Митровић, тајкун овдашњи, власник режимске телевизије Пинк и још којечега, имао чак и авиокомпанију док га нису провалили да муља са папирима; често се појављује удрогиран до ушију, као уосталим и пола садашње прве гарнитуре]
Те решимо да одемо право на Палић. Гепеес у таблету се био нешто задудио и никако да упеца сигнал, ма, кренем онако напамет, како сам запамтио мапу, и одлично испало, пут добар скоро као онај кроз Мађарску што би био, а много краће овуда, стигли смо за сат. Успут сам препознао још два-три села где смо имали муштерије, ал' овуда нисам никад ишао, ово је мени скроз нов друм, има ко је тамо био редован.
Да не бисмо губили време на тражење собе, одем право на оно место где смо ноћили 03-VII-2015., добијемо и исту собу, поправила је климу и не галами више. Кренемо у шетњу, као и увек што радимо за овај викенд, купимо у Идеаи четири лименке никшићког црног, лименку нес кафе и литар млека, па онда још шетње.
Ако је газдарица пре девет година кукала како се улагање са Палића одвлачи на суседно Лудошко језеро, где неки имају пословни интерес, овог пута је кукала што се разна преноћишта по Суботици отимају за њихове госте, оно да се спава тамо а дан проводи овде. Лудошко се није спомињало, а видимо да је кренула иста бахата градња са огромним здањима, хотелчинама. Каже да посао не иде као некад, али још увек се не жали, добро је и овако. Коштало нас је по 3000 за ноћ, што не изгледа много, али смо у Сокобањи за те паре имали купатило нормалне величине (ово је мање од метар са два) и двоструко већу собу... и ћебе нормалне величине. Знамо зашто се каже „зајебан ко кратко ћебе“, а сад је било да није кратко него узано. Ма за једну особу таман, а за две особе је океј ако смо приљубљени и не мрдамо. Чим се промешкољиш, оном другом долази хладно испод ивице. Ајде ту прву ноћ смо укључили климу па смо се загрејали, ал' ту другу нисмо, те смо спавали у прекидима, сваки час нас је нешто будило - да ли незгодан положај главе, или руке, или се неко померио...
Ујутро смо попили кафу на тераси, сели у Јоду и правац грана. Није далеко, до Сегедина има 34км. Овог пута сам уочио путоказ за стари прелаз, сада назван Хоргош 2, који се сад свео на по једну траку тамо и амо, а и службе са обе стране (граничари, царина) су у истој згради, имају по собу. Све остало је или срушено или преграђено или сад припада главном прелазу. Све ограде и даље начичкане густим намотајима жилет жице. Много пешачког промета, изгледа да мештани на обе стране имају уходан систем да их неко довезе до оне стране а неко покупи са ове. Чекали смо све скупа четрдесетак минута, више су пуштали оданде него одавде, но и ово је лаганица у односу на оних пет или осам сати од летос. Бар нема ничије земље, рампа је само једна.
У Сегедину нађем, релативно брзо, и место за паркирање, у Витезовој улици (Vitéz utca, превод ни не треба), уклавиримо да је недељом бесплатно, па кренемо. У шетњу.
Поредећи Сегедин какав памтим из шездесетих, па деведесетих, па од пре четрнаест година, све је много пицнутије. Са нагласком на много. За разлику од скоро свих осталих градова које сам видео у последњих четрнаест година, део центра који је добио нове тротоаре, и где су фасаде старих зграда обновљене, је много већи. Док је у Зрењанину то пешачка зона и два-три главна правца, овде је то круг пречника бар два километра. Нема више киоска, ма 90% их је нестало, све је чисто, осим што испред сваке клупе где бисмо сели буде бар десет пикаваца, колико да се зна да је ово можда ЕУ али је и даље пушачка земља. Отпор.
Седнемо да попијемо кафу, у исти онај Витрин код Дома где смо и прошли пут. Она лате, ја дугачку, што је келнерица објаснила да је нешто као еспресо али има још и блабла... више кафе. То ми дај. Е сад веце је овде посебна прича, у подруму је. Има улаз са задње стране, чак и знак и путоказ, ал' отуд је затарабљено. С ове стране има... лифт. Сав у нерђајућем челику, као за судопере, пет дугмића има, говори на који спрат си стигао... а спратова има два, нула и веце. И још горе има двоја врата, па сам изашао према унутра а не куд сам ушао. И све неки страни туристи, келнерица се здала са енглеским, па је и мени кренула енглески, заборавила да сам почетни опис кафе скапирао на мађарском.
Зеље на зиду је скроз пластика, добро урађено.
Па онда опет шетња. Примећујем доста дебелих риба, типова већ не толико, или њих мрзи да се прошетају. Пре десетак година их није било, ма ни код нас.
Артикал за губљење времена и цуњање по дућану је ових месеци маги зачин. Тај ми се свидео још оно седамдесетреће, па се појављивао понекад из Немачке током осамдесетих и помало деведесетих. У Америци смо га исто нашли пар пута, а онда смо га узимали редовно кад би се појавио у Лидлу, а око тринаесте смо и сами одгајили биљку па то користили док је трајало, ал' није хтела да се размножи. „Редовно кад би се појавио“ значи да бисмо узели две бочице, па кад другу испразнимо до пола, гледамо кад ће опет да наиђе, и наишао би увек на време, до ове године. Отад га више нема, последња бочица је потрајала до пролетос, крај, нема више. Истина, у Лидл сад идемо само кад понестане кафе, а тај њихов метод да им је пола асортимана периодично, то мачку о реп, то је за редовне муштерије, и док су имали оно што хоћемо, то смо и били, сад више нисмо.
Те сам тако завиривао насумице у дућане где бисмо наишли, и на Палићу и овде, и јок, нема, исти је асортиман свуда. Роба ће наћи купца, а триште ће одговорити на потражњу... осим кад се прави мртво. Но, бар сам прошврљао погледом по полицама и ама баш ништа ми није привукло поглед. И опет ми продавачица на мој мађарски одговара на енглеском. А то што је избор робе срање (куд се дедоше месни наресци и добре кобаје, и откуд толико различитих рибљих конзерви и живинских кобасица и салама), како овде тако и код куће, толико синхронизовано да делује као завера или директива ЕУ).
Два-три пута бисмо сели да мало исправимо леђа и издимимо по једну. Ево у парку код моста, баш добра прилика за још један панорамикс... са тим дебелим рибама скроз десно. Мада, било их је и баш мршавих а сисатих, но искусно фотографско око то запамти и без шкљоцања. Наишла је касније и једна са мало каснијим моделом издераних фармерки, с пуним правом, јер та колена и бутине јесу леп видик, а и деколте је био таман на црти, имало се шта видети.
Кренемо да тражимо ждераоницу, и оно јеботе - има ли овде нешто на мађарском? Има Каефце, има Мегдоналц, има три-четири пицерије... и наиђемо на нешто са само осам столова напољу, један тек заузет, ал' на табли (кокаколиној) кредом пише „гулаш од шарана са турош чусом“ и „јунећи перкелт са галушкама“, другу страну нисам ни гледао. Узмемо по перкелт... и келнер опет њој на мађарском мени на енглеском. Јесам ли толико зарђо, покварио нагласак, шта је ово.
И нема везе што се кафана зове „Концепт“, не јебу никакав концептуализам, перкелт је био суштина мађарске кујне, тачно оно како треба, а и да већ једном видимо шта је та галушка, то сам сто пута прочитао у јеловнику а никад ни видео а камоли пробао. Па, нешто као тарана само у гроздовима, ал' тесто као за њене кнедле за паприкаш, само пуштано кроз шприц или нешто са рупицама право у кључалу воду.
Приде је било и нешто салате онако за украс, али тај комад бабуре је био... ауу, брат брату неколико хиљада сковила. Прц је што га загризеш као да није љуто, па се лепо изненадиш. То што се види на фотци је оно што нисмо могли да поједемо. Испод моје кашике је остатак њене бабуре, ја сам своју смазао. Оно у фармеркама у горњој четвртини снимка је некако успело да се углави у столицу. У истој таквој столици сам ја седео раширених ногу, и још мислим да би требало да скинем коју килу.
На фотци сам избрисао копирајтован материјал, а нисам се освртао ни на Мегдоналц иза својих леђа. Она рече да је видела бар пет бициклиста се оним великим торбама на леђима, брза достава. Већином момци, али и једна седа глава. Или воли да је у покрету, или ни тај капитализам није баш мед и млеко. А нису ми јасни, ово је Мађарска, време је за суботњи ручак, овде свака шуша уме да скува како треба, а они наручују то срање из Мека...
Одемо, реда ради, и у пазар, у Кооп Супер Плус (Coop Szuper Plusz)... што је досад најблентавије име за једну те исту већу самоуслугу у коју идемо већ деценијама. Како име расте, тако се асортиман смањује. Купио сам три четврт киле сира, нема магија, нема магије. Она је нешто гледала кобаје, ниједна не улива поверење, ко зна шта има унутра, одавно се то уже претрже. Није то тај капитализам, госпођо, неко вам је ту нешто подметнуо.
Нађем где смо се то паркирали, те правац на велики гранични прелаз. Тамо је колона била дугачка бар два километра... камиона. Кола већ не, пуштали су у три траке, прешли смо за двадесетак минута, стигли до собе за мање од сата, све скупа. Оџоњао сам двадесетак минута, убрзаним темпом, па онда опет шетња. После сам измерио, од собе преко парка до Идеае и назад има четири километра. Узмемо овог пута Старопрамен и ролну тоалет папира, да не цимамо газдарицу (а могли смо и додатно ћебе да тражимо). У дућану штогод гужва, неки тим из Босне, дечица нека, ваљда им се завршио тренинг па трк у дућан. Шкљоцнем пар туристичких, што да не кад сам већ туриста.
Она не вечерава већ две недеље, ал' види пекарски дућан... и продавачица јој се ладно обрати на мађарском. Да сам ја наручио, мора да би било на енглеском. Узели смо погачице с чварцима, таман вечера. И после то пиво. Од сиротињске забаве смо одустали јер као нема топле воде. У ствари има, ал' је она плаво-црвена ознака на славини постављена наопако, није пробала да гурне ручицу скроз лево.
Нисмо се нешто баш наспавали, кратко ћебе... Кад сам устао, она је већ попила једну кафу, па другу са мном. Онда смо се спаковали, прилично прецизно, заборавили смо само моју четку за косу, што и није нека штета, већ је било време за нову, једино јој је жао што је страга имала огледало, то је умело да буде згодно. Одјавимо собу, па у Суботицу. Прошетамо се добро, не изгледа то ни тако лоше, али је онај круг пицнутог мноого мањи. Већ има да је три излога шљаштинг, у четвртом слој прашине и голупчија гованца по излогу. Зграде мађарског и италијанског конзулата улицкане, одмах поред једна запуштена, а у оградици за саксије под прозором гомила лименки од пива, пластичних флаша, пикаваца, куртона и кутија од цигарета. Од свих градова где сам шетао по тим европскоунијским коцкицама, овде сам први пут наишао на десетак метара где се оне гласно клацкају под ногом.
Попили негде кафу (она не, била би јој трећа пре ручка), пред посластичарницом старом 101 годину... коју је изгледа основала иста породица Шинце (Since) као и доста тога у Сегедину, мада их на српском не наводе, пише само „од 1923.“. Упркос традицији, домаће кафе нема, само еспресо или нес. По трговима доста очева са малом децом, ваљда су их госпође најуриле да не сметају док се спрема недељски ручак.
Што се и нама примакло, нешто нам часовник заостаје за апетитом, те се нацртамо у Батесу у пола дванаест. Као и јуче, никог нема, ал' док је нама стигао тај овчији паприкаш, попунило се. Лепо смо се најели, па полако до кола, два ћошка даље. Нагазим педалу и стигнемо кући за два сата, аутопутем. Све скупа сам се бар показао са оријентацијом, у сваком тренутку сам знао где смо и на коју страну треба, колима или пешке, овде или у Мађарској.
Затечено стање: кокошке снеле 18 јаја и још појеле два-три. Мачке на броју, не фали им ништа, навалиле да једу, рибице исто на броју и одмах навалиле да једу. Јавили се деци у четни састанак чим смо стигли.
Предвече приметим да је звала Драгана, зовнем ја њу, „звала си?“ „а, да, јесам“ „па, којим добром?“ „да ти чујем глас“. Ех, да, наравно. Није него ће IV4 да држи свој матурски парастос у суботу. Па реко може, двапут сам прескочио, овог пута ми се не преклапају ни са чим.
Касније увече Линда нешто кукала на неку игру, коју би као требало да знамо јер је то играла још Виолета док су били ту. Ту је баш нисмо много разумели, говори себи у браду и врло кратко, од пет речи не разумеш две, никако да изађемо на чисто. Ал' се брзо развеселила кад се сетила да нам покаже свој нови пончо и шта све може да уради са њим, како да га намести. Утом зове и Го па ову некако отправимо па зовнемо ми њу. Анити зуб већ долази на место, а испао јој је већ и очњак па и тај лепо расте, сад ће то све да дође на место. Прошетала нас Го кроз авлију па смо видели целу Стенлијеву поворку кола, има бар седам комада испред гараже и још пар на улици. Чачкао је брисаче на свом текућем беемвеу, сад је све чешће киша, требаће. Она има много више среће са баштом ове године - иако је кренула тек од пола јуна, има и парадајза и паприке, а и артичоке јој лепо расту.
Успут се појавио и разлог зашто је звала - Нина није била код куће, ишла на течај за руковање ручним наоружањем, и одмах и положила, добила ћагу од НРА да је обучени руковалац.
Нашли су неку кућу, коштала би 2800$ месечно уместо садашњих 2100, али има четири собе, два ипо купатила, и још већи плац, ту би тек могла да крене баштица. Отишли су касније да то погледају, и послали фотке у четни, добро изгледа, макар је споља цигла. Главни добитак би био у вожњи до посла, читав сат краће, за толико би уштедео на гориву и времену. Иако имају форе код бабе да остану скоро до лета, овде могу да се уселе већ октобра-новембра, неки Стенлијев другар се развео па иде са децом у неки други град да живи, а имали би и форе да се селе месец и нешто, не мора све одједном, може ладно да превезе кола једна по једна и у њима алат. Тамо би тек имао места, има двоструки навоз... А изгледа да се и Неши свиђа.
Мислили смо да одемо право на спавање после разговора, ал' ајде може једна. Стигли до треће, легли нешто после три, добар тај тутифрути 20.1.
Пошто нам је остало три литре млека од петка, направила је у понедељак палачинке, дваес комада као некад, па већи део напунила млевеним месом и прелила јогуртом/сиром/јајима, запекла у рерни. Пола теглице пекмеза од кајсија што је остало од прошлог пута је већ стекло културу (гљивичну), ал' није се бацило, него сам скинуо тај културни слој, а остатак убацио у кљук, нек буде чашица ракије више, ништа не бацамо. Узела је нову теглицу, па испрва нисмо знали је ли од шљива, вишања или трешања - е није ниједно, него од купина. То смо прошле године једном набрали више него што је могло да се поједе, па ајде да се не баци, скувала три теглице. Па добро је, баш је добро.
Увече смо најзад доспели да се забавимо, издували једну са цветићем, угасили светла и мониторе, кренули у кревет, кад... динг динг, зове Нина. Па смо се издиванили са њом, све трудећи се да говоримо нормално... Показала нам како је распоредила сијалице по огради палубе, а то ли је, онај видео од суботе, кад Линда и Санда плешу, онако у маскама, баш је добро изгледало са тим светлима.
Спомиње се: 03-VII-2015., IV4, Анита Џенифер Бергер (Анита), Виолета, Геменц, Горана Средљевић (Го), гугао, Делкут, Драгана Витас, еос70, Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), матурски парастос, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), пљеска, погачице, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, тутифрути, на енглеском
23-IX-2024 - 15-IV-2026