25-II-2026.
Окренули смо душек. Мислио сам да ћу моћи сам, ал' немам за шта да га ухватим, осим можда кад би ми распон руку био два метра. Разлог је што душек има ваљда дванаест или петнаест година, и све чешће осетимо жицу под зглобовима, што ујутро боли скоро до пола кафе. Пошто је кључно место под куковима, ту се највише истањио, напросто смо га окренули за пола круга око вертикалне осе. Било би још боље да је тачно квадратан, па да га окренемо за четврт круга ака пи пола*, та линија би онда дошла између нас, ал' ваљаће и ово. Тојест, видећемо.
И славине у купатилу треба да заменимо. Ону на судопери смо заменили лане, сад треба и ове две. Имамо две нетакнуте у Клинцаиду, ал' и те су десет година старе, само нису коришћене. Претпостављам да им није ништа, то је челик и керамика, ал' нам се напросто још не иде тамо, тј више њој него мени, мени се иде било куд.
Наставила је са прањем зидова, данас је на реду кујна. Примети се баш, то је скоро десет година дима, наслаге се стварају мало помало. У ствари само пет година, док су деца била ту пушили смо горе или напољу.
Дигао руке од Бакстеровог „Флукса“, негде на осмини. Ајде егзотична физика, ајде најзад неколико ликова који делују иоле животно, ама писање Толико Ствари великим Словом... Одем да прочитам критике и гле, нешто их мало има. Ал' нађем на грокпедији сиже и... па јеботе, ово ти се догађа у хиљаду деветсто и неком веку, у друштву направљених људи нано размера, који живе у неутронској звезди, и гле шта имају од друштвене организације, ропство за дуг. Па свака част на оригиналности, јебо те Хајнлајн и педесет других. Уосталом, већ сам био мало паузирао с њим и прочитао (поново) два Ричарда Моргана да предахнем, само зато што сам видео да имам то у преводу, а превод одличан. После нађем да је то превео Скробоња. Мајсторе, шта пијеш.
Увече налети вест да је Распевано Прасе (неки га спомињу као министра унутрашњих послова, неки као министра полиције, више се ни не зна како се то сад зове) заглавио у КБЦ, на респиратору је. Насули смо по једну, надајући се најбољем.
Што рече Бурунди, „рекли смо Шешеља, ал' дај шта даш“.
У четвртак Тања опет тражила од маме да нас зове... Сад је у фази да свашта уме да изговори, учи речи, е још док укапира да то треба да буду речи које ћемо и ми разумети... Каже дадиља да је јако убрзала с тим после операције, можда дотле није ни чула добро, уши пуне шлајма. А била је већ и цела реченица, „де је деда?“. Шта да кажем, уживам у пажњи. Ленин стомак се сад баш примети, а колико пре две недеље се назирао само из профила. Договор за недељу су опет сарме, с тим да ћемо вероватно морати да кренемо касније, док се заврше блокаде за тај дан.
Најзад смо у петак (27.) мрднули из куће обоје - отишли до оног дућана у Милетићевој да купимо још две славине, за купатило. Још је ово добро издржало што смо имали, оригинал од 2010., замењени улошци од 2017. - још нисам видео да замењено траје дуже од фабричког, ал' ето. Једна је почела да вибрира, друга се тешко затвара, и приде се потклобучио тај никл на пластици, ај' мењај. Отишли и до Лидла (кафа, ребарца за те сарме) и Роде, где је напазарила нешто пролећне одеће за Тању, и наравно за већину ствари не може да нађе њену величину. Где је она, ту је и потражња, трендсетер, иста баба.
У суботу ништа, она радуцкала по башти, после ручка смо монтирали те славине - брже нам је ишла монтажа него набавка. Ове би требало да трају још дуже, вода има мање састојака. Бар лепо клизе, као што једноручне и треба, ове старе су већ одавно запињале, а сад су већ понекад и штектале, прорадио водени чекић.
За ручак су, како је договорено, биле сарме. Овог пута сам задовољан фотком, ово иде и уз сам чланак (само на енглеском, не видим зашто бих објашњавао на српском. Ко зна језик, зна како сарме треба да изгледају).
У недељу, баш лепо време, изгледа први дан пролећа. На друму нигде никог, чудо једно (сељачке блокаде су од данас на паузи, ал' изгледа слабо ко зна за то), а и Јода се канда вратио на фабричко: сва три спораћа су уредно скренула некуд - ко у Стајићево, ко у Перлез - и нисам мора ни да их претичем, џедајски трикови раде. Исто је било и после у повратку. Било је чудно што по овако лепом времену нисмо нашли ниједно од мојих места за паркирање, ал' нашло се једно иза ћошка, преко од Хајата, то ми је резервно место. Доста то једно, више ми ни не треба.
Скувала је, уз сарме, и бечкеречку тајну и испекла муфљузе, и Лена је одмах навалила на то, сарма може сутра, биће још боља. Тања је била доброг расположења и апетита, а после ручка ајмо да јој купимо патике (и да Лена може да дремне). Одемо у Ушће, што му је отприлике два ћошка даље - укосо између шес каплара, па још раскрсница. Нисмо ту били још од ваљда 2012. (а није била ни риба у црвеној хаљини, а и агенти Смитови су се нешто офуцали). Ствар која се није ништа изменила је шмрљава атмосфера, од климе имаш галаму а спарно је. И још сам ја био скинуо џемпер, крај сезоне, видимо се следеће зиме, а њих две су лепо скинуле јакне, ал' не вреди, презнојали смо се.
Лепа страна те шетње је, ево већ десети пут (добро, девети, ове две смо водили истовремено) виђамо дивне осмехе на лицима људи док пролазимо. И деца и унучићи су нам слатки, што се види на лицима пролазника. Нисмо је водили на покретне степенице, не знамо како ће да реагује, ал' има лифт, то зна. Пазарили смо најбрже што смо могли, у првом дућану који смо нашли, и то најјефтиније патикице, и тутањ напоље. У лифту за доле осетим пар очију иза леђа, окренем се накратко и видим тако распилављен осмех младе лепотице, оно видиш да јој се упалио матерински инстинкт, да сам се био на месту заљубио у трајању од три секунде, и ето памтим. Онда смо пре силаска у подземни пролаз стали да издимимо једну и да ја разбијем грч у десном листу; кад смо после изронили на другом крају, спопао ме и у левом ал' слабије па сам то одшантао.
У повратку, наравно, обавезно свраћање до игралишта - мало на љуљашку, тобоган, коњића и на крају на вртешку. И гле, имам снимак како она окреће бабу (!). Дериште од 19 месеци. Свака част. А онда до улаза, и некако кренемо паралелним стазама на једном месту, она примети да је са бабом, и пређе код мене. Греје душу.
Покушао сам да као дремнем, ал' се Тања није сложила са тим... све скупа било је весело. Свратили и до Мерета, срели тамо оног електричара са госпођом, некад су живели код нас иза ћошка, њихова ћерка се играла са Нином. Онда смо вечерали, па сам пустио онај скрипт да повадим фотке са картице ал' их нисам урадио, легао и одремао. Тј не баш одмах, знам да ће Борче да зове, што обично бива око 19:30 ал он уме да касни. И јесте, негде око 20:20 или ту негде, ево њега. Онда сам легао, а пробудио ме Телеграм сат-два касније, зове Го. Код њих све редовно, осим што је у радњи био промет око нуле, чак се више ни не крпе половњаци, закључак је да њихове досадашње муштерије немају пара, а они који би им сад били муштерије не знају за њих. Бар је радио на својим колима, продао један мотор, лаганица.
Пеђа је имао нову фору, овог пута не само преводиву него чак боље звучи на српском, краће је. И Бурундију се опет свидело. После смо мало попили, онако две ипо, сутра ћемо за озбиљно.
----
* пробао сам овде да ставим право грчко пи, међутим и велико Π и мало π више личе на ћирилично п него на себе.
Спомиње се: Бурунди, Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), Јода, Клинцаид, Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), Тања Настић, на енглеском
25-II-2026 - 5-III-2026