03-II-2008.
Шетајући крајем, приметим да имамо овлашћеног убицу у комшилуку.
Иначе, смучио ми се тај надриљубазни језик. Понекад има ваљаних разлога да се искаже бес, гађење и презир. Пошто се све псовке некако коте око телесних функција, за све то већ постоје еуфемизми (латински или библијски), па... ево:
(с тим што не вреди да преводим овде са енглеског, него ајде да пробам то исто да изведем у српском)
Ко ти позна матер! Позно сам ти кеву кад те уватим! Море запознај посо.
Немој изметати... У, позно те, који измет...
Е сад сам већ повагинио... Па вагина ти материна, мене си нашао да потпознаваш?
Додатак: измет заменити столицом, па „Дај не столичи...“.
Разлог за овај иступ је нова политика, у ствари цензура над оним што се пише на УАу. Алфонс је убацио филтер, па неће да прихвати поруку ако садржи fuck, shit, cunt и... јел' у енглеском уопште имају курац? Мислим, чак и dick је курац само кад је малим словима. Сирома језик, само три ипо речи у том делу. А онда и то исцензуришу, под притиском привидне хришћанске већине.
Цензура је укинута неколико година касније, кад нас је тамо остало мање од сто.
Са Ником Парслијем:
Где си баш то поменуо. Сад неки дан је био чланак у ЊЈ Тајмсу како су неки (подоста њих) у бившој Југославији носталгични за старим добрим данима социјализма.
Један од разлога за овај изузетак је што смо били ван блока, у ствари ван оба. Стварно смо били независна земља, са тржишним социјализмом који је морао да се удвара радничкој класи по целој земљи, да би доказао да је бољи од оба. Тако да већину заболе што не могу да формирају политичку странку, покрену приватни бизнис већи од фризераја или бара, јер су у сваком другом погледу живели боље него у оба, и још приде: могли су да путују по целом свету (што су многи и радили, ово није било празно обећање), имали кола, куће, 4 недеље одмора, бесплатно здравствено (партиципација је била у висини аутобуске карте у локалу), држава јемчила пензију, било који инвалидитет стечен на послу је значио добру рану пензију. И још неки облици демократије које не би умео да замислиш.
Док су СССР и већи део источног блока морали да држе закључано (у Румунији је свако могао да има пасош, који је онда стајао у сефу у полицији), нама је било широм отворено. Редовно смо дизали по милијарду годишње од туризма (не званично, милијарда је кад се броји испод тезге). Причао сам са више америчких туриста од 1966. до 1978. (а наставили су да долазе и после, престао сам ја). А и путовали смо широм Европе (Шпанија и Грчка су биле у моди; Тунис и Египат су постајали популарни) па све до Кине (а туристичке агенције су се трудиле да довуку још туриста у Шри Ланку).
Била је то добра земља.
У осталим тамошњим вестима, покренута је кампања да се врати МТВ, један од ретких најурених. УбикАгора има десетине хиљада чланова, од којих је можда чак две трећине било ту једном или накратко, али преосталих има бар четвртина. А најурених ни двадесет.
Пита Трејси: „Занима ме што си овде а не у Енглеској, Шведској, Норвешкој, Холандији или Канади?“. Одговор: „САД извукла краћу сламку. Тј ту сам добио посао.“
Спомиње се: Алфонс д'Алшембер, МТВ, Ник Парсли, УбикАгора, на енглеском