30-VIII-2025.
Чекамо велику провалу облака, од ручка се вуче од линије Албанија-Дрина-Дунаујварош полако на исток, ено у Чачку чак почупало нешто дрвећа, и до вечери се то разишло, кренуло опет на запад. А таман је мало освежило. Треба сутра да идемо до Лене да јој правимо друштво, јер Милан преподне вата авион, иде у Швајцарску на нека четири дана, посао јебига. А треба да нам стигну крушке. Ал' ништа, правимо се луди, ако ови наиђу са крушкама кажемо да се враћамо предвече, тај претовар је пола сата посла. Ако буде који дан касније, опет добро, планови за септембар су нам лабави. Једино што имам френдз парти сутра и матурски парастос тринаестог, да региструјем комби и што треба да испечемо ракију од те крушке. Све остало можемо кад и како хоћемо, укључујући и наше летовање у први јесењи викенд, и то може касније.
Недеља ујутро, решим да оџоњам докле могу, ко зна кад смо синоћ и легли, било ми је тако лепо да нисам ни гледао на сат. Нека доба је чујем како разговара с неким, претпоставим да је комшиница дошла да најави да стижу крушке. Који минут касније звони фиксни, е баш комшиница, управо најављује. Срећом нема камере, био сам го, синоћ сам бацио последње гаће од оног 22-I-2018., па онда још никако да распакујем, једна од оних кеса што могу да се затварају више пута а нису зиплок него неко провидно лепило, откад то нисам видео (а нисам ни сад, провидно је), па онда док сам одерао налепницу са гаћа... И нема ње нигде, изађем да видим а оно комшија напаркирао караван поред Јоде, дупке пун гајбицама, кренем да откључам гаражу, видим у Јохановој соби упаљено светло, аха, отишла у пазар, а где је кључ од гараже? Срећом, заборавила је да је закључа, а и стигла је за три минута, што је свакако мање него што би мени требало да нађем свој кључ - кад год негде идемо, она носи, ја не.
Комшија је истоварио тих пола тоне за мање од пола сата. Носила је нешто и она, а и ја сам ваљда пренео неких пешес гајбица, мањих. Док надувам за следећу, он пренесе пет. Јебига, док не дође до овако неког посла, ни не примећујем колико сам матор. Крушке нису баш исте као прошли пут, оне су биле прилично зелене, а ове како која, има штогод и гњилих, то ћемо морати колико сутра да кренемо да сецкамо, па да развучемо посао по данима. То аутоматски значи да френдз партија сутра нема, има дан да нам оде у авлији. А за матурски парастос ко зна, снаћи ћу се некако, свакако ћу много мање покосити него што сам мислио.
Код Лене смо стигли исто рекордном брзином, друм с наше стране скоро празан. Кроз Земун па до Два идиота нас је пратила лагана кишица, ништа страшно, чак смо стигли и да издимимо једну пред зградом, истина две клупе даље, где зградин ветар не добацује, зебла кошуља. Ђувеч што смо понели је био одличан, и Тања је јела све у шеснаест.
После ручка смо је, наравно, одвели у шетњу, али је почела опет она лагана кишица, па нисмо ишли далеко, него уз фасаду оне зграде где обично паркирам, приземље је увучено па практично има стреју. Док је била у колицима, мајала се са привезаним играчкама, и наравно да је дохватила и пиштаљку и дувала у њу. Не дува још довољно јако да заврти куглицу, ал' чује се и овако. Прође један брадоња, онако у педесетим, и ухватим на његовом лицу благи задовољни осмех. Десет метара даље, нека тета стане „па и ти пиштиш... срце моје“. Ето, савладава све вештоне одједном. У повратку свратимо до игралишта, ту где сам се паркирао, па ајде узмем кишобран из кола. И држао сам га тако док је Тања трчкала по игралишту, гурала љуљашке, баба је дизала на клацкалице и љуљала је, ма комплет доживљај, са све бацањем чепова од флаша у канту за отпатке и још мора да је дигне да види где је то стигао чеп. Ограда игралишта јаркоцрвена, у позадини Јода плав, ма фотке одлично испале.
Онда ајде идемо горе ал да обиђемо и круг око тих шест каплара. После се испоставило да су Лени била отворена врата од кујне, и чула је Тањин глас, са четрнаест спратова висине и око 60м бочно... и спазила нас и снимила пола минута видеа. Ова фотка је из тога.
Онда смо отишли горе, ја опет дремнуо пешес минута, попили кафу. Чули како је Милан прошао... хотел му је километар од аеродрома, али са друге стране аутопута. Најближи пролаз је око 4км даље, код неког села, па у повратку из села има други бус који пролази поред хотела. Док је укапирао да мора да притисне дугме да најави да хоће да сиђе, стигао је опет на почетну тачку. Трајало му је три сата да дође до хотела. Швајцарци, увек имају тако неку зврчку коју ником не објашњавају док не пита, а ни не знаш да треба и шта треба да питаш. За сто ствари тако треба упутство.
Предвече сам најавио лошу вест (не држимо френдз парти), последицу добре вести (биће ракије), прво Борчету. Изостанак је оправдан, наравно, приоритети се знају. Борче, пак, је нашао кућу, и то не у Чурди, него ону прву што му се била највише и свидела, но је био закаснио, неко већ капарисао. Е, тај је одустао а њега кренула карта. Сад још док прођу папири и паре на обе стране - и око стана и око куће - па селидба. Таман док дође на њега ред, има да буде сређено, куца у дрво. Тренутно празни полице и пакује све у кутије.
Драгана тражила коју Тањину фотку, јако јој се свиђа. Нисам баш радо дао, ал' ајде, окачио сам јој линкове на три фотке са дропбокса, рачунајући да неће умети да их сачува, а за два месеца ћу свакако обрисати. Није умела ни да погледа - ја нисам добро укапирао неку опцију па се фотке нису убациле у имејл, ал' сам за сваки случај убацио и линкове, ал' ни то није укапирала јер нисам написао „кликни“. Из друге је ваљда успело.
Увече смо причали са Гораном и Стенлијем, и падне нам на ум да, кад их већ тако занима, прошетамо мека кроз Јоханову собу до гараже, и покажемо им то пола тоне крушака. Ја сам држао камеру, тј мека, испред себе па тако нисам видео екран, ал' каже она да је Стенли све време држао на лицу одушевљен осмех. Неша опет имао језичку фору:
- what do you call a gun which was shot by another gun?
- a shotgun.
Пита Стенли колика је сад инфлација, колико се осети, а нас двоје у глас „ма ово није ништа, у наше време је инфлација била оволика“ и кренемо да ширимо руке. Он настави „и ишли сте по снегу до појаса у школу пет километара узбрдо и враћали се пет километара узбрдо“...
А онда смо ујутро и кренули да то сецкамо. Отишао сам до дућана на ћошку и купио 16кг шећера, каже требало је 20... на крају ће испасти да је добро толико, докупила је (скокнула бициклом) још 3кг сутрадан, кад смо били готови са првом туром. Кад погледамо колико нам је остало ових што још нису довољно зреле, биће то још 200 кила, ко зна колико је комшија ту додао, и колико смо стварно добили. Мера је, у ствари тачна, ова количина крушака је коштала тих 35000 динара, држећи се цене од 70 динара за кило, с тим што овог пута нисмо ни мерили.
Све нас помало боли, то је отприлике неких 15 сати седења у истом положају за два дана, с тим што сам ја седео на хоклици, она на оној алуминијумској баштенској столици. Бих и ја, али те ме жуљају кад седим и радим нешто, ту раширим ноге а доручја нису толико размакнута. А скупим ноге кад лежим. Код жена је обрнуто, каже. И понестало нам је и буради - донели смо и оно друго плаво од 120 са баште, активирали и шта смо већ имали, осим оног на спрату где стоје резанци. Овај остатак има да стоји и чека док не испечемо прво буре.
Среда, 3. Након добра два месеца опет смо отишли у Лидл. Изгледа да су престали са дерњавом преко озвучења, канда нисам био једини коме је баш сметало. Напазарили смо се којечега, и ражаног хлеба, оног северњачког танко сеченог, џигерице за паштету (опет ГМО, уз сваку џигерицу по два-три срца), и пилетине (опет су јефтинији од Чикиног кинга), и нешто мортаделе (ужелели смо се, а у Светофору је било само првих пар месеци), и шест теглица инстант кафе, и још 10кг шећера, а онда сам се прошетао до Роде да посетим апотеку, понестало ернафила, ал' нисам га начео то вече, одлажемо за сутра, него сам наточио тутифрути 21.2 (одличан, греје) па смо то после.
Лена се није јавила у уторак, у редовном термину, него сад. Мало је била у бедаку, Милан у Швајцарској, ал' каже одлично се проводи, имали су чак чобанско такмичење, поделили их у групе и свака треба да утера свој део стада у обор, користећи само своје кретање. Програмеррски задатак, у ствари, имаш непознат проблем па да видимо којом брзином ћеш да укапираш како се то понаша и како то да искористиш да урадиш посао. Његов тим је био најбољи, 50 поена, други тим је имао само 20 а остали су били још гори.
Она се сналази са новом дадиљом, стара није нашла стан ни у Обреновцу, њени су продали кућу неком градитељу (добиће четири стана за то) и преселили се на Уб док овај не изгради. Ова нова не уме да седи, досадно јој док Тања спава, па се часком претвори у кућну помоћницу, опере прозоре, ориба под, опере веш... Планирају да јој плате посебно за то, да агенција не зна. Тања, пак, опет стандардно добро расположена, док није почела да трља очи, аха, време за спавање, лаку ноћ.
Четвртак, пре подне свратио, како сам обећао, код Лексе Пајковог, да му помогнем око папира за пензију, напунио 65 ове године. Попунио је он то колико је знао, изгрешио штогод, исправио сам шта сам умео, ставио је серијски број личне карте уместо ЈМБГа, јер тај је с предње стране, уписао сам му и број радне књижице, а за остало сам се оградио да немам појма, то је за здравствено, то не држим. Како немаш, па зар не добијеш са пензијом? Да, ко хоће, нисам хтео, нисам ни тражио ни узео, а у овом обрасцу напросто не разумем шта питају, ето.
Мислили смо да идемо вечерас на протест, сврби ме да се мало напуним те позитивне енергије, посебно што је вечерас то посвећено просветарцима који су масовно подобијали отказе због учешћа у протестима или штрајковима, ето из солидарности са колегама, ал' каже она ајде ипак да не идемо, шта ако крене мурија, нисмо баш за трчање. Па оно, и нисмо, ево у понедељак кад сам донео онај шећер, шта је то, једном десет кила једном шест, и онда сео да сецкам крушке, баш се забринула колико сам се задувао. Ал' мени то прође за два минута мировања... проблем би био кад не бих та два минута ухватио на време, као што ми се десило оно јесенас. Онда ме је надувавање коштало стравичне главобоље, истина троминутне, ал' је било зајебано. И то сам само тих 500м брзо ходао, шта би било да сам морао да трчим.
И, чудо једно, како крушке, тако на гомили, миришу на море. Као да стојим на кеју. Каже она то је од парфема које комшије троше, мирише ти на Немце. А не, то је мирис који сам запамтио још од кад смо оно 1961. ишли у Водице, стајали на кеју и чекали лађу.
Пети. Кад смо оно ишли код Кинеза, купио сам и пакло од четири хемијске, да се не патим више са овим што смо добијали из трафике док смо још куповали цигаре на боксове - пре тринаест година - или оном од зубара из 2020. која је иста таква. Једну сам паркирао у кола, да имам да упишем километражу кад точим гориво, и једну сад држим на столу, кад ми дуне да нешто запишем. И свидело ми се, јако лепо пишу, лако течно и прецизно. Мислио сам да ми је рукопис отишао у 15:00, ал' јок, проблем је био што сам покушавао да пишем брзином којом куцам, што напросто не може. Кад кренем да пишем као некад, па није ни лоше, могу да прочитам и сутрадан. Кренуо сам да читам за столом, под климом, да не бих легао, и успео сам да прескочим бар пет мачкодрема ове недеље. Крај таблета држим ту оловку и лист папира, па кад ми наиђе нешто у главу, запишем. Тако сам се сетио и приче о директору машинске, и још су ми пале на ум неке форе... например ово, од чега је испао мој нови потпис на Бурундију, гласи „Дежмекаст је ко личи на, или има облик дежмека. Здепаст личи на здеп. Шућмураст је као шућмур.“.
Увече, опет Вучићев генијални сценарио да на мирну блокаду убаци провокаторе, ћације са гас маскама за први ред, који ће да изазову реакцију кордона мурије пред Филозофским у Новом Саду, а онда да мурија као крене да се брани и то свуд по граду. Гледали смо наизменично КТВ, Политички глобус Србије и блокада.инфо. Глобус је нешто рано прекинуо, студенти су углавном вртели два дрона и нису баш имали патике на тротоару, али је зато Шаровић некако успевао да се нађе где треба. Видели смо и пајкане у баш чудним униформама, оно горе маскирно и оклоп, доле фармерке и патике, београдску хитну у којој седи ћаци у фантомци на месту сувозача, двоја борна кола како иду булеваром и после сваког семафора стану, рашире се и онда појуре фронтално и лемају кога стигну, што траје два-три минута, онда се врате, попну на возило, па до следећег семафора. То смо пратили бар два-три ћошка, сваки пут исто.
Шести. Читам даље Рејнолдса. Изнео и орибао казан, прво буре се пече сутра, и има онда још три дана да се не одвајам од казана, биће весело. Увече причали са Нином, имала незгоду кад је Линда пекла кокице у мирку - урадила је све по упутству, а кад је требало да укуца 1:45, између четворке и петице је отишла на веце и после откуцала 5 и ентер, што је овај протумачио као пет минута, јер је дотле заборавио 14, истекло време. Кокице су се добро задимиле, срећом у кеси па се нису запалиле. Изнела, потопила у воду, проветрила. Још се мало осећа на дим али све скупа није се ништа десило.
Седми. Почели да печемо ракију, и доста добро нам и иде. Први дан четири казана, па исецкали довољно крушака да напунимо буре чим га испразнимо. Теоретски је требало да се видим са пЛазићем јер сад му је годишњи обилазак гробова родбине овде, ал' тако се наместило па ништа.
Увече опет причали са Гораном и њенима, све океј и као и пре, башта, кола, деца. Анита има другарицу, клинка из друге куће, преко тарабе, исти тлоцрт само обрнуто лево-десно али мањи плац, исто има девет година. Каже да онај лик није њен отац него кевин дечко, отац је био некакав музикант па здокно од предозирања.
Други дан само два јер, хм, није то баш довршило врење. Трећи дан опет само два казана јер она наредна два још раде. Ово што смо насецкали први дан је тако бурно реаговало да је збацило ону најлон кесу разапету преко бурета, и чак прелило нешто пене. Део тога је разлила у друго буре, а и ону канту ипо што је претекло од другог бурета, да не палимо казан за то мало.
Спомиње се: 22-I-2018., Алекса Пајков, Анита Џенифер Бергер (Анита), Бурунди, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Јода, КТВ, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Милан Настић, мирко, МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Нови Сад, паштета, пЛазић, Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, френдз парти, Чурда, на енглеском
30-VIII-2025 - 12-III-2026