18-IX-2026.
Након разоноде и пића, а добро је било, устао око 11. Одједном нешто захладнело, па сам се након сат-два пробудио и навукао ону мајицу што ми изиграва пижаму. Ручали супе (последња од коске), остатак оног печења (плећка са кромпиром) и, изненађење, палачинке са пекмезом од трешања. Изненађење је што по боји не знаш је ли трешња, вишња, шљива и има ли купина или не, све то исто изгледа. Оно што сам додао пре неку недељу у фес да да преглед претходних 200 слика је као главило, тј кад излазим он заврши и позатвара маске где је пуштао слике, али не изађе скроз. Нашао сам шта је, та маскица мора да има постојећу неку за родитеља, едаби била у истој петљи догађаја, иначе упадне у своју, и кад се излази нико јој не јави да и она изађе, остане заглављена. Е, сад ради. Три дана касније сам се сетио да можда имам исти проблем и у мрз плаџеру - пробам и тамо, и ето и то ради.
Отишли најзад и до Клицаида, набрали канту крушака, мању канту парадајза, нешто виноградарских бресака и грожђа, ни сат посла. Нисам заборавио да понесем Сташино парче за на крај црева, него га сад није било, пре две-три недеље је још било на крају црева, сад је нестало.
Онда у Светофор - воде, збрбољеног пиринча (е сад сам погледао шта је то parboiled - part boiled, т се ваљда тотује). И онај гриз што ваља. Млинари, као и месари, срећни ко мали мајмун што сад могу да мељу финије па то као боље изгледа (а код сухомеснатог више не можеш да видиш шта садржи, само по укусу, што већ вековима забашурују зачинима), ал' за гриз не ваља да је тако ситан, кнедле се здудају, гриз треба да је... па, гризаст, да има ту текстуру да би се разликовао од брашна.
Реко кад се сутра вратим, не носим озвучење и Наново горе, нек свира док печемо ракију. То зато што нас је Алекса частио неким срањем док смо сецкали крушке, па ред да узвратим већ једном, има тријес година откако нисам. (... 74 речи...)
Субота, преподне полако све по реду - устао у девет, кафа, форум, д/речко, StatCounter.prg (килаво нешто осим оног једног поподнева кад је наишло 7200 за неколико сати, сад око 200 дневно), чак написао и ове претходне пасусе. Па онда налио ракије да понесем, па тражио наш наставак за црево па га нисам нашао, спаковао онај нови пиштољ уместо тога, па отишао горе спаковао Наново и звучнике, па еоса 70, и онда ређао пасијанс до подне, јер би писано (нисмо се диванили, само пар порука написали) да ће да ме покупе око пола дванеест, и наравно да је Борче каснио, ал' није битно, нисмо били ни близу последњи. Те смо већ у 12:15 били код тог истог ловачког дома као и прошле године, IV4 држи годишњу журку.
Од IV3 је био само Борче, ид IV5пп Драгана, ја, Сташа и Бајло, од домаћих Чарга, Илдика, Жуца, Ксенија, Влада, Бајлов брат од стрица, Милица Гаша, Јозда и још неколико познатих ликова. Све скупа исто као и увек. Пило се по редоследу доласка - прво Јоздина кајсија, па наша крушка, а онда он рече да има и лозе, и без обзира на број Херцеговаца за столом, то нико није такао.
Озвучење... овако. С тим што сам за разводник морао да се гребем - онај продужни са спрата ми сад напаја леви звучник, па сам узео онај мали од шиваће машине (на слици између звучника) али није ишло овде јер дође усправно у утичницу, што не може због њеног поклопца. Срећом, домаћини су имали овај. Одврнуо сам све на најјаче ал' јебига, то је свега 40 вати, теоретских, пичкин дим од озвучења. Док деветнаесторо за софром блебећу, музику чује само најближих четворо.
Печење, прасеће наравно, је изнето доста рано, тек смо били око друге ракије, греота да се охлади. Оно, није баш ни било вруће, ал' леба је био свеж и све су га нешто хвалили, мада се чуло и „шта ће леба кад има кромпира“. Пробао сам мало, па, добро је печен ал' и даље није хлеб, то је векна од теста за кифле. Свеједно, не фали ми, за ова три месеца сам појео три кришке хлеба и пола сомуна, може и без. А печење је било одлично, таман како треба, кожура крцкава а таман се довољно омекша у устима да и ја са ово зуба могу да изађем на крај са њом. Одједном се чула и музика, само неко рече „дишите мало“. После биле и неке жербо коцке и кафа, дакле ништа претерано, таман колико треба.
Онда је пала шетња, наравно нисам ишао (јер ме боли курац и јер Јозда спроводи антипушачку пропаганду... мада, сад сам и посебно њему и посебно Илдики препричао фору са исте такве шетње од пре девет година, оно „Јозда ми не да да пушим“... и било опет доброг зезања. И она је исто заборавила да сам јој то исто већ испричао, па ми одговорила истим вицем као и прошли пут („...и стварно не знам шта да пушим, на шта да пређем“, „па једино да пушиш курац“, „где да нађем 20 комада дневно?“). Ал' је зато после те шетње рекла „нисам пушила... ево саћу“. И села поред Драгане и запалила. Гаша каже да уопште не пуши, осим кад се баш ужели, а онда купи нешто ваљано, ево Собрание (бајаги бугарске, ал' македонски црни дуван, дао ми да пробам, није лоше, неки шмек као кад ми додамо свог кентакија). Каже срамота га да се гребе за то мало, па ајде.
Јозда је чак подизао моју пепељару и бројао пикавце, покушавајући нешто да поентира на томе, па сам му рекао „немој бројати, слободно поједи све“. После је опет покушао да пуца у пијанисту, хтео да плеше мало, и то не као сваки пут са Жуцом, него нашао Илдику, „јел' има у тој музици нешто за плес?“, „има, како да нема“, „па кад ће?“, „ако сачекате довољно дуго, наићи ће... или, ако те не мрзи, ено ти на екрану плејлиста, па шта нађеш, двокликни и ето“. Притом сам озбиљно показивао да немам ама никакву намеру да мрднем дупетом.
Бар сам се наслушао прича, нарочито се Гаша расекао са својим ловачким причама, о екологији и уопште. Било је ипак занимљиво и чак се нисмо нешто рано ни разишли, сунце је већ било прилично ниско, стигао кући око 18:00. Увече лепо попили те наше крушке и у весељу заспали... после пола три.
Недеља, онако баш ништа. Она стављала паприке у тегле, оне лепе црвене меснате, отпаци кокошкама („све су смазале, чак и петељке“), ја пискарао овде, пратио вести, студенти синоћ пронели Устав кроз Зрењанин. Некако ми се чини да неко из Данаса чита Бурунди, јер видим да се већ неки дан не појављује реч „кремаст“ у насловима рецепата, та реч није никад постојала код нас, већ сам нудио кило Правописа ко је нађе било где у Патином или Великом народном кувару, настала је у преводу. А с друге стране видим да су неке примедбе које сам одмах ставио кад се догађало, нпр оно о Вучићевим аутоголовима око скупљања потписа за листе, да је тим затезањем, као нема нотароша и шгјз, само направио бесплатну рекламу студентима, јер су редови чекања постали прави улични перформанс који су виделе стотине хиљада људи - е, неко је од те три реченице направио читав чланак, и то баш добар. Ако сам некад, пре можда двадесетак година, замишљао да бих могао да имам неког политичког утицаја таквим пуштањем бува, указивањем на очигледно пре него што неко други спази нешто друго очигледно, ето сад могу да уображавам да ми је најзад успело, бар ово мало.
Ево сад имам идеју да су студенти намерно склонили ректора Ђокића са листе само зато што је он идеалан председнички кандидат. Ковертирам потез, пак ћемо видети, ово нећу да пуштам као буву.
Понедељак. Блага кишица, захладнело, код расејаних само ајВар цитира неког лика са „а данас је дан борбе против Алцхајмерове болести, па присјетимо се...“. Што ми је дало идеју за овај сажетак тог бермудског троугла:
Хајзенберг: можда је било, а можда и није
Шредингер: не знам да ли је било, чегда погледам
Алцхајмер: шта је било, било је. Ваљда.
Што сам турио као одговор у чет, па на Бурунди, па овде, греота да се баци.
Захладнело штогод, ладан ветар пирка, па сам коначно баталио ону лагану тамноплаву кошуљу, коју сам носио наизменично са оном са кратким рукавима што се вуче још из тамоа, и прешао на ону бањску розе и тексас јакну... коју сам чак и закопчао, јер јебига пирка. Нове папуче, коликогод да су добре и удобне, нису још навикле на мене. Као и иначе, затезали ми се мишићи у листовима, а и у бриду левог стопала и онда престали кад смо стигли до Лидла. Код Роде смо опет сели на ону клупу, нигде никог, у Роди попис (сад, има ли то везе са оним Вучићевим даном заставе и чега оно још, не знамо тачно ни кад је то), ништа од свраћања у апотеку, бар је у Рерсу купила једну хаљиницу за Тању, овог пута број 104, јер онај 96 од прошлог пута се већ скупио од прања. Ех, годинама је био стандард да су памучне ствари већ пране пре шивења, да се то не би догађало. Оде још један стандард.
И опет смо стигли код Драгане тачно на време - док сам ја био у купатилу, стигао и Борче. Пила се наша трешња, иста од прошлог пута, и добро је и ишла, и даме су држале темпо. Све као и обично, с тим што смо нове вицеве истресли одмах у старту. И што нисмо могли да заобиђемо изборе, где смо се Драгана и ја озбиљно сукобили, она кренула наглас да понавља сва срања што су на РТСу (срећом не гледа још и Информер) током викенда насрали о студентској листи. Видевши да не могу да дођем до речи, био сам пар тренутака макар гласнији, а онда држао средњи прст и дочекао да је питам, на крају, јел' ћеш ово да заокружиш. Ма, каже, неће ни да гласа. Па, и боље тако.
Стигли кући пре два. Таксиста, опет неки нов, се одушевио мојом старом причом о потајној пренумерацији наше две улице. Није баш ватао белешке док сам причао, него записао кад смо стигли.
Уторак. Тања тражила да нас види, па смо је лепо видели како једе - све боље држи кашику, и Филипа, исто („како Тању никад нисам видела да се тако осмехне кад види сису?“ „од вас три ниједна није то радила... ех, мушко“). Тању сад одвикавају од пелена, и засад јој сасвим добро иде. Истина, мало дуже седи на ноши, „нисам готова“, ал' нема везе, само нек навикне.
Завршио читање Дине, оног дела што је матори написао. Развлачио сам то у недоглед, паузирао кад год ми се ћефне, довукао га довде. Има још два наставка на ту страну, којих се нешто сећам, мислим да сам један и купио у тамоу. У ствари, од свега што су два нејака написала у трилогијама, купио бих по један или два дела, трећи никад. Знам да серу и да имају алгоритам за писање, или макар некакав прото АИ који би им дотурао преприче за попуњавање простора, ал' ајде сад може опет, увежбао сам да око само прескаче те делове.
Пошто сам спавао до 11, нисам мислио да лежем нешто раније, биће доста око два, а она легла већ нешто пре један. И онда устала, каже неће сан на очи. И онда шта ћеш, остало у флаши за мало јаче од две чашице... А онда донесем и балон од оног старог тутифрутија, још толико, па до четири ујутро. Нисмо нешто много прежвакавали старе теме, то смо прошли пут, него каже како ју је Драгана изнервирала са оним испадом синоћ. Ма, реко, она нема маште, зна да штогод лажу, а не уме да замисли да лажу баш све. И не бих рекао да гледа Информер, ово ми више личи на грубо ошмирглану верзију каква иде на Ертеесу. И како она само онда верује у то... Па, увек је била миљеник система, њима је вазда било добро, није морала да зида, целе деведесетреће су имали још понеку марку, стан су откупили за неки пичкин дим од пара, ево њен сестрић и жена му обоје раде у просвети и имају десет евра већу плату него она пензију, сит гладном не верује. Те решимо да баш не разбуцамо ове наше журке, него да прогласимо изборну тишину, видимо се почетком новембра.
Двајстрећи, ништа, затишје. Магична рука рече сутра печемо ракију, дакле... Оде она да спава, ја остао да читам седми део Дине... Е гле шта ту све има, у ствари ова двојица и нису тако лоши, сад кад сам увежбао да прескачем преприче. Мада, јеботе, читалац је на седмој књизи, и не мора баш у сваком поглављу да буде подсетник на претходне наставке, па није ово разонода за клуб љубитеља Алцхајмера, нити очекујеш да ће више од пола читалаца да баш од ове књиге почне да се упознаје са целим тим свемиром. Ал' јок, овако потроше више страна. Легао у два, и лепо заспао под квилтом, како је захладнело морало је већ и то, а и климу смо већ палили да греје, а нема две недеље како смо се још помало хладили. Нагло то нешто, осим кише, која понекад помало пада, али још увек је све суво.
Двајшчетврти, пробудим се у осам. Она ми само каже да се вратим да спавам. Аха, хоће да обрне први казан сама. Пробудим се опет пред подне, она седи за гугољем и гледа нешто... Хм. После ми исприча да је оманула магична рука, слабо је ишло, тај један казан две ипо литре, настављамо у суботу. Још то није одрадило. Поподне смандрљали пазар у Лидлу и Роди. Лидл се најзад привео памети, па више нема толико особља на касама, јер има пешес самоуслужних, које нису баш једноставне, оно пре 25 година у Крогеру је ишло лакше, иако је још било бета верзија. Ако је у Роди гарантовано чекање на каси, у Лидлу још увек није, ал' четвртак је, ваља се. И даље нигде нема маги зачина, у Лидлу поново наишао кестен пире без укуса кестена јер мисле да је боља ванила, а у апотеци опет немају ернафил 4х50мг, узео од сто па ћу сећи као некад.
Двајспети, ништа... она направила једну туру широких резанаца, ја додао проблем три куће у 23-XI-1974. (и притом се забунио скроз, јер сам приметио да сам побркао кад смо то ишли стопом у град а кад бусом, па то рашчивијао, а онда се још једном забунио преносећи исправке у енглески текст). И ту се сетим да видим шта је са Лајном. Ништа, нестала је са Телеграма а и имејл јој више не ради. Можда је и бацила кашику, откуд ми то можемо знати.
Спомиње се: 23-XI-1974., IV3, IV4, IV5пп, StatCounter.prg, Алекса Пајков, Бурунди, Влада Марканић, Гаврило Ташков (Гаша), гугољ, Драгана Витас, еос70, Живана Арматовић (Жуца), Илдика , Јован Зданић (Јозда), Клинцаид, Ксенија , лоза, Малиша Борковски (Борче), Меланија Мерћеп (Лајна), Миланко Ведрин (Чарга), Милица Зубатовић, мрз плаџер, Наново, Ненад Бајло (Бајло), пекмез, расејани, Станоје Сердаревић (Сташа), Тања Настић, тутифрути, фес, Филип Настић, на енглеском
18-IX-2026 - 26-IX-2026