У школи уобичајено јесење срање, нека као тајна седница (19.), диша на брзака протурио, шишање за нас, радна одећа за девојке. Све је исто ко и лане. Наш татица, тј Марко Бозон, спомињао и неко терање кући, с тим што је мене задржао после часа, послао га диша да ме скалпира. Прегањали смо се десетак минута и нисмо убедили један другог. "Директор је познат и признат па кад ти он каже да мораш, јел треба да зовемо твоје родитеље или ћеш да урадиш како те школа лепо моли". Аха, "мораш" и "лепо моли" у истој реченици, за исту ствар. Каква је то молба, кажем, ако ће бити последица ако нећу. Нисам будала, ошишаћу се ако већ мора, ал' чим изађем одавде пуштам је, нисте ме убедили.
И што баш ја? Па видео те директор кад је почињала школска година. Ко ме терао да стојим напред...
А у ствари није отад, него пре неки дан (није него још маја) кад смо носили клавир из зборнице у нови кабинет за музичко (који ваљда служи само за пробе хора, никад више нисам ушао тамо), па сам се завукао испод да одшрафим механизам за педале, да га не одвалимо успут. Ту ми је коса под сопственом тежином отишла куд је хтела, а кад сам устао, тако разбарушен, преда мном, на пола метра, директор. Јебига, наравно да ме видео. Шта сам се турао, јебо педале.
У суботу дошао с мало скраћеним зулуфима. Увече је чекао до 21:20, онда наиђе киша а и она с другарицама. Били смо мокри док смо ушли. И објаснила је што је привлачи мој врат: ту ми не расте брада.
Нешто сам се после и ошишао, кад сам стигао кући, па у недељу баш нисам нешто изгледао. Но, њој није сметало, били смо баш добро расположени. Још једна алтернативна стаза, иза старе шпиритане, имамо сад већ 4-5 својих путева од Дома до ње.
У уторак (25.) ишао у комитет до савеза омладине око годишње седнице (да се решим дужности), кажу добро да си већ једном дошао, ал' тај кога тражиш није ту. Онда сам је срео у граду, пазари нешто и неће да ми каже шта. Не може да ме прими да ми сузи фармерке, има да шије завесе за дискаћ на Грошу. Зеза ме за косу. Од целе године најебасмо само Г. (из IV3) и ја. Мање више за косу, порашће, него то сеирење, шта се курчиш шта галамиш није ти то требало дођемо ми таквима главе кад тад. Пада ми на ум и мит о Самсону, има ту нешто. Да су тражили да обријем и зулуфе стварно бих престао да долазим и полагао ванредно. Глава сувише лака, унутра тешко. Успела је да ме одобровољи, али не баш и врати у нормалу.
У среду су ме изјебали онако. Сређивао за ту седницу преподне, и поведем још једног (ваљда члана мог председништва) са собом у комитет ал' није помогло, кажу председнику општинске "ево ти га председник из Прве, ако га не познајеш". Пизде једне, то је што нисам дошао на две седнице на које нисам ни био позван. Нешто ми као не верују да ми позив није стигао на време. Ајд као у реду је све, сређено.
Сретнем у граду Кида и Енбецина (луд је) па се нешто зезао с њима. Отишао с Кидом до Трпезу да поделимо кокаколу с ледовима и онда се одвукао кући. И онда та седница, побегао ми бус за пет метара, Звојша и Ж. не могу да ме повезу, журе да среде кола у Ремонту, стигао једва некако. Председник општинске се забринуто осмехује, озвучење цркава, Гаша га сређује. Хазим извештава да руље има довољно. Нема профана, ја мислио зваће их секретар, он мислио ја ћу. Правим процедуралну грешку, делим листиће пре времена. Читам извештај а нико не слуша јер сви попуњавају листиће, а упутство на њима није тачно, не могу да укажем на то док не завршим читање. Збрка је потпуна, ја се знојим и све се распада. Руља одлази без дискусије, долази неко из комитета (један од оне двојице близанаца који ће одиграти неку ситну улогу 21-XI-1979.) и пита председника општинске како је било, овај одвраћа "мани га, горе него у пивари". И онда ми објашњавају где сам се зајебо и све ја то прихватам ал' мени је свега овога доста. Остајем хладнокрван али ту негде ми се живот скратио за неколико сати.
У школи се некако смирујем. На крају смене биологичарка ме показује Бозону како сам леп откако сам се ошишао.
- немојте професорице, молим вас, још из основне ми је доста тога да ме показују као лутку на вашару
- не показује те нико, сад изгледаш као ђак
- ман'те ви то, ошишао сам се што сам морао али ми је већ доста
- сад можеш да служиш за пример
- е баш тога ми је доста, седам година ме тако протурају као пример
И тако сам завршио политичку каријеру за наредних десетак година. У ствари ми је било лакше. Не знам да ли сам овим нешто сјебао неке своје шансе, а можда је и боље овако.
Четвртак прошао безболно. Ноћна вожња, боље него јуче по дану, кад сам замало направио чукарац (за који би, наравно, одговарао инструктор).
У петак партијски састанак, мало ми радили о глави, диша питао како је прошла изборна и ко је био да стражари (!). Ту су испричали како је било и још неколико ствари којих није било - једна из четвртог два каже ни раније није могла да ме схвати, ЖГЉ је имао свашта против мене (зачудо још нисам одговарао хемију), бранили ме моји из разреда. Секретар школе каже "какав је то председник омладине који носи зулуфе" (што је просле прокоментарисала са "а јел би им сметало и да је сувише дебео?"). И опет ЖГЉ, "каже му директор школе неколико пута да нешто уради а он ништа" - у ствари је ЖГЉ напујдао дишу да натера Бозона да ме отера на шишање, а сад је то већ "неколико пута".
Док је то трајало, био сам у ДЦ-99, паковали филмове за сомборски фестивал. Пошто је и она, онако незванично, члан клуба, прошверцоваћу је некако, па ћемо најзад једном саставити ноћ негде, ако не сасвим сами, а оно бар далеко од куће.
У суботу (29.) последњи час вожње, цркла концентрација, све ми нешто не иде. Изјебала ме ова седница и шишање и све. А она у понедељак иде за Нови Сад, почиње јој факултет. Био сам послао Грексу ону фотку са јајима као разгледницу, отворено, па је писао "не рече које су то девојке што тако воле моја јаја". То ме орасположило, баш.
Улазим у школу, кад још на степеништу Воза вели "изгледа да ће се поновити конференција". Није ме ни пресекао. Уђем у разред, сви ме салете са вестима, да ме преплаше, брзо одем по нову гарнитуру гласачких листова, срећом сам их набавио благовремено па ми је сад остало само да чекам. И тако у тој неизвесности дође и та субота увече, 29. Има већ читав клуб нас што чекамо бус за шећерану у 19:15, да бисмо стигли кући да лабрцнемо нешто па тутањ назад у град дуванцем у 19:45... ал' тај није ни дошао. Огребао се за жваку од неког типа, јер ми је прорадила нека раница у углу уста, код левих кутњака, и већ не да трули него смрди, као да се распадам изнутра. Одвратно, сам себи смрдим. За разлику од оног случаја из, ваљда, 1969., кад сам имао афтозу па ми апотекар Цикајло смућкао нешто љубичасто да мажем десни, овог пута нисам пријављивао проблем, ни покушавао било какво лечење. Само сам нешто чешће прао зубе и исто прошло за пешес дана као и оно.
Већ је била извадила карте и чекала ме. Да не би ње, ово би био нервни слом за памћење. Али била је ту, било је дивно. Истина, није ми се баш играло, али ме некако натерала. После смо се полако вукли док сам је пратио. Кренули смо нешто раније јер јој је понестало цигара. Стигла кући чак на време. У повратку устопирао Калета, вози сулудо.
У недељу спремао теорију за возачки. Увече никуд, оде она у Нови Сад.
25-IX-2024 - 6-II-2026