27-VI-2025.
И у среду смо нешто променили програм, после разоноде нисмо пили ракију, каже њој нешто не лежи више, него је узела четири црна никшићка из самоуслуге па смо то. Добро је испало, заспао сам као сисанче од голуба, око три. Око четири, на пишање. Око пет и нешто, кад сам већ четврти пут ишао, закључим да не вреди да се трудим да опет заспим. Скувам себи кафу, лабрцнем нешто (салама, димљени сир крсташ), издимим две-три, пуштам себи мало фес мало кинеске грађевинске видоје, е каквих будала има... и око седам закључим да ми се најзад опет спава. Пробудила ме у 12:30, ај да ручамо. Паприкаш, мммм.
Данас, најзад мало кише. Го одштампала слинкија, ону завојницу од пластике, послала снимак кад га Анита пушта низ степениште, ради као прави.
Кува се пред сутрашњу блокаду Славије. Већ су без везе похапсили неке због илегално снимљеног кафанског разговора, једног студента ухапсили пре неки дан тек тако, ветеране приводили на разговоре, аутобуско из Ниша морало да откаже закуп три аутобуса јер им је припрећено, значи све исти плесни кораци као за 15. март. Режим пуни гаће и не успева опет да смисли ништа оригинално. Једино су код тих хапшења мало променили редослед, звучни снимци су прво прошли кроз мурију, па је прошло хапшење, па су онда на шест блатоидних телевизија пустили ЂВа („врати коњу главу“) да режи и шкргуће зубима, па тек онда тужилаштво, па је тек на крају њихов адвокат (увек Нинић, има човек искуства) добио снимке. Прошли пут су блатоиди испредњачили за бар једно место. У Нишу исто, народ закупио три аутобуса, превозник добије претњу од повезаног лица, уговор се споразумно раскине јер јебига, ови већ имају спремно да преко гугла сазову ко има слободна места у колима, коме требају места, што се све средило за неколико сати, искусно. И да, опет је „primljen poziv koji je sadržao anonimnu dojavu da su na svim vozovima i prugama postavljene eksplozivne naprave“ и обустављен сав путнички саобраћај. Теретњаци су, ваљда, отпорни на бомбе. И гле како не умеју да нађу одакле је послато, сад откако су сви телефони регистровани...
Окупљање Новог Београда и Земуна је код Ушћа, дакле Лена ће опет имати добар поглед, бар у почетку. Овог пута неће ићи преко Бранковог моста, тај је тесан за толике људе, оно 15. марта доста њих није ни успело да пређе на другу страну.
Касније поподне смо отишли у пазар, понестало кафе и мачије клопе. За кафу идемо у Лидл. Раније смо узимали по четири теглице, сад већ узимамо пет, јер нам се тамо више баш ни не иде. Јесте, купимо и понеку ситницу, ал' ни близу оног као некад. Кад смо већ кренули ка каси, приметим да се озвучење нешто дере, ал' није оно 'отварамо касу' него спомиње нешто апликацију и 'стичете могућност да'. Па марш бре маму ти јебем, дошао сам да купим кафу а не да слушам ваше рекламе, где се гасиш. А, да, звучници су окачени тамо негде горе... Кренуо сам да богорадим доста гласно, чак сам се обратио и особљу, каже риба „јао и нас преплаши кад крене“. Вратио сам се до оне гондоле и узео још две теглице кафе, дакле седам, не видимо се до бар средине августа. И писао сам Лидлу, „ово можете да ми урадите укупно једном, и тај један пут сте управо потрошили“. Сетио сам се и Ексоновог црева из 2005. Као некад у тамоу где ниси могао тастатуру да купиш а да ти уши не пробија Дик Ван Дајк (или беше брат му) и 'онли нај најти нај' па тако педес пута на сат.
Кад смо увече засели, ипак крушка, нисам ја за пиво, био сам грђен што је морала да ме слуша, оно ако хоћеш да направиш сцену, одмакни се од мене. (... 43 речи...) Друга расправа је била око рибље чорбе, за коју смо одустали од пангазијуса, који је бар пола вода, него ћемо ослиће. Е ту ми паде на ум да смо свињску рибљу чорбу измислили јер тамо на мору нисмо знали које су речне које морске рибе, а сад кад размислимо не можемо да се сетимо по чему би се то разликовао бродет од чорбе, риба је риба је риба. (... 37 речи...)
Двајсосми, видовдански протест у Београду. Иако сам претходно вече лепо и уредно заспао, јок, морао сам да одвалим сат ипо после ручка. Кад је кренула раја од Земуна и НБга, нашли смо чак четири преноса, па смо мало гледали како се пуни Славија, како људи иду преко мостова (зборови МЗ преко Газеле, студенти преко Бранковог)... и онда је звала Нина. Има перипетију са Суши, морала је да је води код ветеринара, језик јој виси, цури крв... Коштало је око 900$, изгледа да је нашла упецану рибицу са све удицом, појела и онда јој се удица закачила за језик. Утом се убаци и Лена, па смо мало четовали утроје, убацивала се деца ту и тамо (опет смо видели Рају и Линду; Тања увелико савладала пентрање на кауч, и спуштање).
Онда смо се вратили на пренос, и вртели та четири канала наизменично. Окачио сам и линкове на УбикАгора, са оваквим описима:
КТВ Њихов главни репортер, Немања Шаровић, данас покрива Вучићево нешто на Газиместану [што је испала лажна вест, био је ту], што је на Косову, где је била велика битка 1389 где је одлучена судбина Балкана (једног, не капирам чему множина у енглеском) баш на овај дан... И боље што је тамо јер је постао толико славан да не може да држи микрофон, сваки пут неколико хиљада људи хоће да се слика с њим па не успева да ваљано заврши интервјуе; политички је гњида, остао је са Вучићевим ментором Шешељем чак до двадесетих; за живе преносе је одличан.
Србин.инфо - обично врло националистички и про-верски, њихова камера увек гледа да у кадру има било шта што вуче на четничко или православно, да изгледа да тога има више него што стварно има
Бели бомбардер обично има пренос из дрона или са кровова, овог пута су имали патике на улици (док ово пишем већ је кренуло, хода са људима преко моста на аутопуту из Новог Београда у стари град)
блокада.инфо - студентски канал, техничку подршку дају колеге са мог старог факултета, а девојке с микрофонима су са комуникологије, филологије итд, и баш су слатке, сваки пут се заљубљујем на по минут-два.
Двајздевети, правац Београд. Лагана вожња, баш брзо смо стигли, ниђе гужве а ниђе ни мурије, одмарају се од претходног дана, стигли за мање од 70 минута. Оно, мало сам и нагазио где сам могао. Тања је већ била будна, наручило се опет индијско, лепо ручкала исто што смо и ми јели, плус мало банане. И провозали смо је около у колицима (без сладоледа овог пута!), јесте да сунце пичи и милице и немилице, ал' и пирка ветрић, доноси ону влажну свежину са Дунава. Смислили су и како да оду на море: Милан одвезе Апија, мало среди стан, а онда пар дана касније дођу њих две. У повратку обрнутим редом.
Причала је и нешто догодовштина из Копенхагена... каже једна колегиница из САД је питала какви су момци у Србији, чула је да су јаки. А онда је успела да нађе неког мештанина и свако вече нестајала некуд с њим. Иначе, Италијан ком је она била комисија за пријем је прошао, обећава, каже занимљив лик, сналажљив, умерено брбљив и не млатара много рукама док прича. По оној „како ућуткати Италијана?“ - „вежи му руке“.
Увече разговор са Сијетлом. Ствари са старом кућом у Вирџинија Бичу су се помериле, онај Грег ког су нашли преко Крејгове је и дошао, Нина му откључала, и дао много мању процену радова - каже процурила је када негде и требало би да се мења део пода, сад да ли само у купатилу или и у великој соби, све скупа пешес иљада и да буде готово до отприлике средине августа. А онда да продају кућу, каже тај да би могло за 200 хиљада ладно, а они гледају нашто у Аркансоу, кућа на седам хектара земље, четвртина под шумом, у шуми поток, канда већ имају довољно пара, па тутањ из Сијетла, јер кад удари 3% порез на некретнине, биће неиздржљиво, боље збрисати пре него што крене гужва.
Онда смо попили, крушка, и лепо легли око три или ту негде. И одспавао сам неких пет сати, као све океј, ал' после ручка ме ухвати очекивана несвестица, и не да сам се зацркао него ме будила у 18:00. Јер, а, да, треба да идемо на френдз парти. И одемо полако, јесте да је врућина ал' је штогод пиркало. На улазу у Роду неки ауто стане, неко двоје нам се јаве, очигледно нас познају ал' исто очигледно ми не убадамо. Она се сетила прва - Миленини родитељи. Попричали мало док није наишао следећи ауто, нисмо баш на добром месту за диван.
У Роди су имали ернафил али у Металцу нису имали мишеве, онај из 2019. ми је коначно гекнуо, клик испада двоклик, трошим неки резервни Генијус ком је гекнуо точкић. У Шпајизу су имали све могуће индијске зачине по њеном списку, решила да прави кокошији кари кад нам се већ тако свидело. Стигли смо тек око осам, и паузирали на другом па на трећем спрату (мало дуже). Борчетова клима баш и не добацује, вероватно треба да се очисти филтер, а и ракија је била баш топла, сипао сам је непосредно пре поласка, па није стигла да се охлади. Отпили, није то то, вратили у флашу, па у замрзивач. Две цигаре касније, е тако већ може. Борче купио у Лидлу неко белгијско пиво, од свачега, чак и поморанџе, 0,75, нешто јаче а од оне блонд сорте, штагод да му је то, вероватно на фору оних бок пива (в. 19-VI-1990.). Није имао петљу да га сам проба, него дао нама.
Две главне теме. Прво Борчетова теза да су данашњи млади незрели, јер не заснивају породице, док смо ми, истина, спорије сазревали али смо се ипак потрудили. Ту смо га поколебали са више страна, пре свега око овог другог, јер јесмо сазревали на време или чак и раније, али смо држани у зависности и зрелост нам је признавана са поприличном задршком, од више година. А онда он изнесе и пример колегинице чија ћерка је затруднела, има близу четр банке и забавља се већ годинама са ликом од педесет и кусур. Ал' оно буквално забављају се, изађу негде па он њу отпрати. Што би то био знак незрелости, ваљда знају шта хоће, и то и раде. И уопште не значи да су ови данас незрели што не заснивају породице, јер - какве су им шансе да просперирају, да те породице имају неку будућност? Кад набациш за десет година пет година стажа као келнер, достављач, убацивач реклама и таксиста, па онда већ будеш и мало матор за такве послове, а неког бољег још нема, шта је онда зрела реакција? Да се залетиш па куд пукне? Ено у Кини имаш целу генерацију која нема посла, једва за 10% дипломаца има места - и масовно одбијају да јуре каријере, запошљавају се итд, напросто се праве мртви и „нека трули“.
Друго је било кад смо у склопу тог да је данашња омладина незрела убацили студенте као пример. Ту је Драгана одмах, некако из рефлекса, отписала све њих као оно доста бре ту су ми се попели. Шта ти смета? Па не можеш да прођеш нигде, вазда негде нешто блокирају. Мислим се а да, ти као велики возач имаш велик проблем, јер не пуштају кола. А где ти па идеш да ти смета... Но, гракнули смо све троје на њу, и брзо је увукла канџе. Као да јој треба да је повремено неко изгрди, не разумем иначе шта ће јој то.
Нисмо нешто много пили, нас двојица розе (опет оно бледуњаво ал' није ни лоше), она црни будвар, Драгана киселу, као није била ни за шта по овој врућини. И разишли смо се нешто рано, били смо код куће у 1. Такси нешто оштро реагује на лежећу мурију, реко „који је ово ауто, ово нешто баш тврдо, или сам се ја размазио, већ годинама терам само Французе“, каже „ма шкодилак, имао сам пре Фабију па ми прескочио ланац, седам зубаца, разјебо главу скроз, па сам прешао и ја на Французе, имам и Пежоа и Реноа и Ситроена, сваки је бољи од овог“.
Уторак. Чули се са Леном, пасош за Тању ће бити готов у понедељак, па лете у уторак. Милан ће да оде већ у петак. Размишљају како ће већ догодине та гарсоњера да им буде мала тамо, можда би ваљало да се ђорају уз доплату. Домаћих у месту слабо и има, све Немци, каже „једно од оних места где се обрадују да чују српски, ови неће чак ни енглески, очекују да сви знају немачки“. Реко то зато што на радном месту мора енглески...
Била је та рибља чорба од ослића, и одлично је. Јесте, разликује се од чорбе од речне рибе, ал' за толико се разликују и било које две речне рибе између себе. Волим ослиће јер су кости уредно распоређене, лако се одстране. То смо јели три дана, и опет побили ону причу да од рибе не можеш да се преједеш.
Среда, 2. Били до баште. Истерао косилицу да побијем ону фору из шездездевете, „кад се коси сено“ (не коси се никад, коси се трава па кад се осуши то је сено, ал' био је дезодоранс који се звао „покошено сено“, рани покушај приглупог товарења речи са маркетиншким предумишљајем, то је било популарно кад се пуши код куће кад нема никог, па да се не осети кад дођу родитељи) - сад сам баш косио сено, јер се трава осушила.
Петак. Милан и Апи кренули на море. На граници примети да је понео стари, поништени пасош. Сутра поново.
Субота. Овог пута је успео, стигао тамо. Увече сам наставио да читам Рејнолдсову гусарску серију, мало покушавао да нађем неки филм да погледам, ал' 2018. су снимали све нека иста срања, у првих десет минута ми буде јасно шта ће бити до краја, прекинем. Кад, ето ње око 1, не иде јој спавање. Попијемо оно Борчетово пиво, па није ни лоше, мада није да бих му прекосутра познао укус. Ал' мало је, ајде једну јабуку, откад се нисмо бетонирали. И гле, док смо и то попили таман нам било доста, а било је већ и три сата, легли и лепо заспали. Истина, око 5 сам свраћао до Оточца, ал' после наставио до 9. Чак ни поподне нисам нешто много спавао, можда десетак минута или мање... мрз нанео Џетро и „Дарму за једног“, и таман ме успавао онај бесконачни бубњарски соло, и пробудио кад је био готов.
А за ручак је било то индијско, живински кари. Мислила је да је она смрзнута грудва од батака и карабатака, ал' јок, крилца. Шта фали, одлично испало, баш има тај шмек који нисам осетио годинама. Тачно онај дежа ви, познао сам ал' не знам шта сам то познао и кад је то било, може бити нешто од пре дваес година. Пошто су остала само четири крилца, то ћу данас и сутра за вечеру, а за ручак ће неку чорбу и још нешто. А онда је испало да их је у ствари било само три, ал' свеједно, држао сам се плана и било ми је лепо. Следећи пут, за френдз парти, свињски кари.
Спомиње се: 19-VI-1990., Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, блокада, Горана Средљевић (Го), гугао, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), КТВ, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Милан Настић, Милена Пожарић, мрз плаџер, Невена Средљевић (Нина), Рју (Раја), Тања Настић, УбикАгора, фес, френдз парти, чорба, Џетро Тал, шкодилак, шпајиз, на енглеском
27-VI-2025 - 12-III-2026