За френдз парти је спремила натур шницле у карију, одавно није па ајде. Овог пута сам штогод и помогао - орибао купатило, без хемије, само мирко крпа. Притом сам скинуо још мало оног силикона којим су пре шеснаест година затиснули туш кабину уз каду и зид, довољно је стар да је постао штогод крт и може да се скине трљањем. И још сам и млео коријандер, почистио велику собу док је она ишла да купи вино, ето нека вајда од мене.
У седам и пет сам сео у кола и окренуо Драгану, звонило до краја па ништа. Аха, телефон пао на ге два, нисам га ресетовао од... кад оно, а, пре два-три дана кад сам био попиздео на Жексово време, увек жури неких шест-седам минута, па сам нашао како се то ради у линуксу, пустио га мало на кућну мрежу и гле, одједном се у секунду слаже са оним стоним, који тачно време добија радиом из Немачке. Док је бутирао, видим да је већ звала она, па је зовнем поново, добијем је овог пута, ево важи само да се обучем, цео дан сам голишава по стану. „Остан тако не дирај ништа долазим одмах“... фора пали сваки пут. Као да је оно једном кад сам је тако затекао па било нешто. Покупим је, крене да прича како ју је пре десет минута звао Борче, каже ево само да зове такси па долази по њу. Аман какав такси, има скоро година откако смо прешли на то да домаћин довози госте (осим ње, нема кола нема дозволу)... ех, он заборавио. Провезао сам их бочним путем поред стрелишта, да избегнем главну улицу у свом крају, јер је у њој канализација одисала баш јако.
Био сам предложио да Борче седне на моје место да боље чује, јер ето имам ново озвучење, ал' то није усвојено, већ су чашице поређане за сипање на мом крају стола. Ионако се музика једва и чула, мало је било пауза у разговору. Био сам допуњавао тзв. матурску плејлисту током дана, са стодесет наслова на стошездесет, углавном гледајући да убацим наслове које ће препознати, а из периода 1969.-1974. На тој листи сам одавно држао и десетак ствари Драгана Стојнића, њеног миљеника, сарајевског шмекера, само због ње. Пита Борче је ли га некад слушала уживо, чуј слушала, била са другарицом во оно времја у старом Бечкереку, а ова баш има глас, и певала док је он певао, и он то чуо, па после дошао код њих за сто, а са њим и Петар Краљ, налив Пера, пијан ко летва, а и Стојнић је пио... Онда је он исповртео неку анегдоту о Паји Вуисићу... како га не мрзи да памти такве ствари. А и већ пет година нема нових о Пикасу, нешто стала производња.
Почео је штогод да слуша џез, каже воли блуз али каже џез гитара је много компликованија, каже да доста блузера тврде да нису дорасли томе. Хм, џез гитара, како је ја чујем, је минималистичка, ту се не захтева брзометна техника него мера, како то рећи са што мање потезања жице. Ал' ту се дохватимо блуза, па распалим о томе како је то инцестуозна музика („како зове своју рибу? бебо, мама“) а башка „Хеј, Џо“, што је слављење женоубиства... а било је ту још примера. Па му онако из главе преведем шта се ту каже, и он ће „па откуд ја да знам“, „е сад знаш“.
Па смо га докачили и за ону фотку од 17. марта што нас је Драгана сликала а он обећао да ће да је проследи, па још није. И успео је да је нађе на телефону, и петљао нешто и није успео, нека ујутро ће. Видећемо, не надам се. Успео је да најзад, после толико година, примети у купатилу ону пепељару из шинобуса. Ту крене опет прича о мушком и женском уму, да је мушки сконцентрисан на оно једно што тренутно ради, а женски на све одједном. Осим код вожње, ту мушки ум види све одједном а женски јок.
Очекиване вести, да ћу чути где ћемо ове године да правимо матурски парастос, није било. Нико се није трзао да нешто организује, тако да га вероватно нећемо ни правити.
Пила се та трешња, и добро је ишла, и он није испредњачио за чашу, како иначе уме, држао је ритам са мном. После клопе, вино „Три розе козе“, отишле две флаше. Драгани сам последњу налио на кварњака, док је била у купатилу. Рачунао сам да би одбила да је понудим, ал' ће попити ако сам већ насуо. Мало се дурила, ал' онда је опет наишао Стојнић па се распилавила... Што је све помогло да од 23:40, кад је као почела да се пакује па да крену, до стварног одласка прође скоро два сата. Све скупа, било је добро.
Успела је, изгледа, да најзад нађе неки мирис који неће да изветри за сат ипо, што је већ пар година скоро немогуће наћи. Кад сам се сутрадан умивао, још је пешкир мирисао од синоћ. А оно пре три-четири године кад је само узела еоса 70 у руке да нас слика, то мало што га је додирнула челом је било довољно да се на њему осећа мирис десетак дана.
Опет поцркали мачићи, мајке не брину нешто за њих, можда због суше или тако одржавају густину становништва. Клопе има довољено, није то проблем, иако им јежеви ових дана редовно чисте, олижу тацну, ал' они то раде ноћу, мачке су се дотле већ најеле за тај дан, а сутра ће добити ново. Дакле, стање као на почетку године - Вафл, Рундек, Суши и Зелена.3. Е, ипак и једно сиво од нових претекло, засад.
За поподневну дремку сањао прави СФ, нешто како су неких двоје, кад су се најзад саставили и постали љубавни пар, кренули да изводе нека чуда и притом доста лично пострадају, буде ту и опрљене коже и спаљене косе, али из тога сваки пут изађу млађи... толико млађи да забораве доста тога, и онда ништа од чуда док поново не науче, ал' научиће сваки пут кад буду тако нападнути. Непријатељима остаје да или ударају чешће и јаче, да се ови толико подмладе да забораве и све вештине и једно другог, или да их довољно дуго не нападају, док не престаре. Ех, кад ме не би мрзело да смислим још коју хиљаду речи, ето књиге.
8-IX-2026 - 9-IX-2026