08-VI-2025.
Избори у Зајечару и Косјерићу, редовни општински, ал' пошто су то први избори откако су почели протести, а режим се боји да ће цела кула од карата да им се сруши ако се измакне ма и најмања карта, све снаге су бачене тамо. Вести брује мање више цео дан, само се Бурунди заћутао, а до вечери се видело да је до сервера, напросто је од 19:10 или ту негде прешао у „одржавање у току“ и не ради уопште.
Стала је и посета на sGradlj.com, до петка је било по две-три хиљаде дневно, сад која стотина. Нарочито је хттпс протокол стао, буде једна-две на сат.
Око 19:00 ресетујем телефон за сваки случај, пре пар дана се опет био задудио и бутирао тек из пете. И потрефило се да то што сам мислио да сам то урадио на време, зваће у 19:30 као и увек, кад оно јок, Драгана је звала баш тад и онда ајде пар минута касније на фиксни. Каже има троструки проблем, некаква као грипа кијавица шта ли је, ал' не сме да кине јер има и трчкавац, а не може ни до купатила да тркне јер је нога јебе па растура. Дакле одлаже се френдз парти за наредни понедељак.
Око 22 се лепо видело како цео Косјерић слави, народ задобио слободу, будући председник општие објавио „одрали смо их“. Трајало је два сата. Колико се сећам деведесетих, чини ми се да је тада технологија била да свако бирачко место броји своје и факсује записнике градској/општинској комисији, те свака странка засебно свом штабу, и да је то морало да се слаже, и слагало се. Било је већ мобилних телефона, па су се и резултати диктирали централи, сад јок, све се носи у градску комисију, па се тамо броји. Што је измењено управо зато да би могло да се мамуља, па је велико питање шта је отишло шта је стигло.
Елем, до поноћи је испало пуј пике не важи, Вучић прогласио победу, истина тесну али свеједно, сматра да је таман довољно украо. Попиздели смо поприлично, и тешили се нешто оном трешњом. Већ други пут смо користили ону свећу из 2000. што смо је послали кући из Америке, нешто око 15цм у пречнику и отприлике 18 у висину, са три дебела фитиља. Тада је овде нешто нестајала струја па ајде да наши код куће имају. Они су то паркирали на орман и заборавили. Па ајде већ једном да је начнемо...
Ту мрз нанесе сабрана добра јутра Душка Радовића, и оно „туците своју децу чим почну да личе на вас“ и „ко не зна шта му је, нек погледа где му је; ако га не нађе, то му је“ (в. 06-IX-1995.), и то нас је штогод орасположило. Зарекли смо се да са свога пута не скренемо, не плаћамо држави ништа што не морамо. Благословено нек је оно дугме у Јоди којим ограничавам брзину на 50 км/ч кроз места (насељена и не*), не дам им ни казну за брзину. И педеве и акцизе, дуван купујемо код дилера, шљоку правимо сами, једино чорбу за вожњу. Ма и комби има да продам, што да их частим и ту регистрацију, нек иду у пакао по свом избору.
До уторка смо видели и све ћерке и скоро све унучиће преко Телеграма. Добијају унапређења, Нина ускоро док прође поступак а биће и повишица, Лена већ добила (најзад је сениор, досад се рачунала као медиор, дакле средњија), повишица још око 10000€ годишње. Док Нинина фирма гађа трећи квартил, дакле да њени имају просек на нивоу горњих 25%, код Лене гађају 10%, јер је фирма сад стигла у тај ранг, прешли ниво. Горани стигао нови три де штампач, много бољи и бржи од старог, и за почетак је већ урадила поново неке ствари са старог, чисто да упореди, и много боље и изгледа, сечка за колачиће у облику гованцетовог емоџија је много чвршћа и оно што треба да исеца уста не изгледа да ће тако брзо да се одломи. Неша после чоколаде одштампао и сладолед од јагоде са све корнетом, боје и димензије тако трефио да изгледа као прави.
У уторак (10.) смо отишли прво до Детелине да купимо крајеве за црево, озбиљно мислимо да наводњавамо парадајз ове године, и опет од четири краја у трећем дућану нађемо два како треба и два погрешна - мушки су за на славину а не за на црево. Опет сам некако саставио да заливамо, сиротињском тефлон траком (тањом најлон кесом), а са шворценигера сам скинуо стартер. Оно уже што сам купио је сувише дебело, треба као шнир. Старо сам скратио тамо где се покидало, одмах на крај ручке, то је 3цм, али се крај расфронцлао и не могу да га уденем у ручку. Понели смо га кући па ћу га однети сутра у дућан.
Сутрадан тај лик у дућану погледа тај стартер као крава мртво теле, каже „то је зајебано, ако искочи опруга, тешко се враћа, она мора да буде јака, бла бла бла, прода ми метар ужета за 100 динара (јуче је 2м било 66 преко пута код Тишме, и то дебљег) и хитно мора некуд да иде. Аха, сероњо, а кад продајеш нешто блебећеш пола сата. Ајде, бар познаје робу, ту је добар.
Након вечерње разоноде нисмо нешто пили, „ал' пошто је безалкохолно вече, може онај виски“, две чашице. И све океј, лепо нам је било и лепо смо и заспали, осим што сам се пробудио у праскозорје, сањао нешто да нам се све руши јер ветар преврће некакве слојеве по крову па је то тешко где падне, некакав кров над двориштем у старој кући (!), па да нам то не би пало на главу, било ту бетона, пробудим се. После сам нешто као и заспао, скоро до осам. Е рекли смо да ћемо до града да испратимо студенте кад крену за Нови Бечеј (и то не краћим путем, него около, преко Њујорка, Торде, Башаида и Милошева), ако се случајно пробудимо довољно рано. Замало... јер никако да ми кафа дође до црте. Ал' накупило се ствари које би требало пазарити, те одемо до града. Без неког нарочитог редоследа, колико да стигнемо до старе пијаце где комшија има дућан (в. 01-IX-2021.), да купим себи гаћа, потрошило се оно из децембра осамнаесте.
Са колоном смо се мимоишли на пешачком мосту. Мурија се већ нацртала на такси станицу на Житном, да крену испред и иза њих кад изађу на улицу. Срећно пешачење, децо. Видим носе тај знак смрти, виђам то по гробљима, и имају униформисано лице у пратњи, неки монах кренуо у ПР. Што прво не напичка свог патријарха и чауше му, и што се увек убаштрају у прве редове, као да су они све ово започели.
Мислим, децо, навијам ја за вас и већ не знам колико пута сам вам се придружио, али ако мислите да претварање Србије у православну џамахирију одврнете на једанаест, чим победите ето мене против вас.
Свратили прво у неку парфимерију на главном сокаку (кад већ Луксол одавно нема радњу, а нема ни себе), да види некакве мирисе, и јок, све нешто цветно што мени мирише на воћно, „као да сам целу ноћ кувао пекмез“, међутим нађемо сечице за нокте, и то оне највеће, са још дужом дршком, и ацетон. Оне сечице што сам узео још јануара 1995. су се већ иступиле, а како су нам нокти на ногама све дебљи, то је постао проблем. Нашла и ацетон, мада не лакира нокте. Лакира понекад на ногама, и баш јој добро стоји та тамно вишњева боја. Онда одемо до комшијине радње, срели смо га прошле недеље на сокаку кад смо косили траву, да купим гаће, да не идем опет на пијацу само за то. Комшиница се распитује за децу, највише за Лену, ње се добро сећа.
Онда до града, у Наму, код Кинеза нађем оне наставке за црева што нико нема. У ствари мушки крај за црево не постоји, то дође само на славину, нико нормалан не наставља црево тако да може да га раставља, црево се наставља трајно. Ех, тога је пре десетак година било колико хоћеш... Но, имају кратак дупли мушки, радиће посао а и без везе је јефтино, отприлике упола мање него код Тишме. Пошто то није нешто што ће да се хаба и ака, то накачиш и оставиш, нек траје колико траје. Кренемо даље и отприлике преко пута од Прлеског наиђе Ђенђи. Одмах кажем „magyarül, kérem“ и заиста се говорио мађарски до краја. Тј говорила је она, ширећи око себе онај тешки базд, за који је после речено „а најела се белог лука“... хм, то је можда пореклом од белог лука, ал' ту има још нека ферментација, није то свеже. Чапраз диван углавном, каже преселили су се на 25. мај, у Чурди јој је све далеко, овде преко пута има сто дућана. Реко знам крај, ту сам одрастао. Ето бар сам мало подмазао тај мађарски, ако ништа битно нисмо ни чули. У стаклари дигнем кеша, прошлог месеца нисам, те продужимо до оног дућана што су основали старе кајле из Челика, да купимо славину за судоперу, јер је ова почела опако да вибрира кад се затвара. Те ме сад чекају две поправке, замена стартера на шворценигеру и замена славине, ето мени разоноде за викенд. Одлазећи до кола, на паркингу на Житном сретнемо Грнета, пичи некуд бициклом. Каже она „ал' му се проредила коса ал' не одустаје“. Ма, реко, исто тако је изгледао и пре дваес година, нит се шије нит се пара.
Ситан графит на стражњој страни стакларе: what if the cats were real?
Фотка од Лене, „спаковала сам се за путовање“ - Тања ушла у торбу. У понедељак за Копенхаген...
Увече, кајсија 22, добра, глатка, полагано. Склонили ону велику свећу, није зграпна, сад смо у Детелини купили ове нормалне у танком лименом чанку.. У 0:02 се сетим те честитам рођендане Драгани и Бајлу, само поруком, „данас нам је диван дан...“, много боља песмица него оно копирајтовано америчко срањце.
Петак, тринаести, свима који славе. Зачитао се у Рејнолдса, Јаз опроштаја трећи пут читам. До пола сам читао само оно што се догађа на Арарату, отприлике до полетања са њега, а онда већ кренуо редом. Па до 3:20, устао у пола подне. Ајде, кафа, ручак (слааатки купус, ммм, наравно са толико меса да не треба да се јоши), један комад оног са вишњама, прескачемо мачкодрем, узимам стартер од шворценигера и да заменимо канап. Колико ме онај зракопрц из Шума Традета поплашио да је то зајебан посао, толико је испало тривијално. Једва смо извукли стари, било је повуци потегни док нисмо извукли чвор са унутрашње стране, све пазећи да нам не искочи опруга, а онда као покушавали да вежемо нови коноп за стари јер ко зна како ће то да се провуче кроз ту рупу... и опет нам је испао стари а нови нисмо увукли. Онда, шта сад да се ради, напросто угурамо нови кроз тај мали тунел, и прошао тек тако. Ето, а ја се пред спавање премишљао како то да изведем. На крају је испало да је најтежи део био да се угурају чворови на крајевима - унутрашњи у жљеб испод опруге, спољни у чеп на потезачу.
Онда одемо у Клинцаид, прво саставимо црева (и опет сам купио један погрешан комад, уместо женског три четврт сам узео прелаз са три четврт на пола цола ал' свеједно и овако сам имао довољно), па смо пустили да се залива парадајз. Онда је она отишла да бере вишње, а ја да састављам шворценигера. И успео сам, за мање од пола сата. Наравно, један од дужих шрафова сам заменио краћим, ради као прави ал' онда тај дужи неће да ради тамо где треба кратак, па сам одвртао четири комада док га нисам нашао. Завршио сам без вишка делова, пали, иде. Покосио колико сам већ стигао тамо где сам стао прошле недеље. Набрала је пуну канту вишања. Биће колача у догледној будућности, само не одмах. Тек смо данас докрајчили претходну туру.
Недеља, иде се у Београд. Прво сам отерао Јоду на прање, накапљало свашта са велике трешње. Онда, ајде кад смо већ ту, свратимо до старе куће да покупимо рачуне. Леле, гаража се не види, коров је подивљао.
Стигнемо тачно на време, а успут сам возио час јако умерено, кад се нацртао онај један камион пред Чентом (недељом већ деценијама нема камиона на друму, осим ових за важна градилишта, ти су канда изузети или припадају неком ког ни мурија не сме да пипне), час сам газио колико ошацујем да сме. На оном делу аутопута од Борче до Земуна сам терао по слуху, левом траком - пут је десет година стар и средњу траку би већ требало поравнати - погледам колико је то, 129 км/ч, а можда сам могао и брже. А то 'по слуху' је било 'нека солидна путна брзина пре него што осетим вибрације и галаму'. Добар је Јода после оне поправке. Чак ме чекало и моје место за паркирање, Тај део се последњи попуни јер је ивичњак из шездесетих и нешто виши. Тања се таман пробудила. Лена се увелико пакује, сутра тутњи за Копенхаген (а не у Стокхолм на билд-а-бургер састанак, како је Го помислила, побркала опет, „ех, марсељеза“**), на пулту гомила ствари...
Клопало се индијско из Дивалија, и зачудо стигло је на време; Милан отишао на тренинг и не чекајући да стигне, „умеју да касне и по два сата“. Успео сам да снимим и Тања како стоји, сад јој се већ деси да по две три секунде заборави да још не уме. После клопе смо је извели мало у шетњу и да издимимо пар комада. Солидно се умазала сладоледом, ал воли баш. Ма, у ствари једе све, досад је можда било две три ствари што неће. Чак јој није сметало ни што је та индијска клопа штогод љуткаста. Снимио сам је и како се пење у пртљажник колица, вешта је баш. Истина, кад је стигла до краја, није умела да се извуче, ћорсокак, шта сад, и онда је баш ухватила да дречи, ал' је престала чим ју је мама извукла.
Саставили смо добра четири сата - ручак, шетња, мој мачкодрем, кафа - и стигли кући на време, са све свраћањем до Мерета за мачју храну, истина без лименки, ал' увек има оног најјефтинијег паризера и шкљ сардина да им се оно из кесе мало зачини. Од тринаест мачића преживело је троје, два од Зелене, једно од Мале Зелене, од Џими ниједно.
У 19:33 гле ради ми телефон како треба, чуо сам како ми звони аван, Драгана најављује за сутра увече.
----
* не знам коме је сметала реч „село“, ал' у законима се увек звало „насељено место“, пре свега оном о саобраћају. То што градови онда испадају ненасељени им никад није сметало. И још увек се израз користи, кад јављају кад ће где да раде струју или водовод.
** њена навика из детињства да побрка речи које њој слично звуче, марсељезу је бркала са Шехерезадом.
Спомиње се: 19-I-1995., 06-IX-1995., 01-IX-2021., 25. мај, sGradlj.com, Бурунди, Горана Средљевић (Го), Грне, детелина, Драгана Витас, Ђенђи Тодоров, Житни, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Клинцаид, Милан Настић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Ненад Бергер (Неша), Њујорк, Прлески, Тања Настић, френдз парти, Челик, Чурда, шворценигер, на енглеском
8-VI-2025 - 12-XI-2025