Велика моба код Бранета Симоновића, негде на Багљашу. То су биле (тада још у пројектима) куће у низу, са полуукопаним гаражама - где би другде кад нема авлије са стране. Отишао сам, наравно, бициклом, и то доста рано ујутро. Требало је да се излије плоча на гаражи. Све спремно, мешалица, шљунак, цемент, вода, струја, клопа, пиће, кафа... Уз ракијицу и кафу планирамо шта ћемо и како, јер смо укапирали да немамо чиме да дижемо бетон на тих метар и осамдесет висине. Нема дизалице, а да га бацамо лопатама горе, зајебано је и има да цркнемо.
И онда седнемо да мало изигравамо труст мозгова. Четири математичара и један физичар, све друштво из машинске. Пошто сам ја већ имао неког искуства са бетонирањем, излили смо бар темељ а можда и једну плочу (ово је исто могло бити и наредне године, ставио сам у ову јер је вероватније), био сам отприлике човек са искуством у односу на остале. И смислимо фору. Направимо стрму раван, значи пар фосни, подупрто око средине да се не би вило ни љуљало, и са летвама попреко при дну, да би гурач колица могао да упре. Ал биће и један да повуче колица, узели смо комад арматуре и савили га у S, то ћемо закачити испред точка па ће тако овај да вуче онај да гура. Углавном сам био гурач, док нисам цркао, па сам прешао за мешалицу, ту је ипак напор равномерније распоређен. Дотле су ми кломпе већ биле поприлично оједене, увек нешто бетона бућне и остане на дасци, гума се већ била делом потрошила, наравно да нисам дошао у неким новим кломпама, па је и дрво почело да се крза.
Ал' завршили смо посао, и то док је још био дан. Имали смо времена и да на време попијемо по једну, дивећи се сами себи. Ето, ко каже да математичарима недостаје практичног ума. А ни онај један физичар није много сметао.
18-III-2026 - 18-III-2026