19-IV-2009.
Те смо тако провели три дана у Андерсу, углавном крчећи шта смо већ могли. Био сам узео негде галон бензина (и канистер) и већ измерену количину двотактног уља, па смо укресали машинерију и кренули. Нуларица се лако палила, ал' моторна тестера баш тешко. Био сам навалио да раскрчим онај темељ доле, а отприлике у средини је израсло неко дрво, често овде, које ама никакве годове нема на пресеку, то чисто жућкасто, као да си отворио лименку кукурузног брашна. И лако се сече. Јесенас сам ручном тестером био исекао једно такво што је израсло уз угао куће, код кујне, а сад сам исекао ово. Лепо је то ишло, лако ради тестера, само цркнеш док упали.
Онда сам кренуо да маказама сечем неку лозу што је прекрила зидове. Лако се сече, једра је, и немој да би секао изнад главе, јер из ње капље сок још два-три минута, био би мокар, „у року од одмах“, како вели текући жаргон на пепепеју.
И успео сам прилично да раскрчим, ето указао се и тај десни зид са рупом за прозор, која баш и не гледа никуд јер би требало да се откопа са спољне стране. А онда сам принудно баталио посао, јер су ми се маказе распале у руци, одломила се дршка. Метал је неки јефтин сиви лив, керин курац, кинеско ђубре.
Комшијин брат, већ неко време незапослен, се био појавио да види има ли нешто посла, свака кинта је добродошла. Он је ваљда ветеран из ирачког рата или тако нешто, и најебао као и већи део долине, ту су четири села израсла око прераде дрвета, чак знам и где је у Вирџинија Бичу био њихов салон намештаја. Све је то позатварано, остала је само једна пилана, а и та ради на једну седмину некадашњег. Тај брат је иначе живео у приколици на доњем крају њиховог плаца.
Појавила су се и комшијина деца, па смо се мало диванили и са њима. Били смо им чудо невиђено, никад нису срели неког ко је живео у том иностранству. Комшија је, иначе, крчио све то до братове приколице, не знам шта је ту мислио да ради, видим да је изравнао парче при дну па паркирао повелику трамбулину (океј, трамполину, то су, по једној новинарској измишљотини, измислили неки Трамп и О'Лин, код нас се каже тако).
Она је исто крчила шта је већ могла, што том шишалицом, што мказама. Посебно се била здала да исече бршљан, онај прави вирџинијски, што се попео до крова уз северни зид куће. Што је мало узалудна борба, то треба таманити редовно из недеље у недељу, па док се не утамани.
Раскрчила је доста и тај плато иза куће, до тог темеља, чак се видело да је равно. И раскрчила је и стазу до потока, опет, то смо већ били раскрчили јесенас. Ту на падини има још више ђубрета него другде. Клуб алкоса из трејлер парка изнад наспрамне падине је овде нашао себи место за шљокање, и наравно да их боли ђока да однесу флаше - флаша и лименки је било на све стране, ма свачег је било - нашли смо и једну тракторску гуму, колица из самоуслуге, и један оквир од кревета наслоњен уз неко младо дрво. То дрво је већ толико порасло да је обујмило наслоњено место, то више не може да се одвоји без тестере, за метал или дрво, свеједно.
И расадила је нешто парадајза, ротквице и којечега, па да видимо. Од тога није било ништа, туда пролазе срне и то им се баш свидело, посластица каква иначе ту не расте.
Кафу смо кували на малом плинском решоу, инстант. Понели смо шерпу са тигањском дршком (амерички фазон, такве се код нас не продају) од око три литре, па бисмо у њој угрејали воде колико треба. Ујутро би се баш видело како се спољна страна шерпе орошава изнад нивоа воде, јер је тамо још хладна (новембра је још и била) а плин кад сагорева производи водену пару. Пили смо из оних металних шољица од око четврт литре, тамноплавих емајлираних, што смо купили баш за овде. Како сам се одвикао од кафе из металне посуде, то пече усну... То смо све паркирали уз северни зид, у хладовину, јер осим прве јутарње (коју смо и иначе пили у соби), за сваку следећу би већ било врућина.
Отишли смо још једном у обилазак, овог пута се попевши и на тај други део - оно прво вече смо само прошли низ поток до краја. Тамо смо видели да је у међувремену неки торнадо пообарао осам борова, све витких, правих и стаситих. Тако да, ако смо за градњом, ето нама грађе. Само да смислимо неку фору да то истешемо. Ал' у крају који је настао на обради дрвета то не би требало да је проблем, само да се извуче, а ту од низводног угла нашег дела, уз поток, па иза комшијине куће, имамо право пролаза, пише у тапији, до друма горе. Те би нека мања машина могла туда то да извуче... Елем, план је да на том темељу догодине сазидамо нешто, а док будемо зидали да изнајмимо неку већу камп приколицу или неку од оних кућа у контејнерима (које иду и до шездесетак квадрата а можда и јаче) да имамо у чему да станујемо док то радимо. Беспосленог комшилука има онолико, нашло би се радне снаге.
Био сам се заинатио да срежем ред шимшировог жбуња, који је можда био декоративан и није сметао док се кроз кућу пролазило, ал' сад откако је кућа мање више непроходна - кроз кујну не може да се прође јер ју је комшија користио као магацин, а кроз велику собу јер фали под (а и из тог пода већ фали пола тих носећих дасака) - ово почиње да смета, баш некако стаза око куће иде преко тога. Ау, тешко. Шимшир је тако тврдо дрво, да сам мислио да ће пре да се запали него што ће да се пресече. То треба сећи ласером, јебо ланац. Одсекао сам три и одустао на четвртом. А за стазу ће бити доста и толико.
За вечеру смо се углавном сналазили као и кад смо обнављали кућу - Маручанова супа, водом из аутомата за кафу. Из тога смо узимали и воду за кафу - нисмо правили филтерушу, то може код куће, мало је компликовано да се то ради у хотелу, никад не знаш да ли има филтера, а да носимо још и пакло тога... Чему одлазак од куће ако ћеш пола куће да носиш са собом?
Вратили смо се данас, вероватно још током дана, нема смисла да почињемо сад било какав посао, шта смо урадили урадили смо. Оставили смо уредно наслагану гомилу дрва да се суше, вероватно ће комшији добро да дође. Оставио сам му и она два велика дрвета уз друм, да посече и однесе, јер су већ матора и прилично су нагнута над пут, да не буде да падне на неког па да будемо дужни одштету. После смо видели да је одсекао једно.
Све скупа нахватали смо фарбе, мени је нос помало црвен, њена рамена су као сладолед са чоколадом - ванила је где је било покривено...
Кад смо се вратили... из преписке са ћалетом:
[о колима]
Ендер ми поправио. Каже, сумњиви су каблови и свећице. Мислио сам да неће бити каблови, мењао сам их заједно са разводником пре две године, а свећице су ми мењали годину пре тога. Но кад је чуо где сам купио разводник, каже "ма Аутозона продаје бофл робу, мора да је за две године већ негде ослабио контакт... сад да видиш са овим кабловима, ту је изолација под притиском заливана, са таквим кабловима можеш да переш мотор цревом док ради, не може ни да кане унутра". И стварно, скинуо је бар осам година са мотора... пали, иде, лепо ради, и мање троши.
[о расаду]
Нашли смо у Колинсвилу (суседно место, где смо узели собу у истом хотелу као прошли пут) расад за парадајз бољи него да смо сами правили, а јефтинији него што има овде, па је то расадила још синоћ. И паприке, слатке са спољне стране мреже, љуте са унутрашње - само зато што ових љутих има више, а са унутрашње стране има више места. Логично би било да љуте дођу напоље, као одбрамбена мера...
[о остатку ограде која нас дели од Јулишке]
Префарбаћемо је у бело, бар то што је остало с крајева, а овај тамноцрвени зид од њене шупе се лепо слаже са циглама, па ће да остане. На њега ћемо да прикуцамо остатак мреже, да краставци имају за шта да се каче.
[о кући у Андерсу]
Кућа је, наравно, у горем стању него прошли пут. Нека два момка су, како чујемо, мало лумповала унутра, остало је можда четири прозора да нису полупали, у теже доступним деловима куће. Неко је почео да вади даске из носача пода у великој соби, а нестао је и главни кабл за струју, од места где вод иде до крова па до струјомера. Те смо решили да се држимо оне рачунице од почетка: почетна цена 30 хиљада, од чега кућа минус десет; платили смо 20. Отпишемо кућу и одмах смо 10 хиљада у плусу :).
(како га серем овде, ал' ето, тако сам написао тада)
[о шансама да Лена упише факултет као домаћа]
Једино на Нинин брк, тј као да је она финансира, јер плаћа порез - ја више не. Нашли смо у закону да сам управо упао у неопорезиву категорију: странац који ради за страну фирму.
[о Нининој стипендији]
У ствари јој се та стипендија протегла и на седми семестар, пошто нико није проверавао да ли је истекла :). Или је негде писало да бољим студентима ваља гледати кроз прсте, за рачун оних који одустану.
Спомиње се: Андерсвил, Ендер Аквила, Јелена Средљевић (Лена), Јулишка, Невена Средљевић (Нина), ппп, решо, на енглеском
3-V-2026 - 3-V-2026