Мој дан на квискотеци. Стигао сам ујутро, као и претходна два пута (претходног понедељка сам био у резерви, а прва екипа, на почетку сезоне, је била скупљена од ветерана из ранијих година). Овог пута озбиљно.
Ујутро сам отишао право код Моркеца, обрнули смо два-три вискија, ручали са његовима, па онда правац студио. Седели смо у малој соби са Голужом, продуцентом и нашим резервама (као што сам ја био резерва прошле недеље), упознали се са Оливером Млакаром, овог пута да би он запамтио имена и како се изговарају. Он је већ тада био легенда. Стајао би са стране и вежбао изговор, нарочито оног Црногорца што је у презимену имао једно ч и два ћ. Успео је да из шестог пута изговори тачно, упркос томе што се у хрватском баш труде да не разликују та два. Оливер је, пак, био прави професионалац и инсистирао је на томе да то изговори савршено, заради гледалаца из других крајева где за то неразликовање шаљу децу код логопеда. Сад само још боље осмотрио како изгледа и како ради теве студио. Секретарица режије хода у троуглу између задњих бочних камера и публике, таман да је не ухвате у кадар, и даје знаке публици кад да тапшу (она као тапше рукама изнад главе). На поду је Х од лепљиве траке где треба да станеш кад те Оливер представља - ту је нанишањен висећи микрофон, и бар једна камера. Кад је био мој ред да се представим (што смо изводили двапут, једина ствар коју смо пробали), Оливер је запамтио да сам морао да рачунам своје године (јебига, 29... све те ствари које се завршавају на 7, 8 или 9 захтевају мало рачуна, не иде глатко), па је то изговорио он, а мени препустио да кажем оно што ми иде глатко. Успео сам да бајаги поздравим друштво код куће (Бају, Мирета и још неке, тако што сам рекао "а друштву које код куће очекује да их поздравим овако (машем мало), поручујем да нећу.".
Брада и коса су ми још увек биле месец краће него што ми је нормално, због оне вежбе пре неколико недеља, а приде сам имао и красту на слепоочници од оног свињокоља прекјуче. Једном у животу успем да се појавим на телевизији у ударном термину, и то морају да ми зајебу, пизда им материна.
Тастер на мом столу је био поприлично тврд, и морао је да се угура у рупу. Ако није прави, онда је одлична имитација дугмета којим возач у аутобусу отвара врата. За прве три игре ни не треба, одговара свако по једном, у круг; треба за четврту.
Ове године су први пут користили рачунар уместо реквизита да на екрану приказују питања, а у игри са погађањем слова (оно типа игре вешала, имали смо то на спектруму) сам омануо за целих 20 бодова, јер... Имали су Епл IIe, и терали су програм у неком његовом бејзику, и кад се појавило довољно слова, погодио сам решење: "све је релативно, мој Алберте" - чувена реченица господина Марића из Титела, Ајнштајновог таста. Али кад сам избројао, фали ми слово. Онда је ова риба до мене изговорила баш то решење, и онда сам видео да је овај оставио и празно место за зарез. Аха, сад знам, али касно.
Након прве три игре сам био први, одличан у асоцијацијама (однео главне бодове на две од четири), канда сам ту сконтао како састављач размишља. Како сам очекивао, у студију је било прилично топло, али сам се привикао. А онда пауза, и гле изненађења, чекала ме Милка. Пауза траје скоро цео сат, па смо свратили до кафанице преко пута и ударили по гемиштима. И, наравно, кафи.
Кад сам се вратио, спавало ми се. Прегрејана спаваћа кола, горњи кревет и механизам резервног трећег кревета тачно над главом. Љуљање вагона би ме отклизило главом ка њему, па бих звекнуо сваких двадесетак минута, нисам се наспавао. А онда преподне вискији, сад шприцер, и нисам био довољно брз на тастеру кад сам знао одговор, а двапут сам био пребрз кад нисам (а није знао нико - но ово ме коштало, било је негативних бодова кад лупиш). Тако сам фулао бар шест одговора које сам знао, изгубио још два... и завршио трећи. Док је Оливер честитао оној риби (охолој и недружељубивој, или јој лоше стоје контактна сочива, иначе згодној - од ње су после направили звезду квиза), извукао сам своју тозну са шкијом и полако завио цигарету. Можда је забрањено пушење, али се сигурно нисте сетили да забраните завијање. Тачно сам знао да ће неко од камермана да то примети, и да режисер неће имати ништа против, па су моји прсти са папирићем између били позадина док је ишла одјавна шпица.
Опет која тура пића са Моркецом и бандом, па на воз. Гемишт (алотропска модификација шприцера) је скоро безалкохолно пиће, реда величине пива, али се то надокнади количином. А делује накнадно па те дркне касније. Издиванио сам се са кондуктером док ме није довољно прошло да могу да спавам.
За то време, у Бопалу у Индији око 4.500 људи је умрло, 500 ослепело, а 50.000 затровано гасом који је исцурео из фабрике пестицида "Јунион карбајд". Како смо и очекивали, Амери су се измигољили, фирма је нестала, производња однета другде, одштете нису исплаћиване, нико није заглавио робију.
4-I-2012 - 3-XII-2025