31-XII-1970.
Други дочек код мене, доста истог од лане.
Испочетка, Дуца била добро расположена, значи Слађа нервозна као што јој је нормално, Золи на висини, Џок океј. То док смо правили сендвиче. Списак гостију: Ренцика, сестре К., Миља, Боса са сестром, М.ова девојка, Чојић, Патак, оба близанца Ж., Звојша, Ш. (тај што ће да разбуца Драгану и Чојића), Б., С., М. Бештара (наишао око 23 са још једним), Чеда са другаром око 1, још двојица из VIII2 (лањска претећа банда) исто око 1.
Током припрема и првог сата сам био са Дуцом, играли смо, било је пријатно уз уобичајену дозу нејасноће и немира. Није била ништа хладнија него иначе, само мало далека. Очекивао сам више, ајде, ово је дочек, опуштени смо и радимо шта иначе не бисмо. Па сам је напросто питао да ли ме воли. Није рекла ништа, само уронила лице у шаке и заплакала. Без суза, ћутке. "Ако је да, кажи да, или не, или нећу да кажем, или не могу да кажем" - "Не могу да ти кажем" - "Доста ми је и толико, не мораш више ништа да ми кажеш". А онда је ускоро наишао Бештара са другаром. Одмах ју је нашао, стали су са стране, причали и причали. Отишао сам у другу собу и сео тамо где је до малопре Патак спавао. Чекао сам исход разговора. Дојадило ми да чекам, видим отишли су, нема им ни ствари.
Слађа рече да сам могао да очекујем то. "Није хтела да ти каже, него да сам увидиш".
Један од близанаца Ж. рече да ју је ошамарио, ради ње, а требало би и ја, ако сам човек, због себе. "Ако то не урадиш сад, она ће тако сваки пут док не постане курва". Скоро да ошамарим ја њега. А морао је да напомене да је био са њом раније, научио је да се грли и љуби (а наслушао сам се пре и јачег, о томе). Не волим да понављам та патријархална срања, двоструки морал, понављање увек истог срања.
Вратила се пре поноћи. Рекох јој да нисам љут, само се насмешила и ћутала. После смо причали, углавном ја, и на крају сам је питао "могла си да ми кажеш не, било је прилике, али ниси... да кажем сад ја?" - "може, ако хоћеш" - "добро онда, где смо се прешли? Је ли до мене?" - "не, није због тебе, са твоје је стране било све у реду".
И то је то. Иронијом судбине смо најзад, први пут, отворено причали, тек после краја. Нисам могао да верујем да растанак може да буде леп и пријатан. Мада, без пољупца на крају (Кићо Слабинац).
Патак се опет урадио као прошле године, само смо овог пута били спремнији, ту је био Џок са касетофоном, па кад је било оно „дај јел има ту још нешто да се попије“, смућкали су му шта је остало по флашама све заједно, што је наводно гарантован рецепт за падање под сто. Попио он то, отишао у авлију да бљује, вратио се, ови отворили врата да се штогод проветри, упалили светла да се штогод и почисти, а он кренуо да баљезга, прилично збркано и баш пијано. Џок упорно снима, а и ја сам дохватио регулу и начинио два снимка кад је после прилегао. Фотка је у прилогу. У дневнику прве две стране заузима снимак, преписан, шта је Патак трештен пијан баљезгао о логоровању крај реке* летос, девојкама и свему. Право са траке, јер Џок је ипак донео магнетофон. Без музике, само празна касета, нешто као она за супер осмицу али са две осовине, па може да се окрене и онда снима с друге стране. Е, не, четири стране. Јеботе ал се напио. Золи: „жабама се пријебало“. На крају се онесвестио, пустили га да одспава пола сата (види фотку), а онда га извели напоље на мраз, па тек кад га је шок расанио, дали му да обуче капут и отишли.
Другог јануара Слађа ми је објаснила да "Дуца није имала срца да те одбије. Ниси ништа погрешио, само си наишао кад не треба. Ниси знао ситуацију". Аха, а Бештара јесте. А сад је проблем што ја знам превише а он је океј јер не зна ништа. Ма, готово. "Како ти је било кад си их видео?" - "Потресло ме" - "А зато си одмах сео" - "не, чекао сам исход. Као што се чека аутобус.". У том смислу, аутобус је прошао. "Заборави, заборави све што се десило" - "Шта да заборавим, ништа се није десило."
Драгана није дошла, па се Чојић изватао, ако не и појебао, са Босином сестром. Мрак је био приличан, ко зна колико је од тога тачно а колико пуста прича. Него је са Драганом после испао проблем, што је кући рекла да ће бити код мене, а отишла ко зна где, али је, за невољу, њена сестра већ радила и то где него баш где и ћале, па су се срели у мензи током јануара, попричали, успут био споменут и дочек, и ћале само испали „штета што Драгана није била, изгледа да су се баш лепо провели“. То је сестра после решила са њом, изрибала је добро али се завршило тако да је проглашено за готово, тј шта је било било је, нећемо рећи кеви ни ћалету. Још може и да рачуна да се јефтино извукла.
Кад већ помињем мензу, ћале је ту негде кренуо са тим обичајем да руча двапут. Ујутро би можда доручковао а можда и не, а онда би у фабрици био добар ручак око подне, па онда кад дође кући још један око 14:30. Није му сметало што су фабрички кувар и кева често били на истој таласној дужини, па ако оба пута буде пасуљ, онда једе двапут пасуљ, није одбијао. Тежину је држао између 104 и 109, ретко излазећи ван тога.
----
* није баш неко место, ту у доњем току Тисе је редовно по 50 до 200 м између прве и друге долме, то је преливна зона, па кад је мочвара кад је џунгла, свакако је богата комарцима.
Спомиње се: VIII2, Босиљка Шаин (Боса), Градивој Чојић (Чојић), дочек, Драгана Витас, Душица Тошин (Дуца), Емеренција Нердељи (Ренцика), Звонко Даричић (Звојша), Золи, Милован Себешћен (Бештара), Патак, регула, Сима Вељин (Џок), Славица Тејин (Слађа), Смиљка Грајин (Миља), Чеда Јарбол, на енглеском
16-XI-2008 - 11-V-2026