20-I-2025.
У САД је данас смена, „излази лешина, улази мјешина“, како би рекао Товар на Бурундију.
Јуче је најзад дошао пасуљ на ред, након што је био и паприкаш и гулаш и сарма... И цврц, ребарца што смо узели у Мерету су имала некакав чудан мирис док су се кувала, нешто као на рибу, у ствари на трулеж... Ајде појели смо, и није то ни тако лоше у тањиру. Мора да је нешто премрзавано или неки остатак од оног дампинг увоза из Аргентине од пре неку годину.
Увече смо се чули и са Нином и са Гораном. Код ове све онако редовно, још ради којешта по кући, или планира шта ће тек да уради... И најзад нам је испричала како стоје ствари са Ароном... Њему се сад свидело да седи тамо, одједном је поново популаран, поново се повезао и са друштвом и са породицом, и оно што је најављивао да ће да се досели код ње, или да купе фарму у Охају, то се више не спомиње, мислио је да можда опет наврати на две-три недеље... кроз месец... два... можда у мају? А прошле године је два-три важнија празника провео код куће, онлајн са њом. Ето, поправила га и сад му је одједном добро тамо где је. К томе, јеботе, прави Амер - још увек је дужан 40000$ за студентски кредит (!) и 10000 за кола (некаква мечка ваљда) која већ сад вреде мање од тога.
Бар јој је лангош успео, Санда га је смазала.
Го и Стенли су океј, продаја делова добро иде - мораће данас да отера једна кола до радње да стави резервне точкове на њих, јер је ове продао. Неша се појавио накратко, само да би продао најновију фору, па збрисао. Анита је улазила у кадар ал' није имала неког текста. Понестало им је ракије, па сам почео да планирам једну проверу комбија, да мало обрнем који круг да допуним акумулатор, требаће... кад дођу за још.
Данас смо спремили рачуне да испоплаћамо. Сви шаљу одштампане рачуне, само Јетел инсистира да не троши папир, пошаље ми га имејлом. Пошто је штампач у спаваћој соби, углавном искључен (на разводник су закачени гугољ, светиљка и пумпа за акваријум), обично преснимим тај рачун, то је обичан педееф, на флешку, однесем тамо, искључим пумпу, прикачим штампач за гугоља, одштампам, откачим... што је прилично заметан посао, спора је то машина, док дочекам да уопште прикаже тај фајл прође по два минута. Нисам досад качио штампач на Змајчека откако је под линуксом, мрзи ме да се бакћем са инсталацијом, нарочито кад је први пут, ко зна шта ће да му фали. Ал' ајде да пробам... убодем га у струју, уезбе кабл у машину, укључим, отворим педееф, кликнем на дугме за штампање, и гле, штампач је већ тамо, тачно тај модел, инсталација готова а да нисам ни приметио.
За ручак смо почели да грејемо тај пасуљ од јуче, и закључили да смрди још горе него док се кувао... Обрадоваће се мачке. Једна царска кајгана и... ето, иако је ручак замењен у гарантном року, устали смо од стола већ у 12:20. Ни пољски веце није далеко ако кренеш на време. После ручка ајде да одемо да то испоплаћамо и пазаримо шта треба... Ош врага, пола нисмо урадили. Прво нисам могао да се паркирам испред Детелине јер је било пуно, а онда ни испред месне, па сам се мало даље окренуо и паркирао иза месне. Ту она оде да плати, а ја налетим на Сташу... носи три јабуке у кеси. Каже био нешто у граду па наишао овуда и јебига, пиљарница не ради, слава им је, ово је из самоуслуге. Ни ја нисам био боље среће са серекешом, дан кад доспевају рачуни, није напуњен. А ни Најка није имала хране за мачке... Такав дан.
Скувала „бечкеречку тајну“, по реконструисаном рецепту из Домаћина (оно од 20-VI-2020., који то већ наредне године више није имао) за три дана. Поподне кад смо се видели с Леном, испричали јој како смо прошли са оним ребарцима и како се сад тешимо овим, одмах хоће и она... Па, скуваће се опет за недељу, донећемо јој. Тегла у којој држим суве бруснице ће привремено да послужи за превоз. Тања се сад већ рутински преврће с леђа на стомак и обратно, и улево и удесно, а скоро и да пузи... тј не успева баш да дигне гузу, али је нашла неку своју фору да се одгурује ногом. Једном. Није прва што је то измислила.
Двајспрвог увече, тачно у 21:30, честитао сам јој 52. годишњицу... (... 113 речи...) Закључак је да је боље да пијемо ређе. Напољу је пало нешто снега, до ручка се скоро и отопило.
Двајстрећег решимо да се прошетамо, да припазаримо штогод, ал' више онако шетње ради. Од испланираног је успело свраћање у фарбару (шмиргла на сунђеру, шпахтла), Рерсо (неки сматрају да то треба да се чита латиницом, ал' не видим зашто би Кардељева другар'ца Пепца била ту у вокативу, тога ионако нема у словеначком) да се купи још бенкица за Тању, да се сврати у месару (у Роди - један говеђи језик и буткица, папци и уши за пихтије) те фото сафари. Није успело дизање лове са серекеша, и даље га не пуне. На фотци је тај серекеш и Гомексова самоуслуга у коју је уграђен, а у коју не улазим скоро никад. Још сам ћалету од њих узимао дестиловану воду, а после сам ушао можда једном-двапут. Могу они да буду већ трећа генерација, дух Нупрома се вуче просторијама, иста курцобоља и... ма нема ту ништа за мене. Није успела ни куповина кафе у Лидлу, јер им је баш понестало оне коју трошимо. Имају ону скупљу, која нам се баш и не свиђа. Ма, нећете ви нас тренирати, више ми се свиђа чак и она Грандова из лименке. Уопште, Лидл као да форсира неку њуејџерску аџеенду, сухомеснато им је све тање, а и меса је све мањи избор, од лименки има само рибе... Ћао. Некадашњи пазар од 9-13000 се сад свео на 334 динара. Пихтије је ставила да се крчкају чим смо се вратили.
Увече се чули са Нином, стање мање више редовно и нема баш ни вести, осим да на послу имају велику реорганизацију, јер су пре неколико месеци решили да промене фирму која штампа и шаље рачуне, што је испало да није баш тако једноставно јер је све то увезано једно с другим и ту има још шест фирми... Требало је да пређу на то до краја октобра, па новембра... е ево ових дана је генерална проба. Друго је што јој је Волво у стању „пали, иде“ али сваки час нешто ново почне да чангрће, рикне неки сензор па јавља да се мотор распада а мотор одличан...
Двајшчетврти. Пихтије су изгледа још чвршће него што су некад биле... Ваљда што се ту крчкала и кост од оне буткице, и што је један папак био од мало старијег примерка. Већ сам гладан док ово пишем...
Генерални штрајк. Један од оних дана кад само седим и освежавам две-три странице, укључујући и Бурунди и пратим шта се догађа. Ево у Београду „саобраћаја скоро да нема, петком преподне је код мене толика саобраћајна бука да се прозори не могу држати отвореним, сад ништа, прође неки аутомобил. августовска недеља поподне“, јавља Плачкица на Бурундију. Око 12:40 питам Лену какав је поглед (пошто се из стана види делом Ушће и Бранков мост), па је послала кратак видео, и „сад ћемо и ми да сиђемо да се придружимо“. И стварно, 20 минута касније, ето њих - и Тања и дадиља и Апи, а низ друм иде река људи.
У суботу, 25., смо се опет видели са Нином, па смо видели све унучиће, јер је пекла палачинке а ми гледали кукинг шоу. Ту врсту разговора је измислила Лена пре бар осам година, напросто би паркирала телефон или таблет у полицу изнад шпорета и причала с нама док кува. То се проширило... Елем, сад је сваки час неко долазио по још једну палачинку, и ето кворума.
У недељу сам опет имао проблема са спавањем, само обрнуто. Након још једне забавне вечери, докрајчили смо оно тутифрутија што је остало у флаши па прешли на крушку, и ту нас је кренула карта, па смо се доста касно вратили у кревет. И онда као што ми се већ редовно догађа, након нека четири сата спавања ме потера до купатила, двапут, и утом ми ваљда прораде сузне жлезде и напуни ми се нос, приде и отекне изнутра (узрок... бемлига, умело је то да ми се дешава много горе и много дуже још пре десет година, док још нисам трошио плаву пилулу), и онда нема спавања док се темељно не умијем, а то ме већ расани, те сам сео и кренуо да читам шта има ново, нарочито још фотки и вести од јуче. Видим да је онај Радаковић, директор гимназије, чијег се оца сећам још кад сам са клубом снимао разне свечаности а он био председник општине, предао просветној инспекторки имена свих ученика који су учествовали у блокади (тј нема он појма ко су, него је покупио оне који су председници одељењских заједница, чланови ђачког парламента, или делегати који присуствују седницама наставничког већа). Био је покушао да се обрати скупу пред гимназијом и није могао да дође до речи јер су му сложно звиждали. Елем, најавио оставку.
Пробао да дремнем после ручка, и не иде. Будан као да сам спавао десет сати.
Неочекивано лепо време за ово доба године... и стигосмо у Београд таман на време, јер ем је друм био полупразан, ем сам из цуга нашао место да се паркирам. Били смо мало боље натоварени, скувала је опет „бечкеречку тајну“ па смо им понели у оној тегли од цвекле, те јаја и шта је већ накуповала одеће за Тању. На вратима смо се мимоишли са Миланом, управо је носио ђубре да баци, и да прошета Апија. Тања је спавала кад смо дошли, па сам пробао и ја да дремнем пар пута, и опет ми није ишло. Кад се она пробудила, било је баш весело, иако је ћутала првих пола сата, док се није расанила. А онда је кренула да цичи, а ја да шкљоцам. Ово је отприлике време кад је дан дужи за цео сат него о краткодневници, и имао сам и боље светло, ниједном нисам подигао блиц. И успео сам и да одремам својих петнаест минута на каучу, таман колико ми је фалило. Тања већ пузи, научила је да дигне гузу. Истина, још не на колена и лактове, тј не сва четири истовремено, али довољно да се сад креће много брже него пре две недеље, и стиже куд хоће.
Стигли кући, уз редовно свраћање у Мере (имали су опет чварака, и његушке кобасице, то одавно није било; хране за мачке је понестало око нове године, сад опет има... цех око 6900). Вечерали пихтије без хлеба, оно парче што сам паркирао у кутију напросто више нема онај шмек ни текстуру, а успеле су преко мере, то је чврсто, забодеш виљушку и оно стоји, скоро као шваргла само без додатог желатина, бибера и других шпеција.
Драгана опет није успела да ме добије на мобилни, ту негде у последња четири сата је успео да искључи себи модем, што уме да се деси, а она је тај баксуз да зове баш тад. Свеједно, има и наш кућни, па је звала на њега, и каже обавезно сутра да понесем нешто фотки да види Тањом, И ајде кренем да радим фотке и не вреди, прекинуо негде на пола, отишао на кауч да се онесвестим. Спавао сам скроз обезнањен нешто мање од два сата, кад зове Го. Није кувала ништа него је шила некакве подметаче, да не шире чаршав преко стола кад вечерају (сад најзад имају сто за то, па чак и Неша штимује своје спавање тако да буде присутан, па најзад бар једном дневно седну сви заједно за сто). Стенли није био ту, отишао да премести један од својих забатаљених аутомобила, који му стоји паркиран код неког другара пред кућом, што некад неко пријави, па месни шериф напише опомену да се ауто уклони у року од три дана, иначе ће бити одвучен а онда креће лежарина... Његов отац је био пао негде у стану, сломио кук, а изгледа да се био већ шлогирао двапут (како овде кажу, прошао калфу и шегрта, чека се мајстор). Оперисан је, и већ може да седи, канда је добио метално ојачање. Још има да се види шта ће са штетом коју је био направио, улубио је пар кола маневришући, јер не види ништа, он је хрчак и скупља свашта, оно пензије и социјале што добија углавном спичка на магацине где држи свој крш који купује или скупља по бувљацима, добротворним дућанима и ни од чега не би да се растане (што је можда сад већ делом баталио, канда више не плаћа баш све), вероватно је и стан већ пун, а издржавао се свирајући клавир у пар барова... што му више баш и не иде, од тог шегрта ваљда. Од места за скупљање крша му је остао још ауто, где тога има чак и испод педала и на свим седиштима до плафона, није ни чудо што не види да маневрише. Чак га је у болници посетио један од браће (од четворице су му остала двојица, иначе близанци), а иначе годинама неће да чују за њега.
Иначе, од све петорице је остало двоје деце - Стенли и једна сестра од неког од покојних стричева.
Спомиње се: 20-VI-2020., Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Арон Питерсон, Бурунди, буткице, гимназија, Горана Средљевић (Го), гугољ, детелина, Домаћин, Драгана Витас, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), НуПром, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Станоје Сердаревић (Сташа), Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, на енглеском
20-I-2025 - 10-XI-2025