21-VII-2025.
Пошто сам јуче најавио френдз парти уз 'обратите пажњу на три ствари - кућа на ћошку је скоро готова, вреди погледати, кад уђете код капије има можда зрелих купина, и ако стигнете на време можете видети како нам сунце сија у собу', ово последње је наишло на негодовање код моје драге, јер се управо тад јако види колико има паучине у прозору. Те сам онда био добровољац да то средим. Кренуо сам метлом, пошто се опет нарогуши чим споменем усисивач, а онда ми је донела пајалицу из гараже, е тако је већ ишло. Опајао сам целу гаражу, скупило се две пуне шаке паучине. Оно, и иде лакше пајалицом.
Онда сам прешао на свој сто. Оне кутије од телефона, што ту стоје скоро три године, а у њима текућа залиха батерија, су спуштене у средњу фијоку, те сам најзад очистио ту леву страну стола. А онда узео микро крпу, ону којом покривам лево доручје које се полако распада, поквасио је и кренуо да бришем тастатуру, тастер по тастер. Осим тастера Ф1, који ама никад не користим, ипак сам програмер. Да куцнем у дрво, ово ми је најдуготрајнија тастатура, има бар шест година. Ајде, можда је она Акротехова из 1993. издржала дуже, ал' онда нисам проводио цео дан за њом.
Ајд текући инвентар, нисам одавно. Десно од звучника су сунђер шмиргле, остало од радова после пожара, то користим за нокте (оне финије) и пете (ону грубљу). Са америчком заставом је киди (тј кити) таблет, који је остао иза деце, некад је имао омот са неким мачкама, па се тај распао. На њему читам. Слушке су оне последње што сам купио кад сам престао да радим, да не акам сенхајзера док су деца ту; сенхајзер је пребачен на синтисајзер, на коме већ месецима нисам ништа пробао. Разноразне крпице су миркоталасне (в. мирко), за наочари, а овом приликом сам чак и мониторе обрисао. Иза тастатуре је њена хеклица, којом сам придржавао тастере да их не притиснем док сам их брисао, јер сам гледао да је баш не иштекавам док то радим. Каблови су сви уезбе, бели и црвени су за пуњење таблета и телефона (убадам их у Змајчека кад треба нешто да ископирам на њих или из њих), црни је за читач картица кад вадим фотке из еоса 70. У предњем реду су даљински од климе (како је врућина, и не укључујемо је баш превише), ринфуз цигаре (свако јутро направи 40 комада да напуни две тозне, а ово је приде, јер извади отприлике папира па увек буде вишка. Кад пијемо, направи још десетак. Упаљач, наравно, Бик, издржао је још два дана после овог, па сам прешао на следећи, светлоплави, да ми се слаже са очима и колима. Мада, са очима се слагао и овај.
Ма све смо стигли, осим што ми мачкодрем није пошао за руком.
Спремила је индијско, тај свињски кари са десетак зачина, чак и свежим лишћем нане. Посебна је уживанција што све то дивно мириши и док се спрема, што код неких јела баш и није случај.
Стигли су таман да виде последњи зрачак сунца на зиду; зграду су уочили, тешко ју је и промашити, поприлична је а на углу. Борче је појео једну огромну купину, нешто је показао као да је величине кајсије. Он је на себи имао неку рекламу за Келвина Малог, а Драгана најзад нешто да није црнобело, са опуштенијим деколтеом, последњих месеци воли да показује рамена. Каже јој сестра да је сад најебала, откако је на месту где је била котарка оног нашег из VIII2 сазидана новоградња, каже има сад дваес прозора што гледају право у тебе. Ма, између је паркић, сакривају ме крошње. А зими? Па зими не идем гола по стану. А лети идеш? Па, скоро, имам нешто да огрнем са пар дугмића ако неко дође... Каже Борче на то „па то дрвеће је довољно старо и високо порасло, вредело би се попети...“
Новост, и разлог зашто је овај френдз парти био одгођен је што је Борче продао стан. У, је, нећемо морати више да шипчимо на четврти спрат. Е, каже, нећу ни ја. Ал' не намерава да узме стан, него кућу, има месец ипо да је нађе, па ће да се тамо пресели са ћерком и њеним дететом. Сетимо се комшије Мргуда, рекао је нешто да би продао. Прошетам са њим, то је одмах ту преко, друга кућа лево од Фаика, свидело му се. Нема звонце има пса, дакле нисмо покушавали контакт него је запамтио адресу, а видим да још има земаљску линију, па нек проба.
Занимљива појединост - питао сам Драгану јел' жива Мара, јесте ту је, знала бих, само зид нас дели... и онда реч по реч, споменем њеног мужа како је био џак бува... и онда се испостави да је она Милица, Билица, Лилица (в. 11-X-1972.), како се већ звала, његова ћерка. Е јес мали варош.
Пила се крушка, јер је тога већ било у флаши па сам само допунио. Била је, наравно, млака, а у фрижидеру понестало места, па сам је омотао оном влажном крпом и паркирао на фрижидер, да клима дува на њу. Таман се охладила на собну температуру. Вечера је пропраћена малтене овацијама, одушевили су се скроз. Борче се опет повео за оном англосаксонском глупошћу о „моје непце није довољно префињено...“ - аман, чула за укус су на језику и испод њега, на непцу имаш само за додир и топлоту, узми насумице нешто па намажи само на непце а да не видиш шта је, нећеш погодити.
После смо прешли на вино и пиво, како ко, ишло у цик цак како већ бива, ништа за памћење. Разлаз, колико се сећам, око пола два, ал' видећемо по фоткама, сликао сам кад им је стизао такси.
Угинула још једна кока. Изгледа да та није више ни носила, и даље буде по 4-5 јаја дневно иако их је остало само пет.
Двајстрећи. На Телеграму, Маги и пЛазић у дугачкој расправи о Русији, Америма и свему. Досолио сам понешто ал' нит могу да их стигнем нит се обазиру. Добро што још ајВар и Злотвор нису при тастатурама, не бих стигао ни да прочитам.
У пола два по сијетљанском Го честитала Тањи први рођендан, уз гомилу срца, торти, поклона, балона шампањца и осталих емоџија. Јуче док смо причали већ је направила по корак два, а каже Лена да је претходног дана направила и три. Приметила је огромну разлику у култури овде и тамо - овде те сви пуштају преко реда кад си са дететом, чак се наљуте ако нећеш преко реда, тамо те једва констатују, то домаћи. А није до беле куге, Хрватска је можда у још горем минусу него Србија. Немци скоро да сматрају да је непристојно доћи било где са дететом. Ех, ни нове генерације нису ништа толерантније, ја сам ово платио и гласно ћу да се жалим на све што омета моју удобност. Милан долази с мора данас.
А онда смо нас двоје отишли у град да јој купимо прве ципелице. Брзо смо то средили, паркирали се на Житном, дигли паре у стаклари, отишли до Кинеза у Наму, ја остао напољу да издимим једну. Предност ових година је што има много више риба које добро изгледају, скоро све изгледају довољно младе... Лијепе жене пролазе кроз град.
После ручка дремка успела половично, сањао сам да не могу да заспим, па тако једно сат ипо.
У четвртак сам, онако педагошки, одрадио заостале часове спавања, устао око 11, попио кафу, па ајмо. Откад нисам возио за Београд радним даном, има томе ихај и фртаљ. А није ни било нешто лоше. Истина, од почетка па до иза Ченте смо пратили нека два близанца, а иза њих камионет, нису ишли брже од седамдесет, понекад осамдесет, а из супротног смера сваки час наиђе по колона. Ал' на том правом делу ми се указала прилика па сам их одерао одједном, није се вредело зајебавати за мање, држали су кратко растојање међу собом, незгодно. Срећа што Јода одлично реагује кад нагазиш педалу - спусти у четврту, заврти машину, па баци у пету па у шесту, док си рекао кекс стигне са 80 на 120.
Имали смо среће и са паркирањем, било је чак два места на оном делу код аутоперионице где обично стајем, и то у хладовини, мало ли је. Нисмо застали за пуш паузу, издимио сам једну кроз Ченту једну од Пупиновог моста, како већ имам навику, а и била је прилична врућина, 37, чак ни оно што пирка са Дунава није много помагало.
Зачудо, Апи није изашао да лаје на степеништу, ал' то је било зато што је ту била ова девојка што им чисти, а он онда мисли да мора да брани Тању од ње. Но, девојка је већ била практично готова, само смо се поздравили. Убрзо је стигао и Стојан. Лена је завршавала сендвичиће, па сам се сетио оних сендвича из Пеште (в. 06-IX-1999.), с тим што су ови били још ситнији, а и нешто их је допекла одоздо, па су били крцкави, скоро као двопек. И све је било нешто јапанско - и то на сендвичима, и гомила сушија, васабија и чак и неко поховано пилеће али у комадићима. Јело се што прстима што штапићима. Тања је јела целом шаком, замазала простор испред себе, ал' Лени то, изгледа, не смета, само ти једи. Све се то среди папирним убрусима, ем јефтино ем брзо и није крпа да мора да се пере.
Ручак је, у ствари, потрајао, јер док сви пробају све... А онда је изнела и, као, торту, у ствари неке колаче у папирним фишецима, отприлике би стао један у шаку, са неким млечним преливом одозго, у шта је забодена понека боровница и малина. Тања је, наравно, добила са свећицом, и опет доказала тезу да дете не уме да угаси једну свећу, треба ту бар две-три. Угасила ју је Лена па смо онда сви тапшали, што се њој јако свидело па се и она придружила.
А онда се прешло на главни догађај... презентација. Спојили су мека да баца слику на телевизор, а тамо је писало „Годишњи извештај, ’Тања Настић и родитељи д.о.о.‘“. Форма је била задовољена сто посто, имало је све, и графиконе („стопа раста, у односу на 2023. кад је била нула, је невероватна“, „дијаграм спавања по данима и сатима“), бригу за екологију (фотка и видео од зимус, упознавање са снегом), културу (први пут гледа цртаћ), па онда детаљан приказ кретања по кварталима.
На крају је управни одбор (тј Стојан и нас двоје) одобрио план развоја и покретање наредног погона.
У повратку, две куће пре циља, спазим Ђолета пенџераша како је паркирао комби код овог што прави керећу клопу. Станем и јавим се и кренем да зајебавам како је прошла већ година ипо и никако да ми ушрафи комарнике. Ајд дође да види, каже само дај лист хартије... Ма шта има да пишеш, већ си их донео, само да их ушрафиш. Ајд сутра поподне ћу. А и за туш кабину, рекао си до нове године, ал' двајшчетврте. Ајооој... ајде средићемо.
Увече лепо урадио фотке, окачио на Телеграм.
Петак, 25. Ђоле, зачудо, дошао ту око 14 и стварно ушрафио све те комарнике. И узео меру за тушку бину, опет. Око 16 отишли до баште, скупила око 4кг шљива, и нешто купина, а и то као руски рулет, никад не знаш да ли ју је посетила смрдибуба. Све скупа ништа од ракије. Свратили опет до Светофора, све се надајући да ћемо опет наћи оне откоштене баткове и карабаткове, ал' јок, то као у шверц да идеш, оно што те не занима имају увек, а оно за што тражиш, то можда.
Недеља. Ноћас, најзад, добра киша. Спавао до 11, јер се њен телефон, иако се већ месецима не користи, огласио да му треба струје. Има неки занимљив звук, не нападан али се добро чује, чуо сам га кроза сан нека четири пута. Све рачунам да се оглашава на 10 или 15 минута, дакле то је скоро цео сат полусна. А онда приметим да је она устала, аха, за следећи пут да јој кажем који кабл је за њен телефон (имам три, види горе), а можда и зна већ... и ту одустанем од даљег размишљања на ту тему, и наставим да спавам до 11. Нема телефона да ми броји време.
После сарме и палачинки (одличан пекмез од шљива, јуче зготовила од оно мало шљива, десет теглица изашло) ми је већ било криво што сам толико спавао и нема смисла да се препустим мачкодрему. Обишао и вести и Бурунди и блицортунг и... шта сад... Ајде узмем да мало чачкам Пајтон. И решим најзад оно зашто ми у катал7у реагује на леви ентер а не и на нумерички - зато што нисам ставио оба на списак. А и не морам да се трцам око тражења кодова, веикс то уредно спакује у своје предефинисане константе, ма милина једна.
Наредне недеље, ама ништа. Нит смо где ишли, нит нам је ко долазио. Причали са децом, размењивале се форе. Чачкао опет мало по коду, по плејлисти, пискарао овде. Ђоле се јавио, каже биће тушка у наредну среду, ту око шестог седмог. Ајд да видимо и то чудо. Нини стигао Роландов 'дигитални клавир' (тј синтисајзер ал' са већим диркама и изиграва само један инструмент), и није само Раја кренуо да вежба, засад скале, него и осталд деца. Купује му и гитару. А решила се и она ствар са скалом, иде ли CDEFGABC или CDEFGAHC - елем, она прва је америчка. Чак ни нотни систем не могу као остали свет, и ту морају да имају своје мере. Тј цела теорија је накарадно постављена током векова, и ту се некако англосаксонско-романски свет нашао на супротној страни од германско-словенског, нису то само Амери. А све зато што су те просте нумеричке односе уређивали људи који баш нису мирисали бројеве, музиканти занатлије, јебига. Какав хаос.
Тања још није скроз проходала, ал' повремено се заборави па начини понеки корак. Важније јој је да савлада оно што смо видели да покушава, да намакне себи Апијев поводац.
Спомиње се: 11-X-1972., 06-IX-1999., catal6.prg, VIII2, Апи, Бурунди, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, еос70, Житни, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Малиша Борковски (Борче), Мара Страхињић (Мара), Милан Настић, мирко, Невена Средљевић (Нина), новоградња, пЛазић, Рју (Раја), Стојан Настић, Тања Настић, тозна, Фаик Ризвани, френдз парти, на енглеском
22-VII-2025 - 15-II-2026