09-II-2025.
Легли смо нешто рано, ја ваљда у 23:30, а и она убрзо за мном. Пробудио сам се око пола четири, веце и једна цигара, и баш кад сам запалио, чујем Телеграм. Ајд' да видим шта је, кад оно Нина окачила два видоја - данас су правили рођенданску журку за Санду и Линду, са све дувањем свећа. Биле и Алиша и Витни са нешто деце (Витни има петоро, то више нико не савата за одлазак било куд), дувало се у двапут седам свећа, при чему је Сандина седма била баш тврдоглава, никако да се угаси.
Упркос оноликој води у пангазијусу, рибља чорба испала одлично, са све ружиним латицама... тј тако изгледа ситно сецкана феферона кад се скроз раскува па остане само та црвена опна. Било леепо љуто. А и ослић, не онако сечен па упржен у тигању, него сва четири у јена чинији, испод кромпир, замашћено па у рерну. Све одлично. Нема крцкавих ћошкова, ал' овако се бар лако одвоје кости - до пола сам јео виљушком, па тек онда прешао на прсте, а ни тад се нисам баш замазао, само врхове, само лева рука.
Стиже имејл од Алфонса... каже неко га је анонимно частио 300$ (вероватно канадских), што је десет годишњих претплата, па је то решио да подели по свом ћефу, добио сам и ја једну... А таман сам се успешно скинуо са УАа, већ ваљда целу недељу. Мада, ових дана ми је осећај за време померен на супротну страну. Обично мислим да се нешто десило недавно а онда испадне да има већ два месеца отад; сад за неке догађаје мислим да су били пре два месеца а испадне да нема ни десет дана. Одвикао се од занимљивих времена.
А онда смо отишли у нови Светофор у Железничкој, у хали некадашње Огревове дрваре, уз пругу. Чак им кроз авлију пролази стари индустријски колосек, који је ишао до Дуванике, ћошак даље. Нашла неку земљу за саксије, за трећину јефтинија него код Најке. Ето, две недеље не пазаримо скоро ништа, а онда два дана заредом.
Паркирали смо се ту близу, код надвожњака. Иако стално имам осећај да тај крај града слабије знам јер ретко идем преко реке, а и то само до центра, у ствари знам, ту сам неколико година радио, то је преко пута олупине Бангрове зграде. Туда смо и прошли до Авале. Место се зове Авала јер се тако звао биоскоп који је срушен, уз још две-три куће (између осталог и оне у којој је некад била дедина кафана). А и то знам - ту је сад фото Авала, где сам се онако лепо издиванио с људима кад сам оно престао да радим (в. 06-VIII-2019.). Кад смо стигли већ је било доста људи на протесту. На паркингу пијаце је било већ паркирано туце трактора, и таман су кренули да маневришу, да се распоређују та блокаду раскрснице. Пошто су есенесџије од почетка протеста, још новембра кренули са провокацијама - убацивали праве провокаторе, слали батинаше, ма и сам Вучић је рекао да је океј ако неко инсистира да прође колима кад му људи сметају - протест се брзо опаметио и почео да, бар против ових последњих, паркира тракторе около. Сељаци су, изгледа, једва чекали да некако учествују, и њима је прекипело... не знам да ли сам икад видео оволико трактора на једном месту.
Било је лепо време, одлично светло, сунце ниско. Истина, пиркао је неки ветрић а температура брзо пала око нуле, кад се спустило па је на цео надвожњак пала сенка од левог солитера - булевар гледа тачно на запад, али сунце још увек залази нешто левље, тј јужније. Нашкљоцао сам неких деведесет комада, чак саставио и два-три аутокрпа.
Било је баш симпатичних сцена, нпр једна баба коју је довео унук, или обратно. Ситна, мислим да је оном испред себе била до рамена, ако и толико, а ни унук није био неки грмаљ, можда је имао петнаестак година. Бар троје очева са децом на рамену, укључујући и овог клинца који је све покушавао да размота паролу „руке су вам крваве“, само између мене и најближих кућа, што није веће од 15м у квадрат. Ту смо све нешто чекали да колона већ једном крене, и кренула је два-три пута по метар па стала... јесте тако топлије, ал' и није, стојиш у месту. Па смо се ишуњали на тротоар и отишли до оне зграде поред надвожњака, има шеталиште испред високог партера, боље се види одатле, и, наравно, боље место за фоткање. Ту спазим једину познату фацу од толико хиљада људи, С. Гунића ака Бена Квика.
Он је посебна легенда зрењанинске фотографије, од скоро самог почетка. Није баш био порно фотограф, или можда и јесте али се то није знало. Успевао је да навата разне клинке жељне славе, па је тих раних седамдесетих некад и пола насловних страна у Чику носило фотку из његове камере. Био је и долазио у клуб, па смо га учили шта је температура боје и како да му слајдови снимљени под рефлекторима не буду наранџасти... Ал' он је био упоран у томе што је радио, и терао тако до дубоко у пензију. И стекао је бар неку локалну славу, кад је пре пар година био на опоравку у Русанди, долазило му друштво са хармоникашем, и репортер са неког месног портала, изашао чланак... Нисам баш сигуран да ме познао, ал' је на кеца укапирао да треба да се знамо и обрадовао ми се невиђено.
Ту смо опет чекали да се колона покрене, ал' јебига, координација између педесетак редара, чете тракториста, туцета бајкера и одбора за дочек с друге стране надвожњака је вала потрајала. Опет смо шмугнули здесна и попели се на надвожњак степеништем. То степениште је било кратко у употреби, док је пруга била доста прометна и сваки час се спуштала рампа - надвожњак управо премошћава то место где има четири колосека између главне и теретне станице. Онда је железнички саобраћај замро, испод надвожњака се успоставила пешачка стаза, и више се нико није пењао с ове да се спусти с оне стране. Ал' згодно дође за ову прилику, само треба пазити на испале и распале степенике. Ухватили смо таман полазак, поред нас су прошли и ти трактори и бајкери. Кад је шеталица (чело колоне, три транспарента које носи предњи ред, целом ширином пута) била надомак нас, закључили смо да смо се већ смрзли, а мени је бешика најавила узбуну за мање од пола сата, дакле тутањ.
Јода је био паркиран ту близу (што је, оквирно, и био план). Мало смо морали да обилазимо, оном улицом где је живела танти (њена кућа још стоји, у једнако лошем стању као и пре, тај што је купио није урадио ништа за ових двадесет година), па према центру кроз Цара Душана... Млада полицајка пречи пролаз магистралом према протесту и усмерава саобраћај, прилично жустро и весело. Старији колега поред ње се полако шећка, нема журбе, опуштено. Некако ми сви пајкани делују баш тако, лежерно и сталожено, ваљда срећни што раде нешто за народ а не као они јуче што их је Немања Шаровић са овдашње (кабловске) КТВ (телевизије) истресао из гаћа у Кикинди, док је Вучић нешто говорио како ће до лета да напише књигу о томе како је победио обојену револуцију и како ће ускоро да изда некакву декларацију о Војводини као делу Србије (а зар то није било покривено декларацијом о Србији пре неки месец, ако је већ њен део?)... ти су пајкани изгледали као да би радије били било где само не ту.
До куће смо се возили кроз пуст град. Нигде никог, као да је помрачење... До шест сам већ урадио фотке од јуче и данас, окачио пар бољих на Бурунди, нешто у четни састанак на Телеграму. Онда се јавила Нина па см се лепо издиванили, углавном о томе како је прошао рођендан, па је онда она отишла да монтира сто - онај кауч од прошли пут је већ монтирала. Док смо причали, звао Борче да најави сутрашњи френдз парти, све океј. Увече, око десет, звала Го, па смо се диванили о којечему, и Стенли је ту улетео са причом о свом оцу и стричевима... „још стрика Бил каже како је ћале одлично, живи чисто и пази се, не пије, не дрогира се, пази на исхрану, гледа да остане у кондицији... аха, и од последњих десет година бар шест је живео у колима пуним смећа, то је баш здраво... а кад ти се од четири стрица двојица убију а преостала двојица годинама не говоре са оцем... само се надаш да ће то лудило да те трефи што касније. Па реко не, ти си већ кренуо на неку десету страну, а зачарани круг постоји зато да се види ко је довољно паметан да уме да искочи из њега. Што си ти одавно урадио.
Анита је направила девет снешака (can't call it snowman, don't want to misgender them), Неша једног ал' најлуђег. Није да имају нешто много снега, а ни ти снешци нису виши од 60цм.
Причали смо с њима скоро до један, па се онда позабавили, па онда и попили (две ипо, остатак вратили у флашу), легли нешто пре четири. Добар дан.
Кад смо кренули увече код Борчета, већ је био добар мраз. Ја сам обукао ону зимску јакну, укупно други пут ове зиме, а она пробала ону јагњећу што смо узели још ономад у Сокобањи, и сад је нешто стеже у раменима. Па је пробала још пар јакни и јок, не иде. На крају се одлучила за бунду, коју обуче можда једном сваке зиме. Нисмо нешто пружили корак, нарочито не уз степенице, ту је сад и она диктирала лагани темпо са паузом на сваком спрату. Драгану смо чули још са трећег спрата, на степеништу тишина а њен глас канда носи.
Попило се само по две ракије (трешња, као и прошли пут) јер је Борче изнео печење (нешто шпиковано, нем' појма, са оним његовим ситно сецканим кромпиром) већ око девет. Да, турио је и батерију у зидни сат па смо бар знали колико је сати. Разговор је меандрирао као и увек, а некако је главна тема вечери био Трст, и кад је ко и како био тамо. Почело је у ствари са Борчетовом тврдњом да кад смо били први разред гимназије нисмо смели да носимо фармерке. Оно, нисам их тада ни имао, прве су ми купили тек наредно лето, у Трсту, шест месеци нисам дао да се перу, а онда се као потрефило да је испран изглед таман улазио у моду, испредњачио нехотице. Те сам добио прилику и да препричам целу догодовштину са летовањем у Врсару и стопирањем од Копра до Врсара (22-VII-1976.). Ту споменем и како је требало да се нађемо тамо са Слешом ал' се није појавио, но смо натрчали на Васу и Драгицу, па их наговорили да пређу у камп, и целу ту причу.
Ту се Драгана сети како је нека њена пријатељица хтела да купи кућу на доњој колонији, и као погодили се за 40000€, па је онда испало 45, продавац се предомислио, и ајде скупе они паре, ионако су мислили да могу да иду и до 50000, кад они тамо а овај каже да се појавио неко са 48000, ћао довиђења, испалио их. И крене ова да богоради како је тај испао ђубре, и пита Драгана ко је тај, и испадне нико други него Васа. Е, мој школски друг. (... 142 речи...)
Ту се Драгана сети и да упита шта мислимо са старом кућом, и ту поновимо да ако неко дође и метне 40000€ на сто, његово је. Немамо ни воље ни времена да се бавимо том кућом, не знамо ни шта бисмо с њом, ни да је перемо ни да правимо ново... Предложи она своју фризерку, баш ту што ју је Васа оладио, каже она би ту негде у тај крај, баш би јој пасовало. Па ајде.
Само да јој ажурирамо цену, ипак би било боље да кренемо од 50000 па се нађемо на 45. Ако и има нешто у кући што бисмо хтели да задржимо... па, ако нисмо досад то пренели овамо, очигледно нам ни не треба.
Кад смо стигли кући, јесмо били сањиви, ал' може још она чашица ипо што је остала у флаши. Мени су од седења а и од чарапа биле прилично отекле ноге, болело ме док сам се обувао, ваљда вене... Прошло до ујутро.
Сутрадан, нешто после ручка, јави се тај што би да купи... па ајде да се видимо сутра, на лицу места. Да видимо...
Увече, причали са Нином, каже отправила Арона, рекла му јасно да неће да му буде друштво за посете него или дођи па остани, или немој више ни долазити. Он је, изгледа, баш одлучио да ништа не мења, њему лепо овако.
Онда Го јави да се Дражен шлогирао, „има озбиљан ожиљак на срцу“. Хм, да није умрла баба? Горани је и жао старе куће... м, да, кад саберемо све нас, нисмо проводили више од дан-два годишње тамо, нит смо ишта битно донели оданде. Нема људи, нема куће. Кућа је док у њој неког има. Још је нешто гунђала, изнервирала нас па смо прекоредно сели да попијемо, оно чашицу ипо што је остало у флаши, није нам се ни излазило да наточимо још. Него... ајде онај црвени љебељ виски што смо недавно открили, то је пре неку годину донео Стојан па се већ и заборавило. Није лоше, осим што је чеп нешто компликован, са некаквом куглицом, једва сам накапао пола чашице. Ту она попизди и узме хеклицу те ишчупа механизам, наспемо ко људи и... ма ипак је лоше. Коликогод да сам се у себи подсмевао ћалету што је говорио да је ракија боља од вискија... то је било више због лоше глуме док је то говорио, него што сам имао неко мишљење овако или онако. А тада и нисам срео овако добру ракију. Попили смо једва по пола чашице, не иде па не иде, вратили у флашу и отишли да спавамо.
Среда, дванаести... решио још једну ствар у мрз плаџеру, тј у алату - индикатор редоследа, онај троуглић што показује навише или наниже, који дабо црта на заглављу колоне у решеци, нешто није баш видљив. Погледао код у садашњој верзији catal6.prg (сад већ одавно седмица, прерада за пајтон/дабо) и убацио слово уместо тога ↑ (сутрадан заменио са ⥣, боље изгледа). Предвече сам и, у начелу, решио сецкање албума на песме, тј на командној линији сам успео да исечем једну песму из једног албума, убацим је у плејлисту, и одмах је свирала - штавише и тегови су били попуњени, што нисам очекивао. Е сад још то да се аутоматизује, да ми одради цео албум и поубацује све песме на листу, са све теговима, изворним или аутоматским, и да времена на фајловима буду као на албуму... биће ту посла ихај и фртаљ.
После ручка одосмо до старе куће, срећом је била понела ведечетрдесет па смо подмазали браву на капији, већ је тешко ишла. Убрзо су се појавили и то двоје што их је Васа испалио... Симпатични млади људи. Провели смо их кроз кућу, испричали шта смо имали, па ћемо видети. У повратку свратили до Роде, да она види колика јој је пензија (42600, моја 39800), па до Лидла да купимо кафе. Купили и пишлу зелени. Толико од нас, бојкот остаје... ма као и досад, купујемо само оно где је добра понуда, не пецамо се на остало. Добро смо се смрзли. Нашли смо и Полетарац-јесен, био на столу у нашој некадашњој соби, што је ваљда Нина паркирала да понесе па заборавила. Нешто сам се сећао да сам га негде видео, и ето га сад. А можда га не бисмо ни приметили, да нам Нина пре неки дан није показала остале три књиге.
Нешто касније зове тај да пита је ли то све баш од набоја, па му објасним где баш и није. Онда зове Лена, па смо се опет нагледали Тање, каже звала би јуче ал' је имала гужву па ајде данас. Све океј, Тања орна и весела, нарочито кад се насисала, што смо углавном прећутали кад смо приметили да прекида сисање чим чује да неко говори. Одмах се окрене да види шта се догађа. Од зуба засад још ништа, једино што мање балави последње две-три недеље. Лена је замало напипала нешто, па онда није, као учинило јој се. Значи, ускоро.
Увече смо решили да опет пробамо лањску дуњу, да видимо каква је сад. Па, одлична. Глатка, клизи, разлива се полако кроз груди, боље не треба. Прогноза за следећи френдз парти је да има да оде 0,8 литара. Око поноћи смо се сетили да је сад девојкама стварно рођендан... хм, Линди још није, тек у 0:05 по средњеевропском, а Санди је био јуче, пре десетак минута.
Четвртак, 13. Сви честитали Санди и Линди рођендан, и на четном састанку и на оној групи „баба, деда, девојке“. Оно двоје се јавили да неће да купују, хвала на времену које сте нам посветили. Тања јела исто што и родитељи, са све месом :).
Субота. Пасуљчина, трећи дан. Добро што није ставила ону кост од буткице, и овако има превише меса. Цео дан не радимо мање више ништа, пратимо шта се догађа у Крагујевцу, а после и у сМитровици. Опет гледамо Шаровићев канал... невероватно да једна блентава КТВ (што је скр. од „кабловска КТВ телевизија“, ту мора да је неко био или јако неписмен или је униксовска рекурзија била независно измишљена на више места) данас испадне бастион независног новинарлука. Гледали смо их понекад, деведесетих, на антену, овде кабл нисмо никад ни имали, нису били нешто јако лоши ал' нису ни били нешто... И гле сад њих. Овог пута је два-три пута замало добио батине, јер је натрчавао на ликове који га знају од раније. „Шта ти сад ту изиграваш, носио си гајбице са пивом Шешељу, па си га после издао“ на шта ће овај „подржавао сам Шешеља док је био у Хагу, и док је био веран себи, он је издао себе, у шта се то претворио“. Нико од виђенијих фаца није био расположен да прича са њим, ни Жекс (отишао у камион где је његова емисиона техника, около десет горила, укључујући и оног Владицу ког је Шаровић онолико вртео на ражњу прошли пут у Кикинди; за тог се испоставило да је био горила и Јоци Амстердаму, чувеном мафијашу)... Обичан свет је још и хтео да прича, већином изврдавајући или папагајишући неку од званичних линија (које се мењају бар дневно).
Из Крагујевца смо испрва гледали пренос на србин.инфо, и наравно да су вазда у кадру биле оне три четничке заставе и обе иконе, знамо ко је србин.инфо. Онда сам прешао на А1 али њихов репортер се није много мувао, није ни толико причао са људима, зајеби, прешао на Шаровића. Е кад се оно у сМитровици завршило, сад већ уобичајеним призором како је улица пуна људи који се разилазе према аутобусима док Вучић још говори, разглас преноси и велики екран показује, нађем блокада.инфо, иста екипа са мог факултета у техници и са филозофског пред камерама, и све је одмах било боље.
Паролу „пумпај, пумпај“ је, изгледа, прихватио наш пасуљ... те смо разоноду одложили за сутра.
Спомиње се: 22-VII-1976., 06-VIII-2019., catal6.prg, Алфонс д'Алшембер, Анита Џенифер Бергер (Анита), Арон Питерсон, Бангро, блокада, Бурунди, буткице, Васа Гришпин, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Драгица, Дражен, Јелена Средљевић (Лена), Јода, КТВ, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Мика Зеленић (Слеш), мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, Стојан Настић, танти, Тања Настић, УбикАгора, френдз парти, на енглеском
10-II-2025 - 12-III-2026