Код одлазака у град је сад било много мање проблема, на брду је то било више лабаво. Обично бих отишао прво до теча Киће, који је опет уватио тезгу и оправљао ролетне, врата, прозоре и кухињске ормариће по официрским становима. Становао је код оног истог пуковника. Кад би дошао, обично би само најавио да ја имам посету, а то је већ неким својим каналима стизало до мене. Једном смо се нашли у центру, на Пољани (тако зову трг). То ми је било први пут да се спуштам пешке са брда, па сам канда натеглио неке мишиће. Није ми било ништа, но никако нисам успевао да дигнем стопало кад смо устали од стола. Једва сам некако разрадио ноге да га отпратим до стана.
После сам цуњао по граду, и сетио се опет кафића Голд (власник се, ваљда, звао Златко Голд, неко је ту имао смисла за хумор). То место је било на списку забрањених за војску, ал' ту ни војна мурија није залазила, дакле најебаћеш само ако направиш пиздарију на погрешном месту. У кафићу је увек била поприлична гужва, иако није био на прометном месту, то је једна од оних далматинских уличица што кривудају ка риви, и то није ни имао врата на улици, него степенице уз кућу.
На полици иза шанка је била кригла од литре, отприлике четвртину попуњена ситним новцем. Већ негде на други трећи одлазак сам рекао шанкеру да је штета да то зврји празно, него нека метне те новчиће у нешто мање, а кад следећи пут дођем, да пијем из те кригле, да му не правим гужву пред шанком двапут. Тако је и било, и та ме кригла чекала. То сам извео можда два-три пута.
Проблем је био што нисам имао друштво, напросто бих седео негде, завијао шкију и шацовао рибе. Повремено бих се упустио у разговор са неким од мештана, мада су обично избегавали војску, никад не знаш каквог идиота или простуља крије униформа. Но, ваљда ми је понекад пробило нешто културе или манира, или сам био занимљив што завијам, па сам тако чуо и причу (или сам је чуо месец-два касније, од Шимета), о томе шта раде Далматинци преко зиме. Пошто се навуку пара преко лета, онда крену они у туризам, зими. Тако нека екипа буде у Прагу, налочу се чешког пива, седну у трамвај и знају да од најближе станице до хотела има пола километра. Дође један до кочничара, маше му испред носа новчаницом од 100ДЕМ и каже „вози у тај-и-тај хотел“. „Али, пане, тамо нема пруге“. „Хоћеш 100 марака или нећеш?“
Други проблем је био што сам се већ одвикао од капе. На брду је нисмо носили, дува, сваки час би неко морао да јури своју. У граду, пак, по пеесу смо морали да је носимо, осим кад уђемо у кафану. Е онда је био проблем да се увуче под ону траку на рамену, или пак да се не заборави на столу. Виђао сам момке који би се са улице враћали у кафану, оста капа тамо.
Неком другом приликом сам се нашао са теча Кићом у неком локалу ближе стану, у приземљу неке новоградње, личило је више на мензу него на кафану, ал' је имало поглед на море и леп залазак, и имали су вршачко Инекс пиво. Одлично, и да не поверујеш да и на мору може да се попије још нешто осим Ожујског (оно за прање ногу) или, у најбољем случају, Ледерера.
4-VII-2025 - 19-X-2025