У среду, 14. сам се нацртао на полагање. Гадна ситна кишица. На тесту сви нешто нервозни, прошло нас свега петоро. Вожњу смо прошли нас тројица и један за мотоцикл. После сам први полагао прву помоћ и одмах отишао, не знам шта је било после, на томе и не обарају. Да не каљам ципеле нисам ишао најкраћим путем, поред Багера, него около. Успут јој послао дописницу. Код куће писао трећи део извештаја о раду клуба, и писмо Рудолфу где кажем да на зиму не долазим.
У школи ме рибе изљубиле (мислим да сам био четврти или пети возач у разреду, пре мене су били Биља и Воза и не знам ко још), нечији нови руж је положио испит, скида се (мора да је Боса). Увече однео извештај у клуб, појео негде бурек, отишао са Средљаком да гледамо "Сутјеску". У четвртак на пракси цајтнот, часови почињу пола сата раније и како сад да стигнемо код Соње. А ако не дођемо, после оног у понедељак тек има да најебемо. Неки одбијају да дођу, чак су се и Мима и Рајка нашле увређене, као оне су још у пеленама брисале са часова... А, да, нарочито се сећам да је Рајка брисала. Завршило се тако да смо сви дошли. Спавали углавном, али дошли. IV5пп као такав.
Увече био родитељски, без особености.
У петак подигао дозволу па отишао на праксу. Тамо зезање, збрисао раније па отишао са кевом да гледамо неки материјал за кошуљу (опет ће да ми шије, изгледа). Пустили ме да возим. Срећом, у обуку је спадало и то да се навикнеш да ти сувозач чантра. Нема везе што сам положио и што је ова вожња била без грешке, ово је било да комшилук види да ја возим, а међу собом ми још спомињу оно што је инструктор рекао да сам претпоследњи дан замало направио чукарац. Ко зна кад ћу опет добити кола. Тј не опет него први пут, то да не седи ћале поред мене, него она.
Увече правац Грош али двојком, већ у 19:05. Опет је мало каснила. Добила је па неће да игра, може само џудо. Кијавица је добро држи, троши папирне марамице. Причам како су Чомбе, Баки и ваљда Воза били пошли да гледају "Сутјеску" па кад су чули да сам донео шери бренди (флаша од пола литре се ни не види из џепа мог шињела), Баки каже идите ви, мени се не гледа, причали су ми већ.
- дај покажи дозволу
- ево... препознајеш слику?
- знам
Наравно, оно од 31. августа. Мало се можда види и шљива. Дан уписа, коса свеже опрана (на рођендану), свака част мајстору.
- Пита ме онај што лепи слике у дозволе јел' ово мушко или женско... (... 58 речи...)
У суботу (17.) ћале у Бртогу, деди четрдесет дана. Око подне дошао Болди и донео траку, снимак концерта из католичке цркве, снимали он и Ечи и Кид нешто скроз експериментално, тамо због акустике. Калем превелик за клупски магнетофон, нешто петљали са премотавањем, а онда је он морао да оде (не иде вермут преко пасуља)(штагод да је то било).
У школи, Марко Бозон опет нешто сере, стварно смо под присмотром, а на биологији смо опет носили клавир и опет је био ту директор и гле чуда није ме отерао на шишање. Да ли ЖГЉа сад боли дупе или што више нисам председник. За време физичког изашао да купим карте за биоскоп. Дневни ред ступио на снагу ("дневни снег тупио", рече Воза), морао сам пет минута да се прегањам са дежурним да бих изашао. Годинама смо излазили кад смо хтели.
После часова опет код мог стуба од Текстила, неко је ту написао "ко чека умреће чекајући" (аха значи нисам ја него неко пре мене... појачао сам га да се не избрише). Мало се бунила што је чекам баш код тога али нема везе. Куписмо и то пола литре (... 18 речи...).
Филм је гори из друге. Тито - Бартон, Зануси - Кончар. Наш директор позоришта има лепу епизодицу, а онај Вишњин шанта кроз цео филм. Сала полупразна, ми назад у буџаку. Чак сам учио помало немачки. После филма смо попили оно у оној капији иза шпиритане. Онда смо једно другом изреферисали шта смо радили на летовањима, чак и она два минута са Слађом. Мене ухватило, њу само у главу. Част да разбије флашу је припала њој, ал' није успела, па смо заједно. Расечем кажипрст, замотала ми у марамицу и тако држала до куће. У повратку устопирао неког типа из краја од центра до моје улице.
Никсон рекао „нисам преварант“.
У недељу (18.) сам мало возикао ћалета по граду, имао нека посла на пар места. Оставим га на последњем а ја у ДЦ-99, годишња скупштина. Опет ми увале да будем председник.
Поподне су моји отишли у Темерин код Илонке Гнајс и Аранке (одселиле се, ради у Новом Саду), ја остао да њакам клупски магиш. Нешто сам премотавао примитивца кад ево ње.
- шта је, немаш никог кући?
- како си погодила?
- па не видим их.
- побегли. Није намештаљка, нисам ни ја знао да иду.
Онда смо ипак прешли у кујну. Јесте да у соби имам музику, али тамо је топлије. Пошто нам је сутра десет месеци, истрчао сам на улицу и узбрао јој један цвет. Дао сам јој дневник од летос на читање, немам шта да кријем.
На аутобуској срели Болди и рибу му, па инсценирали драмско растајање. У повратку покупио Б.Н. па смо нешто доснимавали прогресивца. Матори дошли баш касно.
Мислим да сам тих дана направио један од луђих експеримената са звуком. Оне Рудолфове слушалице, што је направио од грађевинског штитника за галаму и два звучника из старих телефона, су практично и микрофони... што сам тако и повезао, и гле радило је. Онда сам их ставио себи око грла и цео минут снимао како дишем. Кад сам то пустио, нисам могао да слушам дуже од десетак секунди, осетио сам гушење. Пустио сам тај снимак можда још пар пута да чујем још нечије мишљење, и онда га обрисао. Опасно по здравље.
(... 155 речи...) Враћам се на час. Марко Бозон опет нешто сере. Био код Слађе да видим неку књигу.
Петак, 23. Спремам се за пројекцију. Враћам се бусом у пола шест, трпам ствари у кола. "И немој да сечеш кривине". Па јеботе као да већ имам не знам какву историју, десет слупаних кола и три прегажена пешака. То зато што сам једном пресекао кривину на обуци, док сам још учио колико да окренем волан да би кола скренула колико ја хоћу, и инструктор цинкарош дојавио. Одлазим до ње, њена кева каже да још није стигла. Требало је да је већ ту, а није.
Отфуравам до сале, још нису дошли. Куд сад. Идем до станице, нема је, идем до Дома омладине, ни тамо, сретнем Жарета. У седам вадим 15 минута слободно и идем опет до ње, збрисала ми за педесет метара. Све мислећи да скратим, испало дуже (не знам још све богазе у њеном крају), правац опет до сале (нисам написао које ал' мора да је у згради Синдиката, јер сам) утерао кола у авлију и изашао на главни улаз, затекнем њу и Болди са рибом. Њих двоје оду да прошетају а нас двоје останемо. (... 16 речи...) Наилази ЦД. Упознајем их, "ово је ЦД, млада нада месног новинарства, имала си част да читаш већ шта је писао" (аха, пијачни извештај)... позове нас у редакцију горе, ово празних флаша што је имао у руци се не броји, пуне су тамо. Увек има и резервних... а иде он да купи још, видимо се горе.
То је било прво вече кад сам пропустио пиће јер возим. Биће их после на стотине.
Имао сам ту нову кошуљу од зенане. Публика бројна, тридесетак. После отишли у дискаћ на Грош. (... 19 речи...) У једном тренутку Јеж дрекне "еј ви назад мало тише, све чујем" "прислушкуј мало тише". А онда предложим да се мало провозамо. (... 14 речи...)
У суботу ме чекала пред школом. Одемо до Пролетера(... 30 речи...). Дошли прво код мене, шкодилак негде пушта воду па смо се ћале и ја нешто зезали с тим. (... 5 речи...) Понео резерву антифриза. (... 16 речи...) У повратку покупимо Јежа, макар за ту једну улицу. Антифриза није требало.
Празнична недеља, за та два-три дана неће ни ићи у Нови Сад. Двајздевети је у четвртак, значи већ у среду би се рано разишли.
25-IX-2024 - 14-I-2026