07-XI-1969.

Већ недељама смо остајали без струје у 18:00, на можда пола минута. Испробавала се велика електрана на Ђердапу. Она је у ствари била готова, више је било до преносне мреже, хоће ли издржати. То је трајало неколико недеља.

Имали смо план како то да искористимо: за време хемије, код чувеног Цинка, кад нестане струје, да шкљоцнемо прекидач. Можда неће приметити да је се струја вратила а ми још у мраку.

Али не, момци су имали нову играчку, те праћкице, и дрндали су је до бесвести, у ходнику седмог разреда... те је данас то кулминирало и званичном истрагом, коју су водиле Ивка, разредна VIII₁ и наставник отоа (не Димче него онај други). Извукао ме у страну, па сам некако избоксовао да не будем ја крив, јер нисам ја организатор, мене су само питали шта ће да се деси ако угурају праћкицу у штекер, па сам рекао, и на шта да пазе да не би неког дрмнула струја. Кад смо завршили (откуцао сам себе и још тројицу), дошао је у учионицу са предлогом/ултиматумом: ко се сам пријави, дође код њега у кабинет, плаћа пет осигурача; кога нађу а није се пријавио, плаћа и још добија писмени укор директора (што је други степен, први је укор разредног, трећи укор наставничког већа пред искључење, четвртог нема, лети се у другу школу). Ивка се за неке и није изненадила, за неке баш јесте. Засад смо јефтино прошли.

Стигло нас је тек наредне недеље, кад је био родитељски. Имали смо, нас тридесеторо, педесједног кеца. Ко зна какве је ужасе Ивка напричала, ал' срећом, ћале у повратку натрчи на свог омиљеног аутомеханичара, који је био шеф градских говнара, тј машинског парка градске чистоће, оних камиона са дебелим цревом за пражњење септичких јама (тек је касније било популарно да се зову скептичке). Испричао је два-три дужа вица (записао сам два). Зајебант уздуж и попреко, раднички трибун, звали га Че. Његова жена је радила са баком у фабрици мрежа. Ситна, облачила се као да је десет година старија а успевала да и тако изгледа згодна. Становали су у некој авлији у центру града, у отприлике трећини куће. Нису имали деце па сам им се штогод свидео, а ја сам пак од њега крао штосеве. А јес био смешан - „док народ буде срао ми ћемо имати шта да једемо“, „ја сам ти господин човек, погледам се у огледало и сам себи кажем ви“.

Сутрадан су ми у Београду купили одело. Прво. Не знам баш да ли ми се свиђало. Понели смо и ролне са "4Б" у Синефото на развијање (не записах зашто нисмо сами развијали - да ли што нам последња два пута није баш успело?). Утом смо отишли и до Бртога, где смо се срели са неком даљом родбином, као оно седмо колено, довољно далеко да буду занимљиве те две девојке, очаране мојом причом о избацивању осигурача. Род смо преко моје стварне бабе са ћалетове стране, коју никад нисам видео јер је умрла 1947. Никад их више нисам видео.

Ту сам негде штогод баталио друштво са ћошета и сасвим престао да свраћам. Већина из разреда је била на Ружи, што и није далеко, два ћошка даље. Тамо су Звојша, Ренцика, Драгана, Оли Бој, бубњар Црни (приглуп ал иде му), Ђица и још неке из њене зграде, и други. Са Ренциком сам се нешто играо, као закаже ми да је чекам на Фабрици станици (није тако далеко, мање од 2км) у седам, на шта бих ја као поцрвенео, па онда сутрадан прекоревамо једно друго "где си ти синоћ".

Засебна прича о замрачивању часа хемије.

Нисмо ово тек тако смислили, него су та помрачења у 18:00 била увек кад смо били у преподневној смени, а онда неко убаци да ће можда бити и кад пређемо у поподневну. А то ће онда да буде и за време хемије, то искључење редовне мреже и пробно качење на Ђердап, бар једном. И онда "а шта ако за то време искључимо светло?"... па ајд да видимо.

И онда нам се потрефило - пети час, хемија код Цинка, напољу увелико мрак, и у 18:00 нестало струје. Звојша је одмах прискочио до прекидача, док се још сећао где је, и шкљоцнуо га и уредно се вратио на место - није тешко, то је два метра од наше клупе. Срећом, сва светла су била на том једном. Имао је можда десет секунди форе да то уради, и добро их је искористио.

Након тих десет секунди струја се вратила свуда, само је код нас у учионици био мрак. Видели смо лепо кроз прозоре како се крило са зборницом осветљава, ал' Цинк није видео. Наставио је да прича, а кад је прошло неколико минута, послао је редара код домара по свећу. Као хемичар, увек је имао шибице у џеповима свог плавог мантила. Није ни приметио да је ходник осветљен ни кад је редар одлазио, ни кад се вратио. Неки ученик је дошао да прочита неко обавештење (ваљда проба хора или нешто о полугодишту), опет са све светлом из ходника, а он узе онај папир и прочита га уз свећу, са све својим моравским нагласком (чудо како га врате чим читају наглас, почев од васпитачице у обданишту, што ми тада није баш било јасно).

Након петнаестак минута, кажем Звојши да опет шкљоцне. "Али видеће ме!" - "Неће, ово су неонке, трепере неколико секунди, за то време стижеш назад у клупу". И то је успело. Ни Цинк ни нико други никад није сазнао шта је било. Ми смо знали, наравно, као и они пред којима смо се дували.

Спомиње се: 16-V-1972., VIII₁, Бртог, Гратислав Драгојевић (Цинк), Димитрије Јосин (Димче), Драгана Витас, Ђурђица Орашки (Ђица), Емеренција Нердељи (Ренцика), Звонко Даричић (Звојша), Иванка Томашић /Чардић/ (Ивка), Оливера Стојановић (Оли Бој), ОТО, Ружа, Фабрика станица, на енглеском

15-VII-2012 - 10-XI-2025