09-X-2009.
Жуте руже на улици лепо процветале. И ту смо установили да имамо нешто година... Помирише она ову до стазе, каже баш лепо мирише, помиришем ја, оно ништа. Одемо до оне друге, на углу травњака до Јулишке, поновимо обред, резултат обратан - мени баш леп мирис, она не осети ништа. Аха, селективно ћорави у нос.
Проблем са тим је што је неприметно. Кад око развије неку фалинку, видиш шта не видиш - буде неоштро, замућено, видиш да на слици има грешка. Код слуха исто, пустиш снимак који знаш напамет и чујеш шта си некад чуо а сад баш не. Ово напросто може да ти је цркло ко зна кад а да не приметиш. Канда та хемијска лабораторија у слузокожи више не производи тај и тај реагенс, а у налазу све изгледа нормално, ко ће приметити да фали један ред.
А расејани расправљају о две ствари - о Обаминој Нобеловој награди за мир, и то у тренутку док још курцом није мрднуо. Ма, ако је могло оно говно Кисинџер, прво распири рат па га онда угаси, е миротворац, после тога награда више нема смисла. Друга тема је ситан баштованлук, са нагласком на компостовање. Ми смо узели неке три кутије са поклопцима, па избушили тунел тако да се из горње све слива у средњу и доњу, али тако да је тај тунел заграђен жицом за ограде (овде се зове живинска), па се све то полако разграђује. Ефенди прича како је он то решио неким великим сандуком, ал' башта му је негде код „Врљева“, само још није решио како да се то редовно залива.
Ништа органско није нам страно - коре од банана, стабљике од којечега, огрисци, лишће (од овог платана комшијиног или шта ли је већ, а нешто скупимо и од магнолије), све што довољно дуго одлежи у фрижидеру ("...looks like a science project", Т Вејц), шта много угњили од воћа... баш се десило да смо оно у Андерсу пазарили јабуке на бушел, ал' неке ранке па се брзо квариле. Правила се лења пита пар пута, ал' опет једно десетак отишло. Авлија је онако благо племенито воњала на џибру пар дана, а после је и то разнео ветар (хм). Е, да, и што простремо стоци. Тј упишана пиљевина од морског прасета, са свим што не свари или не поједе.
Бар цело лето нисмо купили парадајза (све до оног код Вејда иза Андерса), а папричице су... брр. Уто Клекс спомене како „сви прате лет авакса“ (што је био неки сервер са торентима), кажем „А не мора да значи. Нама се више пута десило да кренемо нешто у пазар а пар авакса нас прати. Нестане један, ево другог... а што глумпаво изгледају са оном печурком на леђима.“
Стигле две ствари, стимулатор за ћалета (убеђују га да треба да му изваде бубрег!), и штрикаћа машина, неки швајцарски Пасап, наводно програмска. Половна, наравно, са иБеја. Монтирали смо је цело поподне, има сто делова. После је испало да је та монтажа била лакши део посла, коликогод да је пипава и зајебана - ту бар видиш где шта дође, рупа на рупу, шипка у жљеб.
Зајебанција је кренула наредна два-три дана, кад је почела то да користи. Под један, сензор који ће да јави уређају да је ред готов је далеко, дакле онај клизач мора да се одгура скроз до краја, кад левог кад десног. Још горе је што то не може да се исправи, ако није регистровао ред, има да га понавља или да пишти и буни се, не сећам се које од та два је било и које је горе. Онда и то што је канда и умео да заборави, ако се паузира за, рецимо, ручак, после ручка не уме да настави. У оба случаја, парај па испочетка.
Не сећам се како се 'програмирао', али сам недељу касније већ носио џемпер урађен на тој машини. Ту сам се сетио сусрета са Аланом Купером (27-IV-2002., што тамо нисам описао, ево саћу) и како је човек био у праву у својим књигама („Лудаци управљају лудницом“), колико се ту свачега погрешно ради кад се пише софтвер за разне машине. Почев од најглупљих ситница, ручних сатова где само четири дугмета и прилично ограничен дисплеј треба да раде двадесет ствари, преко видео рикордера који су једнако ружни што се тога тиче, па до свих оних уређаја где дугмићи имају вишеструке намене, а корисник треба да памти шта која лампица или тачкица на екрану треба да значи. Ово је било управо најгоре на ту тему, развој софтвера је стао на верзији 0.9, чим је некако прорадило то је пуштено у продају. Данима сам је слушао како псује и машину и целу Швајцарску.
Го... Урадила је један лик, шефови задовољни, сад је прешла на следећи. Него, има један момак што је на свој веб сајт, међу своје радове, уврстио нешто што је у ствари она урадила, само је набацио неке килаве површине преко лика. Тј њен је вајарски део, да тако кажем, а он је на то навукао фотографије, и то лоше, и још је послао линк на сајт свим колегама, да се као хвали. Она му скрене пажњу на то, а он као пронађе да је то у ствари његово - иако је он ту нешто можда урадио у почетку, па није ваљало, па дали њој да поправи, и он тврди да је ова верзија заснована на његовом оригиналу, а не на њеној поправци. Но добро, пустила га је, а сад ће изгледа да га пусте и ови, јер је на некаквом уговору, па му је то продужавано на добру вољу шефова. Он је тај уговор добио истовремено кад и још двојица колега, који су га ваљда препоручили, и то још пре него што је она стигла тамо, и сад се већ види како тип нема појма, а неће да вежба код куће - сад му фали ово, сад му фали оно, а и на послу се нешто не претрже. Тренутно је стандард да се споредни лик ради три недеље, њему су дали пет, и већ падају опкладе да га неће урадити ни тад. Тај ће морати да мења струку, по свој прилици.
Него што смо имали циркуса са Јулишком... у петак ујутро чујемо неку ручну машину, мислили смо да је бушилица, као да комшија буши зид да окачи нешто. Случајно погледамо кроз прозор, кад неки Угљеша сече грану од наше магнолије. Изгрдим га на лицу места, типа било начисто срамота... то неки њен, да ли га је платила или наговорила, немам појма. После пошаље ћерку са телефоном у руци, да разговарамо. Реко, разговараћемо лицем у лице, и затворим врата.
Поподне, таман кад је стигла штрикаћа машина и ћалетови апарати, ево ње. Гунђа како јој се скупља лишће у олуку... мислим се, није то од магнолије, њено лишће је тешко и пада, то је од оног дрвета иза, кров је ниског нагиба и ветар носи лишће надалеко... а и што јој олук никад није стајао како треба, то само што се не одвали, искривљено на средини... као нема сад пара да среди олук. А има пара да држи двоја кола и тенк, и да пере веш десет пута месечно... ма, лујка једна. Да се довољно расрдим, нашао бих довољно високе лотре, и ласером измерио (имамо либелу са ласером) тачно где која грана прелази над њен травњак, и тамо одсекао, нек сви виде ко не трпи дрвеће.
Лена одржала и други час, и то у посластичарници, сат и нешто мало, добила паре као за два, пацијенткиња срећна - у међувремену је радила у школи неки тест и ухватила 98% бодова :).
Спомиње се: 27-IV-2002., 12-VIII-2026., Андерсвил, Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), Јулишка, расејани, на енглеском
19-VIII-2026 - 20-VIII-2026