12-I-2026.
Прекјуче зове Драгана, на фиксни. А да, искључио сам мобилни са пуњача јер ме нервирало што пали екран сваких пола минута, па после заборавио да га вратим. Ко зна колико дана га нисам ни погледао, можда још откако ми је стигла пензија. Иначе сам мислио да је зовем, да видим да ли ће моћи да дође - не знам у каквом је стању снег око зграде, можда су оковани ледом, не излазимо већ целу недељу, снабдели смо се и имамо свега. Није то, каже, него је закачила корону. Баш оно све како причају - страшно је заморена, од кујне до купатила мора у предсобљу да седне да се одмори. Ех, онда ништа, чујемо се па кад будеш у возном стању.
Јуче поподне Нина пошаље фотке из ресторана, делује да су само отишли да покупе шта су наручили, има слободних столова а они седе у предворју, уз излог. Коментар одавде: „знам тај џемпер!“.
Синоћ се издиванили са нашим Сијетљанима, све океј. Мала комшиница је штогод алава, кад наиђе на чоколаду поједе пола табле, а сад јој се прохтело да иду опет на бобл чај (нешто су ми објашњавали шта је то, ал' нисам запамтио), који кошта 7$. Сад је фора била да Анита није хтела, а кад је кренула ситна дипломатија да убеде ову да не може у гостима тако да извољева, већ је било код нас пола један, па смо завршили разговор.
Током разговора се уловио петнаести миш, по одокативном бројању, трећи тог дана. Мишоловка се сад зове „ски телепорт“, мишеви добију експрес избацивање на улицу. Тринаестог је чак избацила на снег преко пута, а он се невероватном брзином вратио па под кола.
Јутрос се надовеже Нина на тему џемпера, и пошаље још једну фотку, где су и Линда и Санда заједно обукле један од познатих џемпера, канда мало истегљен чим су обе стале у њега („најзад сам трефила величину“). И ту се нас двоје не сложимо око тога која је која. Питали смо и чекамо пресуду.
Стигла после ручка (јајна чорба и бурито, трећи дан), био сам у праву.
Онај таурин што Милан узима због теретане, а моја госпоја нашла да би ми добро дошао за оно у десном оку што ми се вуче још од септембра, сам редовно пио, некад два, чешће три комада дневно. И гле почео је да делује. Од јуче је та мрља изгубила боју, најтачније описану као боју у којој су опране четкице од водених бојица, сивољубичасту, сад је полупровидна. Могу да кроз њу назрем контуре оног што покрива. И даље су закривљене, средина размакнута, као да ту имам сочиво или неки зајебан екраноспаситељ, ал' већ је боље него што је било. За неколико дана ћу потрошити ту кутију, ваља у набавку. Увече се чули са Леном, видели и Тању. Весела, добро расположена. Кожа око уста мало огрубела, балави а излази на ветар. Договорили се за недељу, доносимо сарме за њих, а ми свраћамо до брзождера на пљеске, нисмо одавно а обећали смо себи. И да ми Милан набави тог таурина, каже она „има ту близу суплементарница“.
Петнаести. Звао сам Драгану да видимо како је. Што, наравно, није ишло из одмах, она и иначе спава поподне, па сам јој послао поруку да зове кад се пробуди, па онда ни то није успело баш из прве. Пребацио сам је на звучник, па смо утроје. Температура је прошла, и сад већ успева из једног комада да прошета до купатила, а одважила се и да оде до самоуслуге на другом крају зграде. Ал' још није ни за оцов, шлајмара бескрајна, општи премор, само спава. А нема ни апетита, не осећа ни укус ни мирис, нема ту среће, изгубила је и оне две киле што је набацила пре два месеца.
Шеснаести. Топи се снег, свуд је блатњаво и никакво, ал' ајде, нема блата на коловозу, људи су ипак избетонирали тамо где паркирају, није ово 1980. Отишли најзад да пазаримо, једва се паркирао пред месару, одустали од Детелине. Она пазарила тамо (најзад су имали кости за супу, узела три - за нас, Лену и Драгану; после Лена рекла да јој не доносимо), ја отишао да испоплаћам рачуне (осим за струју, откад је нека ћаци фирма преузела очитавање бројила, касне таман довољно да рачун стигне око рока за плаћање, дан два пре или после). Хтео сам у пошти да уплатим за телефон ал' нисам дочекао, она је већ била готова. Одемо до Мерета, напазаримо се и тамо, па кући. Пауза између оне супе и пилава и сутрашњих сарми, шпагети (Анита би пре пар година рекла 'пазгети'). Поподне сам отишао и до Детелине - е тако већ може, сад има места да се паркирам као господин човек. Имали су све - и храну за коке, и цигарет папир, и обе врсте хране за рибицу, најзад, оне љуспице су биле нестале септембра. Ал' зато у Мерету нису имали храну за мачке, но смо нашли неки најјефтинији живински паризер, изађе по цени још и јефтинији, ако гледамо по граму суве материје.
Поподне, прекоредно, зове Лена. Нисмо се најбоље чули, можда нам верзије Телеграма нису усклађене. Прешли на телефон, па питамо откуд сад, каже Тања видела да је погледала у Телеграм и одмах виче „деда, деда“, па ајде... Две вести - дадиља ју је водила на Калемегдан, мало да види и турску страну Београда, и друга, у среду ће да јој ваде тај трећи крајник, да се ратосиља тог што је стално тако слинава и напола грипозна. Кад су могле и мама и баба, боље одмах док је још ситно и прође за два дана.
Седамнаести... ајде да сравнимо верзије Телеграма. Лена је „на најновијој верзији за иос, 12.3.2“. Погледам, мени је на Змајчеку 6.4.2... хм, како им то иду верзије. Поподне опет зове Нина, и опет исти проблем, пробамо овако онако, не иде. Каже ајд са мека. И гле, ради (и после погледам, то је 6.4.1 - иако је иос... па ти види). Код ње стање редовно, осим што је изгледа нашла неког типа из краја (тј из Вирџинија Бича, онај крај северно према аеродрому), виђају се већ пети пут. Разведен након 25 година брака, има ћерку, баталио дрогу пре неколико година (ту и тамо здува по џоинт, ал' то не бих ни себи бројао), Приватник је, ради климатизацију за фирме и установе, тренутно климатизује неки музеј. Отац и деда били у морнарици. Ово канда нешто озбиљно, чим смо чули толико појединости... држимо палчеве. Децу смо видели ал' као да нисмо, сви су спавали. Једу јој се сарме, ал' нешто није била задовољна прошли пут, па се ту разменио рецепт... ал' је проблем што сад не може да нађе купус у листовима, и онај пут је била сама киселила, па се ту у трку смислило да направи нешто као подварак али да између купуса угура нешто као ћуфте од пуњења за сарме. То се одмах крстило „sarma balls“... па, видећемо како ће да испадне. (одлично, укус трефљен скроз, требало мало мање пиринча) Тањир и прибор су још они што је Берт донео 1999.
После проверим, на меку ми је исто иос, само неки старији, и тамо је 6.4.1... Луд збуњеног. Пробао после да видим како флетпек (метод инсталације који користи мој Телеграм) да вратим на претходну верзију, вероватно није неки проблем ама има много да се чита, а примицала нам се већ и разонода, и само две чашице после, те смо лепо заспали.
Осамнаести, све по реду, спаковала шест сарми да понесемо, и 50 јаја, ја понео фоткалицу, седнемо у Јоду и... цврц. Нема довољно струје да стартује мотор. Е, да, за ове четири недеље је ишао само три-четири пута у пазар, све туре на једноцифрен број километара. Јесте, имам пуњач, ал' њему треба неколико сати. И шта ћемо сад? Па ништа, терамо комби... Пали, иде. И још смо стали код брзождера у Стајићеву, појели по лесковачку (одлична осим што сам заборавио да кажем да не умаче сомун у претоп, то увек поквари), и уредно стигли, и чекало ме и моје место за паркирање. Успут сам возио штогод спорије, кошава умерена, ништа нарочито, ал' у комбинацији са валовитим друмом, боље да се не зајебавамо. Поглед лево и десно је био невероватан на неким местима, јер се снег на њивама још није отопио, а приде има и покорицу, било је ту и тамо ледене кише, као да возим по насипу кроз плићак. С једне стране се бели, с друге пресијава. Нисмо фоткали, јер су стакла штогод прљава, чак сам у брзождеру намочио три папира за брисање руку и тим обрисао стакло испред себе.
Кад смо дошли, никакви трикови нису помогли, Апи се разлајао, ваљда да надокнади што већ два месеца није, јако нам се обрадовао. И ослабио је наизглед, једва га је пола остало, тј тако се чини јер се много лињао и мало му је крзна остало. Није да се провиди кожа, ал' досад је био попут белог медведа*. Но, Тања се није пробудила одмах, него неких десетак минута касније. Прво нам се нешто као чудила, а онда нам се обрадовала, па смо кренули у уобичајени програм забаве. Лена је навалила на сарме, тачно ју је погодило где треба. То су та прва три месеца (види се већ мало и почетак стомака), кад су укуси чудни, од разних ствари јој буде мука, али сарма... никад боље није пријала. Појела је једну, све уздишући... па онда још једну. И касније још пола („слободно, не можеш се предозирати“).
Ја сам се био добро наспавао и није ме ни хватала дремка, ал' ајде за сваки случај да пробам. У томе ме Тања прекинула пешес пута, пењала се на мене, јахала ме, као уосталом и свако од наших потомака, зна дете реда. И неким чудом, успео сам да баш одспавам неких пет минута, невероватно.
У неком тренутку сам успео да изведем оно што сам намеравао још откад је Лена пријавила да је набавила нови таблет. Тренутак је био кад је моја драга била у купатилу, јер могао сам то одавно ал' нека буде изненађење. Неки таблет је био на столу, питам што је тако мали. Каже то је Миланов. „Имаш вишка?“ „Имам“ „Би могао неки...“ и покажем руком према купатилу и истовремено ставим прст на уста, као „ал' да она не зна“. „Биће сређено“. Јер јесте гугољ полетео од пре неки дан кад сам га откачио са бежичне и пребацио му дугачки мрежни кабл из плаве собе, исто место само друга страна зида, ал' машина свеједно има 16 година, а чак и линукс временом постаје све захтевнији, и прегледач добија све више додатака, заостаје машина, баш се види како је спора.
Дан се довољно продужио да смо се кући одвезли у сутон. Учинак за вече, још три миша, укупно 18 ове сезоне („од једанаестог јој имплицитно верујем за првих десет“). Попричали и са нашим Сијетљанима, све као и обично. Стенли све нешто налази неке земљаке и ине јућубере, који су нешто јако задовољни животом у Србији. Каже од посла све мања вајда, за стан су средили до краја године, размишља се... Неша био већ будан, зачудо.
Деветнаести. План је био да развучем кабл и турим пуњач да Јода добије струју, ал' јок, мраз је, нема леба од пуњења док не буде бар +4. Идемо и сутра комбијем, договор је да дежурамо у уторак и петак, Тањи се вади средњи крајник у среду.
Још пар сарми за ручак. Остало још три, ал' то је Лена резервисала да јој понесемо. А може и једна овећа тура за петак, што да не, све да однесемо.
После ручка се ухватио још један миш, то је сад већ 20. До увече, 22. Не, 23... пет комада за дан. Последњи је био нешто баш ситан. У канти за отпатке, оној напољу код капије (не, и даље немамо капију, место се тако зове), је већ цела породица, у заветрини, а имају и шта да једу.
На Телеграму, расејани имају нову разоноду - неком се на списку појавио Стинге, па ајде да га убаци. Кад оно испадне да је то нека Маја Веселова (или Весјолова, никад не знам), а на фотци изгледа као нека кинеска фуфа. Јавио се после и он лично, каже то му је неко исхаковао налог, и јавио се он Телеграму, и средиће се то, ал' пошто је обичан члан, не плаћа, то ће да траје неколико дана.
----
* у енглеској верзији објашњавам да се то тако зове код нас; у давна времена је неко, још на сезаму, кренуо о поларним медведима, па је експресно напичкан да прво објасни шта има против декартових медведа.
Спомиње се: Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, гугољ, детелина, Драгана Витас, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Јода, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Милан Настић, Милован Аксентијевић (Стинге), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), пљеска, расејани, Реџиналд Бертон Кејп (Берт), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сезам, Стенли Бергер, Тања Настић, ћуфте, чорба, на енглеском
12-I-2026 - 27-II-2026