12-IV-2025.
Пошто је још увек хладно, слабо смо где и ишли. Мало десетог у набавку - Лидл, Рода. Ништа од јагњетине у понедељак јер су имали један комад, комплет лева страна ребара, да је бар пола или боље трећина тога. Каже месар не смемо више да сечемо, ја не смем нож у руке да ухватим, наређење одозго... Да смем, ово не би било ту, продао бих га за пола сата. Овако, само је једна страна, није за ражањ, а превелико је за рерну, то ће да им се врати, ал' су паметни, ко је то смислио ваљда никад није скувао ручак.
Те тако време проводимо пратећи вести, буде у Данасу бар тридесетак наслова дневно које вреди прочитати. Но, тог једанаестог смо бар знали кад је збор наше месне заједнице, па смо дошли, бицикловима. Ишло се од наше самоуслуге на ћошку, до основне школе код бившег Радијатора, која је изграђена ваљда крајем седамдесетих и није никако одржавана. Прво зато што није ни требало док је била нова, а онда зато што су паре увек нестајале некуд пре него што стигну. Једно време су се сналазили издајући вишак простора (тако је тамо Зеки држао робну кућу 1989., до оне лажне крађе бунди) а онда се затворила друга најближа зграда, а у нашем крају се доста изградило па се повећао број деце... и сад је зграда у ко зна каквом стању, пре две године је грађевински инспектор забранио коришћење једног крила, што се „оправило“ преграђивњем тог ходника орманима и жардињерама...
Добар скуп, било нас је, са другом МЗ чија деца такође иду у ту школу, и делегацијом МЗ Граднулица, између 200 и 300 - остало ми из просвете да пребројавам у групама од по 25-30, одмах видим колико је то одељења. Заставе, пароле, пиштаљке, сви узрасти од клинаца до нас пензоса, ма права месна заједница.
Касније сазнам да су студенти у блокади, без неког договора, онако без везе, кренули са тим зеленим прслуцима и барјаком, од свог Петефија до центра, а док су стигли до Житног, скупило се око двеста грађана. Без икакве најаве, фејса вибера и кураца палаца, само оно што се скупило случајно на улици.
За то време се скупљао тај Ћациленд 2.0, велики имитатор имитирао себе како имитира студенте, спремао се велики дркопиш. Бојао сам се да ће оно ограђивање простора да буде начин да се испровоцирају слободни грађани ван ограде, и да се опет покуша неко крвопролиће па за то окриве студенти.
Док смо гледали одличан живи пренос доласка колоне пешака (са све оним Меленчаном на штакама, каже да је овако прешао већ 500км), таман кад су се примакли тргу, зове Нина, те пређемо на мека. Деца су океј, Санду и Линду смо видели неколико пута (ал' нешто се нисам прославио са сликањем, побегну ми док спремим шкљоц), Виолету смо видели само једном у пролазу, а Рају нисмо видели никако, али смо га чули, и то сад већ врло чудно звучи. За разлику од већине случајева за које знам, укључујући и мој, кад се спуштање гласа догађа скоковито, па се у тој фази мења октава како кад, некад и по трипут у истој реченици, њему то иде постепено, по отприлике један полутон месечно. Већ је сад отишао за целу октаву ниже него што га памтим, и глас му увелико личи на очев.
На личном плану, испричала је натенане како се Арон вукао као танка црева, оће каки неће каки. Приметила је да је на Фејсу нешто спомињала његова нека бивша да су недавно били негде, па га мало прозвала за то, а он одмах „шта ти мене нападаш“... аха, ајд ћао здраво. Ти да можеш да радиш шта хоћеш, а ја да не смем ништа да ти кажем... онда нећу ништа ни да ти кажем. Он је њу блокирао и на Фејсу и на још једном месту, па сад не може ни да га нађе да блокира она њега. Ништа, реко, чекај да те одблокира па онда. У међувремену, била је већ пар пута на вечери са неким ликом из краја, разведен, бивша му је из Немачке, а био је и са неком Италијанком раније... еврољуб један. Каже да су Американке никакве, нема ту леба. Ајд, држимо палчеве.
Увече смо попили поприлично, кренуло нас нешто. Чак сам се ујутро и раније пробудио, спавао отприлике од 4 до 10, и онда ме преварило поподне, мислио сам да дремнем пола сата па да гледам пренос на блокада.инфо из Новог Пазара, ал' јебига, пропустио сам првих пола сата. Гледали смо то неко време, било доброг зезања, нарочито нас одушевио неки „вечити студент Никола, из Кикинде... Ајде да ови оду па да се ја вратим на студије“. Онда она оде да седне за гугоља, па наставимо да гледамо шта ко навата. Онда она убоде пренос Шаровића, успео да уђе у Ћациленд 2.0 („ограда је проваљена на више места, људи одлазе, ми туда ушли“). Одмах сам јавио на Бурунди па је било узбудљиво, јер смо улетели таман пет минута пре динамике догађаја, кад су добили батине од директора ПИО фонда и директора Градске чистоће, у улози редара, са све оним саобраћајним прслуцима, па их је онда мурија као заштитила чим је напад прошао (а чули су некакав договор у том смислу), стеснивши их између ограде и два ватрогасна возила код цркве св. Марка, а официр за везу им је био Цвија Којот (тако сам себе зове на твитеру), други човек градске мурије, у цивилу, уредно се представио именом и бројем и понављао исте реченице по десет пута. Кад наиђе овакав пренос, држати се Шаровићевог канала, гарантује се антологијски тренутак. И можда је добро што није могао да мрдне, јер се праћењем једног места кроз време видело како се раја проређује. Од тренутка кад је АВ кренуо да говори, видно се разредило. У једном тренутку, кад је изгледало као да је готов а у ствари је само хватао залет за следећи талас, бар њих тридесет је кренуло што даље од звука. Неко је окачио снимак камере Накси таксија (имају их десетак којегде по граду), где се види како је Бранков мост пун људи који одлазе, а АВ још није завршио говор. Окачим и у четни састанак, каже Лена (у 20:49) „тако је још од 19“...
Тринаестог смо, наравно, цео дан читали шта је ко написао и окачио, пратили мало и како бициклисти напредују према Стразбуру и како ненадлежни објашњава како они у ствари мало возе док се сликају, па се онда бициклисти и они потрпају у комбије... Као што су то његови 'пешаци' радили. С тим што су његове снимили како улазе у аутобусе, а комбије за бициклове и бициклисте нису никако, иако их је пратила мурија, и његова кроз Србију и Орбанова кроз Мађарску, а у марици камере раде стално. А онда наиђемо и на Кесића и на оно како он и Мали и Тома Мона једу сендвиче са паризером, с тим што постоје само два кадра око самог једења, кад АВ још држи цео сендвич а ова двојица су већ одгризла по пет-шест пута, и следећи кад он држи у руци само окрајак, а ова двојица су одгризла по још толико. Добро и каже Кесић, ако већ хоћеш да поентираш, што не принесеш и крунски доказ, него и ту мораш да лажеш, или да, као и обично, фале кључна два минута, као да је неко некажњив опет убио неког... Па ниси убио, само је требало да одгризеш и поједеш бар два залогаја. И то што лаже, лаже преко курца.
Увече, наравно, причамо са Гораном. Стенли је опет био нешто у набавци и појавио се негде на пола. Деца су океј, само је Анитин лептоп на издисају, мораће да се купи нов, можда у Костку. Горани је стигло оно црвено светло, па полако, можда ће јој помоћи око ока. Оно лане кад су били ту, кренула је нешто код офталмолога овде, јер јој се већ целе године погоршавао вид на десно око, и стигла је на један преглед (приватно, код ћерке једне из IV1, што нас је повезала Драгана јер су њих две добре, ја њу мање више знам из довиђења), ал' ова ју је само послала код неуролога, опет приватно, од чега ни један ни други нису урадили ништа, него су јој рекли да иде на скенер, ал' су јој свеједно узели обоје по пешес хиљада. Ту јој је већ некако било и време да се крене кући, па се извукла из тог кола. Српски приватни лекари, што више пута да наплате по нешто мало, двије по двије. А ово светло ако помогне, помогне, коштало је колико би коштале три такве посете.
Понедељак, 14., током дана само припреме, скоро све је она урадила, ја сам само наточио тутифрути 24.2 из великог балона, оно где има свега - и купине, и јабуке, и понека крушка и кајсија и шта смо већ набрали. Испекла је у рерни онај врат од јесенашње полутке, у фрајеру сланише, насецкала којечега, све по реду. Дошли су са неким закашњењем од четврт сата, ал' „нема везе, надокнадићемо“. Разговор је био мање више монотон, изузев у делу кад смо се Драгана и ја скоро попичкали око Вучића - она не верује да је прескочио паризер, то мора да је Кесић исекао (а није, видео сам тачно такав снимак кад је то било свеже), али зато верује да студенти не возе баш скроз него се мало сликају па потрпају у комбије... Па реко како нема снимка ниједног... Ту се само мало повукла и рекла да га сад баш серем... и променила тему. Од осталог, сазнали смо да је у оном удесу према Кикинди пре десетак дана надрљао Јасминин брат са женом, он се изударао а она и изломила - неко је пичио бемвеом 220 на сат ноћу, претицао и закуцао се у њихов трактор. Тај неће више.
Добро се показао нови тутифрути 24.2, попили смо сви по три (!) (добро, Борче је увек бржи и попије једну више), но је после вина отишла само литра ипо.
Опет им се ишло у Кападокију, на шта смо ми били само заинтересовани посматрачи. Ако смо пре три недеље и мислили да некуд путујемо с њима, рецимо у тај Тиквеш, сад нам не пада на памет било шта даље од 120км... Може Палић, може Бездан, може опет Вршац, толико. Нисам вадио ни фоткалицу ни телефон, нема фотака. Мислио сам и да насечем јоргована да мало мирише за столом, исто одустао. Сазнали смо и колике су им пензије - Борчетова око 89000, њена ваљда 96000. Наше две заједно ни 80000. И још су откупили станове за неку сићу типа пар стотина марака... А цела прича је кренула од тога како се Драгана зајебала што је купила нов телефон код Јептела, што не може у кешу све и да им га даш, него мора на 24 рате. И да им даш, они то метну на неки рачун и онда са тог рачуна исплаћују рате... А рачун на коме је кредит, као и сваки рачун, мора да се одржава, што кошта 350 динара месечно, па тако телефон не кошта 500 него 570 евра... само по том питању. Срећом, каже, последњи јој је.
Разлаз је био у 1:30, као и обично, по благом топлом ветру, такси им је брзо стигао. Нас двоје смо наточили још једну себи, ал' није ишло, пола вратили у флашу. Ветар се наставио и сутрадан, у уторак с кишом, после без.
Уторак, 15. Преподне отишао да испоплаћам рачуне, дигнем кешовине и купим папира за цигаре, све успешно, и готов за пет минута. Ех, кад се крене на време... гужва је око 19., онда се и код ове чека и у серекешу нема пара.
Поподне, пита Нина како се праве шлингераји (в. Кућни)... Добије детаљан одговор (то је она са мамом, која је већ била за гугољем), и већ два дана касније добијемо две фотке - Нина испекла два плека, Го један, Неша и Анита позирали за рекламу...
Предвече, наравно, гледали неки протест, више се ни не сећам који тачно, можда долазак бициклиста и пешака у Краљево.
Не, не, до 18 блокаду РТСа, после дочек бициклиста у Стразбуру, и једно и друго КТВ. Негде током преноса зове Лена, па смо гледали како опет покушава да дохвати мека. Све се брже пропиње, а нешто и муља по устима, изгледа да ће у трци „хоће ли пре проходати или добити први зуб“ бити тесно у финалу. Нисмо баш дуго, Тања била нешто кењкава, канда јој време за вечерњу дремку наишло нешто раније. Онда је Шаровић кренуо са преносом из Стразбура, то смо онда гледали до краја, било је баш дирљиво, нарочито она риба из дијаспоре, што се изгледа већ тринаести дан дописивала са својим бициклистом, па сад дошла да га дочека, баш су се слатко изгрлили и изљубили... Ех, као оно ми пре 52 године, а и онолико пута касније...
Среда, и даље једемо ону рагу чорбу са комадићима лимуна и јучетину (в. Кућни) од френдз партија, печење и руску. Још увек је добро, чак и печење има онај шмек иако је хладно. После мачкодрема се натенане расаним, па седнемо у кола и правац град. Паркирам на Житном, те кренемо у пазар, код Кинеза у стаклари, нисмо одавно. Ма има више од године, нема шта да свраћамо, више не купујемо играчке и пицабоце. Е, најзад сам нашао фото торбу - лепа зелена боја, добар поклопац који се лако отвара, на јеж траку, делује чврсто шивена, а цибзари ако и оду у очин, није много битно. Она је нашла неку торбицу, у складу са причом коју је нашла ових дана, да је кинески одговор на Трампове царине да више неће да се фолирају и ћуте о предметима високе моде, па нуде Прадине и Хермесове торбе за хиљаду-две, уместо за петнаест до четрдесет. Прескочите посреднике, пазарите оригинал право од произвођача... И добро изгледа торбица. Док је она то пазарила, ја сам сео на зидић наспрам улаза, па онда кад је изашла ушао да купим пиштаљке - 50 динала комад. Мени јаркожуту, њој црвену.
Онда је она ушла у „Пролетер“ ака „Обућу Београд“ ака „Уно“ ака немам појма како се сад зову, купила два пара сандала, чиста кожа и споља и изнутра, кинеске ал домаћих ваљда више ни нема, још само они и Компако имају тако нешто.
Док смо стигли до центра било је већ 19:30. Сели смо на клупу уз лево крило општине, неки момак нам правио друштво. Укапирао сам да не препознајем на ком је то језику телефонирао... за сваки случај питам да није румунски... јесте. Е, а познао сам само пар речи, „şi“ и другу нисам запамтио. Из Ечке је, каже... И ту одмах скренемо на Кинезе, од Линглонга до Ечке може пешке, то је ту одмах. Каже преплавили су Ечку, само купе неку напуштену кућу и наређају контејнере и ту живе. И још ће да зидају.
Растали смо се око осам, кад су почели да пристижу на протест („16. за 16“, сваки има име), прво Граднулица (бар два-три пута бројнија него у петак), па Мала Америка, па Багљаш. Остале нисам видео, они долазе из других праваца. У Багљашкој колони, гле пар познатих фаца - Болди и госпоја му. Испоздрављали се и бог зна како, не делују ништа старији од нас, с тим што је она ама иста као пре десет година, а он се мало раширио у фаци. Издиванили смо се онолико, прво око унучића, „е, свака част... ми ћемо изгледа стати на ово четворо, то му је то“. Сетио сам се да га питам и за Пају. „Јел жив тај?“ „Први сам питао“. Каже морао је да престане да продаје преко њега, он пола прода пола попије, „његов син само што ме није најурио, шта му доносиш па видиш на шта личи“... Ал' каже наставио је још годину-две па баталио, сад продаје преко неких других. И још има оне тезгице где га плаћају да прегледа пројекат и потпише јер има овлашћен потпис... кане и ту нека кинта. Остало смо, мислим, причали о ракији, каже може и од шаргарепе, каже пробао је и тачно се осећа на шаргарепу, свежу. Е, да, умро Франци, нешто је био врљав са срцем, а онда се још и вакцинисао и није саставио пет дана после тога.
Каже да је имао сад једно вино, купажу, сложио укупно једну гајбу тога ваљда, „мерло пумпај!“ и добио сребрну за то негде, а онај други што је куповао грожђе од њега је своје вино крстио кратко „пумпај!“ и добио златну негде другде.
Занимљив је био и тај плес, као и сваки пут кад се сретнемо (што сам срећно избегавао већ осам година), да се само спомене „требало би да навратите“, и никад ни корак даље. Чак не верујем ни да има мој број мобилног, мењао сам га пре шест.
Разносач из Волта је двапут долазио по наруџбину у „Валтер“ (одмах до поште) и сваки пут га је пратио неки ситан авлијанер и лајао гласно за њим.
Иако је изгледало да ово није ни близу посета као кад су дани пива, хм, не баш. Тада доста простора заузму штандови, а и ограде око жардињера и фонтане, па онда још и бина, торањ за озвучење и камере... једино што је тада пун и Житни, и Гимназијска - опет, и тамо буде штандова, тако да ако дани пива претежу над овим, то је једва 10% по мојој процени. И то за догађај где чак ни музика није била нешто... Тј одлично је било, ПроХор је опет отпевао и „Востани Сербие“, и „За милион година“ (она песма са Лајв Ејда 13-VII-1985.) ал' остало нисам препознао јер сам био на више од десет метара од њих. Напросто људи не чују кад хор почиње, нема озвучења, и пиче у пиштаљке, вувузеле и шта ко већ има.
Нисмо остали ни за тишину, три сата на ногама нам је отприлике капацитет, што због леђа што због бешике. Док смо пролазили главним сокаком до Житног, видели смо да одлазе још неки, али отприлике толико нових је и долазило. Ех, да је ту Вучић да дохвати микрофон, већ би се то разишло.
Нисам одмах урадио фотке, јер смо сели да прочитамо вести (опет иду пребрзо и ево за овај део што пишем осамнаестог ми је трајало пола сата да се пресаберем кад је шта било у претходна три дана (!)), а онда смо опет упалили ону свећу у чашици од фолије (коју убацимо у њен свећњак од плетеног папира), поређали пепељаре, она направила још цигара, па полако. Прво оно пола чаше старог тутифрутија што нам је остало, па онда овај нови што је претекао од понедељка.
Четвртак, 17. Пре подне урадио фотке, цео дан читао вести, одспавао поприлично после ручка (последње од те чорбе и печења и руске). Увече, док смо гледали нешто од тога, зову Линда и Санда, досадно им, Нина се враћа са посла за пар сати. Није никаква фрка ни паника, напросто су смислиле да се играју нечег са нама. Вааажи... и, наравно, Аули (совица, она крпена лутка на шаку) је био главни, увек може.
Увече се позабавили, легли у два, устао у пет... јер ми се од ернафила опет нешто зачепио нос. Ма, добро, нема везе, надокнади се то после ручка (кардиолошки гулаш, од јунећих срца). Таман сам одвалио два сата, кад ево ти ње, приноси ми мобилни... Кечига. Да јави да је постао трећи пут деда. Е, не жалим што си ме расанио, управо сам сањао да треба да се пробудим.
Спомиње се: 13-VII-1985., Анита Џенифер Бергер (Анита), Арон Питерсон, блокада, Болдижар Барваи (Болди), Бурунди, Виолета, Горана Средљевић (Го), гугољ, Драгана Витас, Житни, Јасмина Влајин, Јелена Средљевић (Лена), Јован Димијан (Зеки), КТВ, Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Паја Чкаљевић, петефи, Радијатор, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), серекеш, Стенли Бергер, Тања Настић, Таса Раденков (Кечига), тутифрути, фрајер, Франц Бауер (Франци), френдз парти, на енглеском
13-IV-2025 - 7-IV-2026