Око двадесетог, ћале се пати са трабантом, кајиш нов ал' кења нешто. Испоставило се да ја „нисам био добро запамтио димензије кад сам куповао, ал нисам заменио него купио други, а овај је остао за резерву. Проблем је био што је Етвеш (или како се већ зваше онај тип што нам је продао Трабу) био ставио већи кајиш него што треба, па је натегао; онда сам ја прочитао димензије са тог пропалог кајиша и купио тај који је још нешто већи (мислим да треба 850мм, његов је од 900 а овај је исто 900 или 950). Знам да је била нека добра забунишка, а у то време га је још Саша радио, па је то још додатно закомпликовало ствар. А пише лепо у књизи...“.
Прекјуче ми је био Пејџ, и договорили смо се у начелу око тезге. Њему треба понешто да се уради, а данас је свратио да ми објасни шта, кад, како и колико. Њега знам још од пре, а сад смо се први пут видели :). Овдашњи програмер, ради нешто на ситно, има неку као фирмицу или је (пре ће бити) солиста, има пар муштерија у крају и опслужује их годинама. Није нека велика марка, и договор је да ми неће узети никакав проценат, али да га успут научим неким триковима.
Го и друштво је требало да дођу за викенд, ал' се одустало. Лена разочарана. Мало јој је и досадно, имала прво суви кашаљ па тек после шлајм, ал' добро, сви смо то имали, тек данас смо је пустили у школу. Не треба лекарско оправдање, само напишеш цедуљу или зовеш школу.
Иначе, била је навалила да спава са мамом док јој то траје, пошто у нашој соби држимо преконоћ одшкринут прозор. Овде срећом нису они гиљотина прозори, него се десна половина смиче улево, рамови су метални и добро клизе. Стакло је као вакумирано дупло, али је то одавно попустило и овај непомични рам је мутан, нахватало се нешто на унутрашњу страну стакала.
Ја сам за то време спавао на каучу, ал' је кауч превише тапациран (онај што нам је увалио Рик), јастуци од сунђера као на оном нашем али још мекши, и потонем па ми буде врућина. Открио сам да ми је много лепше да спавам на тепиху. Овде теписи нису нека прва лига ни бог тна како дебели, али испод њих дође неки двослојни пластични подметач, који ем штити потку од ломљења, ем има некакав слој ваздуха између, шта ли, углавном то се угиба док ходаш по њему, и врло је пријатно за спавање :). Кад мало боље размислим, ја сам и раније волео да се опружим по тепиху, ал' откако смо били прешли на плочице нешто сам морао да проредим. (ово ме спасло месец касније, кад су ми прорадили хемороиди, па сам једино лежећи на тепиху, са смотаним гузоподметачем уместо јастука, могао да нађем положај у ком је бол довољно слаб да могу да заспим)
Клима се опет расушила - буде ујутро росе на колима, али чим огреје сунце релативна влажност јако падне. Почиње друга невоља - статички електрицитет. Некад је довољно да уђеш у кола да узмеш нешто, изађеш и пецнеш се о кваку. Влага у ваздуху то обично разнесе па се испразни, али кад дође овако суво преко зиме, то је читава невоља. Моја техника је да се држим за метал на вратима док излазим из кола, па се испразним кроз ђон а не кроз прсте.
Нинина наставница немачког измислила неку размену, долази им туце вршњака из Немачке па је, као и сваки предавач бочног предмета, гледала да упосли своје најбоље ђаке, и гледала да је угура у одбор за дочек. Ал' Нина се измигољила, јер је била уморна па је остала кући да преспава. Она је последњих недеља уватила да спава двократно, тј дође из школе тако око пола 4, једе, спава до 8-9, онда седне за рачунар, чантра, уради домаћи, чита, и заспи било кад између 1 и 4, устаје око 8. Петак поподне, ударна доза спавања, какви аеродроми.
Договори са Брекс добро напредују, већ размишљамо о селидби на север, само се чека да управа у еМПабу мрдне дупетом и смисли кад шта хоће да ради, па да кренемо. У ту сврху, рекла ми је да набавим књигу „Design patterns“, што не бих умео да преведем осим као „Кројеви“, од тзв четворочлане банде. Има четири аутора, један се презива Гама, ал' остала тројица нису Алфа, Бета и Делта, никад нисам успео да им запамтим имена. Данас је стигла, на цедеу - на папиру би била скупља а текст тешко претражив, и не би могао да се копира и проба.
Истина, неупотребљиво је и овако. Јесте идеја да се ти програмерски кројеви препознају и знају и користе кад наиђе прилика, ал' није то неко велико решење за све ваше проблеме. То је више... да мајстори на већем послу користе исте речи за чекић, клешта и мистрију, тј да постоји некакав заједнички скуп познатих алата, и (што је већ специфично за програмирање) да се ти алати не измишљају испочетка кадгод затребају, него да се користе од прошлог пута.
Ал' неупотребљиво је, јер коликогод да се банда трудила да буде изнад свог компајлера, опет је испало да је већина кројева специфична за Ц++, у ком су они радили. У фоксу неколико тих испадају чиста штета, јер фокс нема проблем који се тим решава, или је у Ц++у прекомпликовано а у фоксу се решава тривијално и ни не треба.
Касније ће испасти да се у еМПабу користе укупно два, добро три ал' и тај трећи је био више „ево имамо фабрику објеката“ него што је уопште био потребан, једна прилично компликована класа замењује три проста функцијска позива. Што је и даље простије него у Ц++у, јер је овде зајеб само у томе што треба да покрије сва три случаја (нов објекат се додаје постојећем као особина или члан, или се прави као независан), а тамо за сваку могућу класу мора да се прави засебна фабрика, дакле нема тај ниво апстракције да једна фабрика прави све. Све скупа, скупља дара него масло.
А и од она два, оба су коришћена мимо књишке намене. Крој „посетилац“ је био главни вучни коњ кроз целу апликацију, и правио се засебан за сваку веб страну - дакле супротно од идеје да једна класа посети остале и са сваком уради свој део посла. Други је био крој „ланац одговорности“, који је још некако и личио на уобичајену идеју, да се посао пропушта кроз низ обрада, где свака ради свој део посла. То је још имало смисла, јер се обрађивао текст, који је био у ствари мета-текст, са гомилом ознака, дидаскалија чак, које је требало пронаћи и заменити хтмл верзијом. Код, који би радио то све ђутуре, би био стварно зајебан и претрпан.
А можда и не би - то је могло да се реши узастопним позивима функција, од којих би неке могле да буду прескочене кад треба, могло би се и конфигурисати, па се бар вредност не би преносила ен пута у дубину па после враћала. Свакако би било брже и трошило би мање.
Разлог за коришћење тога је, чини ми се, што су Џорџ и Брекс сматрали да ће тако да звуче озбиљније, да доведу програмере мало у ред (нпр мене, а испоставило се и оног Кинеза), да оставе бољи утисак на управу еМПаба (који су били делом ај ти предузетници, делом медицински издавачи) и да оставе још бољи утисак на себе, оно „види како јашимо најновију технологију“. Те најновије технологије су, како сам касније научио, делом добри занатски трикови, делом средство за продају магле, тиража и стицање славе.
31-I-2026 - 11-V-2026