09-XI-2025.
Коначно завршио читање Рејнолдса. Вратићу му се ако напише још нешто. Прешао на пајтоса му, Стивена Бакстера (и не, нисам издржао да читам оно што су писали заједно око Кларкове „Медузе“, не личи ни на једног ни на другог, но су се трудили да уђу у стил маторог, који је данас досадан). Испоставило се да оно што имам од саге о Зилијима није ни принети некадашњим скрнаво оцрованим текст фајловима, нема везе што е у .епуб формату, то је нечитљиво. Срећа у Никотин+, за минут сам нашао врло комплетно издање. Крећемо.
(... 93 речи...)
Кад смо пошли, кренем до краја кроз нашу улицу, да видим шта је оно изграђено. Е, кафана Бечкерек направила још једну свечану салу, да могу да држе и по две-три журке истовремено. То што су паркинг натркечили тамо где треба да пролази остатак наше улице... хм, тако бих слатко наговорио неког да прође камионом право туда, да угази тих пет метара травуљине што је остало између краја асфалтираног дела улице и тог њиховог паркинга. У сваком случају, никад више не идем тамо, пичка им материна бахата.
Код Лене смо стигли рано, прерачунала се са временом, дошли смо кад је рекла, ал' нема везе, бар смо остали сат дуже. За паркирање ме послужила вештина - оно прво место уз дугачку зграду изгледа, у доласку, као врло зајебано, између бандере и саобраћајног знака, међутим има сасвим довољно места а ивичњак није ништа виши него тамо даље.
Спавао сам пет сати претходне ноћи, јер сам пре тога спавао скоро десет, па сам сад био легао тек у пола три, кад сам најзад био сањив. Бар смо се штогод издиванили пре него што се Тања пробудила, чак је успела да не чује колику галаму је Апи направио кад смо стигли, лаје ко блесав, одјекује степениште. Донели смо јој чизмице што су носиле Линда и Санда, одушевила се, обувала се и изувала сваки пар по четири пута, ходала тако по стану. Онда јој је Милан донео ксилофон (добро, металофон), али одличан, не неко кинеско ђубре које само изгледа тако, него баш има добар звук. Ту сам се мало сабрао и... па, ово ми је можда осми или девети такав у породици, и тек други који ваља. Остало је или имало килав звук или су чак плочице биле погрешне дужине, нису то ти интервали.
Дремнуо сам тако док смо чекали да из Валтера стигне клопа, и то баш добро, око педесетак минута из четири пута. Будио бих се кад Тања прође и ухвати ме за ножне прсте (одустао сам од опита са чарапама и вратио се на кломпе, и боље ми је тако) или се попне на кауч поред мене, и опет се враћао у недођију. Ови из Валтера су опет наплатили пет порција клопе и спаковали четири, већ други пут, ал' ово што је стигло је било добро.
После клопе смо, наравно, отишли у шетњу, мало да нас двоје издимимо коју, мало зато што је то већ нормалан редослед. Она некако једва чека да иде некуд, и већ зна све по игралишту - не оном иза дугачке зграде, то је и штогод запуштено, него оном ближе Ушћу, где су направе у нешто бољем стању и доле није бетон него оно мекано. Све већ зна и нарочито хоће на вртешку, ту је тражила да јоши (из кућног речника).
Повратак опет врло брз, од паркинга до капије 70 минута. Урадио фотке од понедељка наовамо. Овог пута нисам спајао што сам за френдз парти снимио после поноћи у први датум, него сам потоње стрпао у уторак, јер ето више није била та журка него рођендан. Данашње фотке испале одлично, клинцеза је фотогенична... као, уосталом, и сви досад што су били. Она прича да „нема нефотогеничних лица, има лоших фотографа“ је била фора за набацивање рибама, јер значи да „ти мислиш да ниси лепа, ал' бићеш на мојим фоткама“. Што и може да буде тачно, ал' је тачно и да је неке теже неке лакше сфоткати. И онда одремам још 20 минута, таман ми је толико фалило. Седнем за мека, као мало нешто играм биџулд и зове Го. Све на време, таман да дочекам да Го зове. Првих сат ипо је отишло на размену пекарског знања, ту су се размењивале форе и фазони, правили планови да се опет у Сијетлу направи бурек, овог пута нешто другачији - и са сиром, и са месом, и са спанаћем. Успело, видели смо сутрадан кад су се појавиле фотке. Онда смо прешли на уобичајену зајебанцију, мало смо видели и децу, чак и ту малу комшиницу што се дружи са Анитом. Нешу смо видели на самом крају, кад се таман будио, извео је нешто онако бунован. И он је вероватно већ виши од маме, или му фали још малкице, баш је кракат. Стенли ме опет надахнуо, испалио сам „missisremember seriously outranks misremember“.
Го се сетила њихове бајаги италијанске реченице из деведесетих - „par lavora, utricante dopo la leggia“ (пар лавора, у три канте, до пола леђа“). Објаснио сам Стенлију део по део, и опет немамо енглеску реч за лавор*.
Негде око друге чашице се сетимо да је сутра на реду опет пасуљ, ваљда је довољно времена прошло од прошлог пута, кад смо га јели четврти дан. Било и за пети, ал' то је у замрзивачу, чека неки дан кад нам усфали надахнућа. И ту се сетим како је бака стално налазила лоша зрна у пасуљу. Било је нормално да се пасуљ пребере пре кувања. Стави две шаке пред себе на сто, шерпу у крило, и све што ваља иде у шерпу, шта не ваља се гурне у страну, и на крају обавезно буде прегршт лоших зрна - поломљених, промењене боје, где је жижак начео, и понека громуљица нечег што није пасуљ. Питам јел' треба и сад да се пробира, каже па пробира га за сваки случај, ал' одавно није било да је нешто издвојила у страну. И стварно, наредно јутро пријави да ама ништа није нашла. А пасуљ онај јефтинији из Мерета. Мерету смо нашли другу ману, код месних прерађевина (све вакумирано), произвођач измери и стави своју налепницу, а онда они још једном измере и ставе своју налепницу преко ње... и промаше често, па се види да где произвођач измери 372 грама, они нађу 388. Око 5%, толико мора да је тешка она прва налепница.
Пасуљ испао одличан, раскувао се а није се распао, оно сухомеснато што је убацила (нова шунка из Мерета, стара је већ повукла мирисе из фрижидера, мачке се развалиле од клопе, његушка дуга ферментисана, сланина, кожура од старе сланине) све одлично, две боливијске таман довољне да буде још мало па љуто, пет капи чили соса га доведе где треба.
Поподне вест, умро Дејран (в. 14-XII-1995.). Узмувао се на пола сата Бурунди, и олдвејв на дан, ови потоњи наравно мало више јер смо се сви кад тад сретали са њим, а знали смо се поприлично са сезама. Мени није остао у баш некој успомени. Кад сам оно пазарио Битстримове фонтове код њих (в. 04-X-1989.), ЗЖ је био предусретљив и бог зна како, а Дејран се правио да нисам ту. И једном касније, вероватно током 1997. сам због нечега свратио до њихове (тада већ друге) фирме, и опет исто, тај поглед с висока, шта ви из тог Баната има да тражите овде, ми смо Београђани бре. Ваљда ми је недостајао код њега тај осећај тајног друштва, какав сам раније налазио и код киноаматера, па после и код математичара и код програмера, да смо некаква братија. Ваљда је било до њега, јер једва да могу да набројим, овако из главе, још двоје-троје таквих.
Глобалтел ми је опет узео 250 динџи за обнову другог пакета, који ми апсолутно не треба. А пичка вам материна, пре пет година сте ми узели 800 динара јер је превише времена прошло од прошле уплате, нема везе што уплате нису застаревале кад сам прешао код вас, то сте накнадно измислили (то што сви остали то раде није никакав изговор)... не будем лењ и окренем њихов број. Зачуђујуће брзо добијем оператера, и објасним како стоје ствари, шта ће ми нови план кад већ имам стари, и што су ми понудили нови план 15 минута пре него што је стари требало да се обнови, таман ме навели да мислим да имају нову екипу, да имају нову шему планова, да су старе бацили и све правили ново итд итд, и онда тих 15 минута касније испадне да је тај стари план и даље на снази. Каже дечко то је био пакет добродошлице, па лепо, поздравите програмере и питајте за који красни сам ја био на списку кад сам већ шест година са вама. А уосталом какав пакет добродошлице за оне који већ имају ваш број. Ајд можда за оне који су ту од јуче, ал' нисам тај. Елем, вратили су ми паре у року од десет минута. Е, тако.
Го окачила свој први видео из овогодишње серије „како сам помоћу своје технике квилтовања и три де штампача направила цегер“. Цегер је, иначе, мало чудо дизајна, а техника јој је... ма то досад није постојало. Чудо. А и кинематографски рад јој је на висини, све се види што треба да се види, сви вишкови су посечени, коме шта промакне може да врати и погледа полако, звук је скроз добар. Све уме.
Јавио се, нуто чуда, и Берт. Каже да му је и Трикси нешто била одговорила на претходну поруку, ал' није стигло и до мене.
Среда, 12. Нестали Белобрк, Зелена 3.2 и 3.3, остадосмо на пет мачака - Џими, Рундек, Суши, Вафл, Зелена 3. Па се онда се Зелена 3.2 опет појавила, онда ипак шест.
И најзад сам се наканио да почнем да радим шта ми већ одавно стоји на списку - у четвртак сам савио једну шипку од 8мм (одсекао краће ивице њеног некадашњег као оквира за кревет, што је заваривала још 1999. па баталила, сад је била у башти да се боранија пење на њу) да ми изиграва куку, а у петак то и пребацио преко једне греде у гаражи, па узео Линдин бицикл и напумпао му гуме (и Нинином такође) и окачио га. Још два бицикла па зима може да почне.
Увече сели да докрајчимо последње од тутифрутија 20.3 (остало мало) па прешли на велики балон нове крушке. (... 20 речи...)
----
* питао на Бурундију, и цврц, нашао се превод, „theatre bowl“, театрална ћаса или шта ли, и нема везе што сад имамо превод, и даље је непреводиво, јер тамо нико не зна шта је то, видели нису, и не знају шта то значи.
Спомиње се: 04-X-1989., 14-XII-1995., Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Беатрис Палмијери (Трикси), Бечкерек, биџулд 2, бурек, Бурунди, Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), олдвејв, Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сезам, Стенли Бергер, Тања Настић, тутифрути, френдз парти, на енглеском
10-XI-2025 - 7-IV-2026