03-II-2025.

Понедељак, 3. Мислим да се скидам са УАа, јер је Алфонс решио да комерцијализује сајт, нешто је смрсио о претплати и чланству што никако није било јасно, уосталом његов енглески никад није био јасан, увек је имао своје називе за неке ствари, кад каже „подршка“ мисли „веб страна“ итд, али кључна ствар је отварање. УбикАгора никад није био отворен, то је форум за чланове, и тамо смо били под пуним именом и презименом. Засад је план да се појављујем једном месечно, да видим ко је остао. Неки већ дижу сидро, већ је било „не видим како могу да обришем свој налог“ итд.

Предвече смо, како већ бива уторком али данас ванредно јер има сутрадан нешто, причали са Леном. Тања је скоро савладала пузање, сад већ стоји на коленима. Истина, још не корача њима, више се креће као црв, али је и овако још бржа него што је била. А живахна је, невероватно. И има апетит, како је навалила на печене јабуке... Милан је за то време држао разговор за посао неком лику, и кад је то завршио, дошао је сав збланут да пренесе утиске о кандидату. Каже, „лик као да не постоји, ја му се представим, име презиме, у фирми радим то и то, а ти?... а он ништа, ћути. Питам да каже нешто о себи, он једва смрси име и нема више текста. Буквално је за свако питање био оно скроз зачуђен и изненађен што га то питам. Ма наравно да не пролази, шта ћемо с њим“. А и фирма је уско специјализована, и по производу и по методу рада, таквих фирми изгледа има пешес а програмера са таквим профилом једва тридесетак, па је промет поприличан. Ретко ко прође интервју, половину одјебу током пробног рада, али зато они који прођу могу да бирају где ће да раде. Кад је он примљен, био је ваљда шести; отад су примали још и отпуштали; од првобитне петорице су остала ваљда двојица.

И наш одлазак за викенд смо померили за дан раније, да бисмо у недељу могли да одемо на протест, биће опет „навала на Авалу“. Још ако се сложимо са мојим планом да 15. фебруара будемо у Крагујевцу, да палим комбија и повезем колико могу одавде... Ал' видећемо у недељу.

Нешто сам пропустио прилику за мачкодрем, а испало је да ми ни не треба. Спремио сам пројекцију, све је било спремно за почетак, једино звук сам после морао да подешавам на лицу места јер нисам одмах укапирао да ће линукс да пребаци звук да иде кроз телевизор. Тим боље, бар слика и звук иду са истог места. Ово двоје су дошли у очекивано време, па смо прво одседели чашицу ипо, уз сланише (погачице из Лидла, замрзнуте, још од пре две године, у рерни никако неће да порасту, а у фрајеру се развуку боље него хармоника). Прво смо морали да одслушамо подужу похвалу ракији коју смо однели прошлог понедељка, Драгани наишао сестрић (има 50 година, ал' њој је и даље 'мали'). Како је она пренела хвалу, могу да мислим на шта је личио оригинал. Ето, нечим да се дичимо. А онда је кренуло препричавање како су њих двоје пратили блокаду три моста јуче и прекјуче... Е, кам га оно понављање виђеног са телевизије... Још је и Борче кренуо да образлаже какво је стање у просвети и каква срања је правило министарство (и да, Радаковић јесте дао оставку). Чак размишљају како да се прикључе протесту, мада она каже „куд ћу ја са овом врљавом ногом“. Обукла је неку тешку и дугачку сукњу, што ради ваљда једном годишње, обично носи нешто као, или баш фармерке, које се сад праве као фрула панталоне, а глежањ отекао. И баш се и потрефило да је било нешто речи и о томе како мушкарци гледају женске ноге. Борче је тврдио да је центар пажње бутина, остало је већ мање битно. Додао сам и да бих волео да видим село без цркве... али да остане забележено и да ценим кад видим леп глежањ.

Онда смо пренели пиће и део грицкалица на сточић, њих троје су се паркирали на кауч, ја на фотељу поред, мада видим да смо могли сви на кауч и не би нам ни било тесно, ал' боље овако. Пустио сам пројекцију, и наравно да смо се ваљали од смеха, „Радован Трећи“ је био друга легендарна представа те екипе (прва је био „Краљ Иби“, ког је опет носио Зоран Радмиловић), која је вишеструко надишла изворни Ковачевићев текст, бројним импровизацијама на позорници. На сто места се види како ни сами глумци не успевају да сакрију сопствени смех. Представа је испрва, можда, трајала стандардних сат и нешто; ово је 250. извођење и траје два ипо сата, плус двадесетак минута овација, па директор позоришта предаје Зорану неку слику, сви се љубе итд.

Гледање је трајало још додатних пола сата, јер се негде око четрдесетог минута огласила Линда, нешто треба да укуца неку команду у игри а не зна ниједну, Анита се још не јавља, Нина има још цео сат да буде на послу... дакле зови бабу и деду. Драгана се, наравно, нацртала пред меком, мора да их види и да се мало диви како су порасле... Онда смо алармирали Горану, па је она пробудила Аниту, па је ова прво ишла да види снег како је нападао... ал' више их нисмо чули, проблем мора да је био решен.

После представе смо све вратили на сто, насули још (отишло је око 0,7л). Ту је већ кренула и права зајебанција, сви онако понети добрим расположењем после представе, разишли се ваљда око пола два. А план је као био да ће то да буде пар сати, само да се погледа па разлаз. Аха, сећам се колико је то изводљиво. Нарочито кад изнесе палачинке, па то мора да се поједу бар две.

Уторак. Најзад сам почео да гледам Вендерсов „До краја света“, ону Јанусову верзију од око пет сати. Мора да има цела недеља откако сам то паркирао, па никако да макнем даље од шпице. Засад сам одгледао једно пола сата, да знам шта сам видео. Тим ритмом мислим и да терам даље.

Четвртак.

in Soviet Russia Trumpian America, the government overthrows CIA

Чудна времена...

Него, за Маринка ми паде на ум да окренем Владу, сетио сам се да ме звао у неку тезгу пре десетак година, ништа ме не кошта да питам. Нађем га и изразговарамо се ко људи, па пренесем и Маринку... е сад ако буде нешто од тога, буде.

Ћација сад зајебавају чак и у Трбњеву („И наша општина тражи Ћација“), где је, по Архиву јавних скупова, испало да се на тргу скупило 40% становништва, што је као 500000 у Београду. Ако су се и они дигли, неће дуго.

Звала Нина, више да видимо децу, јер је Линда направила неку анимацију на таблету (аплет за монтажу им дође нешто интуитиван, деца то покапирају у трку) па да нам покаже, а Санда је, наравно, извела две-три шпаге само да нам покаже да није заборавила. Појавио се у кадру и Раја, јеботе ал је порастао.

Петак. Не радимо скоро ништа. Лена послала видео на ком Тања каже „баба“. Добро, више „бабаба“, ал' има све што треба. Баба се, наравно, топи од милоте. Ја сам најзад успео, није да сам се нешто много трудио, него сам вазда одлагао, да што мрз упише себи у табелу, буде записано и у сам фајл. Те тако скидам натрухе енгрпског из наслова, ма и из енглеских, Не Подносим Кад Је Свака реч великим словом, моја је листа, није ми тешко да исправљам, само да то више не гледам.

Увече, стижу фотке... Нина монтирала нови кауч (већ смо га видели док је био само у кутији), соба да се не препозна. Близнакињама изгледа убрзано расту стопала, ко зна који број сад носе. Од Лене, два видео са последње шетње по кружном току изнад аутопута код Арене, и Тања... ето истог дана научи да каже 'баба' и иде на протест, и то јој је већ трећи пут. Брзо расту...

Субота, пица за ручак, па смо после били жедни, од свог тог сувог и димљеног што наређа одозго, као и увек. Оно као кулен и још понешто се мало угљенисало где се издигло, јер додају шећера, вероватно меласу. Онда тутањ за Београд. Зачудило ме што нисам кресао Јоду две недеље, је ли могуће. А ишао сам само оно једном у град, и све остало што је требало смо или већ имали или је она купила у Персуу на ћошку. Те смо се некако по дефолту придружили прошлонедељном бојкоту великих ланаца.

Саобраћај је био нешто мало јачи него недељом, и пичила је добра кошава. Померили смо ову посету на дан раније да будемо у недељу у граду, да идемо на протест. Видећемо још да ли ћемо бицикловима, ако кошава не буде стала, никад се не зна. Увек дува три, ал' никад се не зна чега - сата, дана, недеље... План бе је да идемо колима, паркирамо негде на превлаку или можда код шпиритане, пешачимо до некле па се вратимо да оверимо нови већи Светофор код ранжирне станице, има пар ствари што они имају а Мере нема.

Стигли смо све по реду, њихов лифт и даље није готов, али види се да је свашта ту већ замењено, чак ради и дисплеј на рагастову, мада пише само „SR“, штагод да му то значи. Ради онај за непарне спратове, одемо до петнаестог па се пешке спустимо један, зовем Лену на мобилни, рече да не звоним јер Апи начисто повилени, достављачи звоне а њих не подноси. Како само одјекује, баш је гласан, и то ово што се обрадовао што нас види, на шта ли личи кад попизди.

Тања је била добро расположена, већ прилично вешто пузи, истина још увек не ради ногама засебно, није то ход, али је брза и овако, стигне куд хоће, а хоће. Сад је у фази да кидише на било шта што има екран или сочиво, то је баш привлачи. Била је навалила на Миланов телефон, па кад је претило да ће да га скроз забалави, он га је измакао, на шта је она баш полудела и лупила му шљагу преко носа, што је он да посебном слашћу препричао, „оно за пет минута је прошла комплетан циклус од навлачења, ендорфински хај, и апстиненцијални шок“. И мене је почела да чупка за браду, све скупа смо баш уживали са њом.

Агенција која јој шаље дадиље је баш сморила са непрекидним молбама да им остави рецензију, скоро да је попиздела што јој толико досађују. Након краће дискусије, реко напиши како су девојке дивне а агенцију ни не спомињи. Важи, то је одмах и урадила. Јер агенцији плаћају посебно за посредовање - оно, јесу ту кад једна не може да дође па одмах нађу другу - али девојкама плаћају посебно, јер нису запослене код агенције. Хтели сте рецензију, ево вам га на.

У повратку, наравно, свратили до Мерета, напазарили се за 9100, чак и рибе за недељски ручак. Пангазијус је, истина, био гола вода, ал' ајде, то смо и очекивали. Не примети се док је замрзнут, али сутрадан, кад се одмрзне...

Забаву смо одложили за сутра, јер ем нас је штогод издувао ветар, ем смо били и нешто сањиви. Последњих година сам приметио да нема везе да ли сам сањив кад треба да возим (па буде и да прибегавам разним триковима да ми поглед не одлута), свакако ће ми се спавати кад се вратимо. Овог пута сам био скроз будан, она овећа кафа што нам је Лена скувала је одлично радила, ал' свеједно, уместо да легнем у уобичајених два ујутро, легао сам у 23:30, а и она убрзо за мном, и одвалио до пола девет. Бар сам прескочио поподневну дремку, као што сам и у петак. Око спавања се више ничем не чудим - за последњих пешес недеља сам имао све могуће варијанте, са спавањем четири сата ноћу и два сата мачкодрема, преко неуспешних мачкодрема („неће сан на очи, а онолико сам се трудио“), преко пет сати без мачкодрема, до ево сад већ други-трећи дан по осам-девет сати у комаду. Имам навику да немам навику.

Спомиње се: Алфонс д'Алшембер, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, блокада, Влада Пајтин, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, енгрпски, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Маринко Протић, Милан Настић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), погачице, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Тања Настић, тезга, Трбњево, УбикАгора, фрајер, шпиритана, на енглеском

11-II-2025 - 2-III-2026