05-I-2012.: Дан казни

Синоћ се одвезао с Леном до њеног станчића па смо као одспавали нешто сати. Одвезао сам је на аеродром и одлетела је за Француску, на неколико дана. Одседа код другарице са часова јоге, која је сад у Ници. Нажалост, кад сам куповао карте (преко вебсајта који ми је препоручио чувени путник ypz_us са пепепеја), на другој страни сам добио валидациону грешку, због које сам враћен на прву, где сам исправио шта треба и прелетео преко осталог што сам већ унео, аха океј, одем на другу страну и завршим. Е цврц, није било океј, вратио ми избор на првопонуђени, тј од два лета за тај дан изабрао ми онај ранији, који у ствари стиже много касније јер пет сати преседа у Бечу, па има да стигне у 23:00 уместо у 16:30. Што је онда испало још горе, јер је одредишни аеродром (ваљда Марсеј) био у магли или мећави, па су слетели у Милано. Онда су чекали два-три сата да им организују аутобусе. Стигла, мртва уморна, у неке ситне сате, некако нашла другарицу и све се лепо завршило.

На аеродромском паркингу пресретне ме лик кога нисам препознао док се није представио - Звојша. Види види, сто година... нисмо се задржавали, ишли смо у супротним смеровима.

Био је неки договор да у повратку свратим до Њалтера у редакцију. Чак ме најавио као неко чудо, мада, било би ризично, тачно бих се успавао око девет, а било је тек седам. Таман да лагано одем кући, ал' ајде могла би једна кафа... и онда излазећи из Кнеза Милоша скренем десно на булевар, клопка. Јер ту не сме десно, то је нека месна логика да се убрза промет, планерима и мештанима ваљда има смисла, а мени је знак личио на оне шеме како скренути лево, можда чудно окренут, ал' пажњу ми је одвукло 200 људи, који су на ивичњаку око знака чекали тролејбусе и сваки час извиривали и искорачивали да виде иде ли њихов... те заборавим знак и скренем десно. Јесам расејан.

Ту, наравно, чека пајкан, спреман да извади тефтер са нумерисаним странама, јер каже једном кад почне да пише по томе не сме да га остави непопуњеног, мени одлази 5000 динара и скида ми неке поене са дозволе. Одиграо сам и ја свој део плеса, одуговлачио и затезао и правио се невешт, споменуо да сам гастос повратник и још се нисам скроз навикао какви су знаци овде, плус оних двеста што истрчавају да виде наилази ли тролејбус, да не буде да морам нагло да кочим... па, би ли 1000 било довољно? Само ми је дао пресавијено парче папира да турим хиљадарку унутра да се не види (мора да има камера около). Па, за 10€ сам имао улогу у комаду играном на отменом месту, и то у пару са професионалцем.

Успут покупим и неког стопера. Њалтер попиздео што се нисам појавио:

„> Оно јутрос књижи у свој портфолио као један од највећих успеха у животу. Ни УО у свом најкомплетнијем саставу, са све Соњом Лихт на челу, не би успео да постигне да будем виђен на радном месту у оно доба дана.“

Али, ето, прашта ми:

„Да си ме у 15 до осам обавестио, било би довољно да се избегне мобилизација протоколарног и безбедносног апарата („Доћи ће човек, ЗР табле, дижи рампу и не питај ништа! А ти, мала, кез од увета до увета и само нуткај” – добро, није баш мала, али ми се чини да јој увек прија чути). Искрено, од комплетне мобилизације, најжалија ми мобилизација мене (07:45 је било довољно да не кренем од куће). Иначе, кад ме у тако неко недоба виде тамо, испрепадају се да није почео рат или неко умро. Овога пута, нека прође овако (али само због стопера).“

Одспавао сам штогод и појавио се на послу у 10:30.

После чујем да је и Лена платила, 45€, што није на време уочила где се у метроу поништава карта. Такве смо среће... бар оно септембра 1999. у Будиму нисмо ми платили, а фора је била ама иста.

Осмог, последњи запис на мом блогу...

Кадгод рестартујем прегледач, нестане ми колачић за командну таблу блога, па морам изнова да се улогујем, што се догађа на неколико недеља. Већ сам блогно то. Сад постаје насртљивије. И прети отворено: „унеси свој број мобилног - готово за 30 секунди - и избегни много дужу безбедносну гњаважу која наилази“. То је шатро зато да ми у будућности не исхакују (ишакују) блог. А линк за прескакање броја је тако ситним словима испод, да се једва види. Добро сам напрегао очи да га спазим. Чак и најгори одвратајзери, кад убаце неку страницу са опцијом, имају бар толико шлифа да нацртају овеће дугме са „нећу, прескочи“, високо бар 20 пиксела.

Осим ако сами мисле да га исхакују, не видим зашто бих се уопште бавио безбедношћу нечег тако небитног као што је овај блог. То ми је кутија да са ње богорадим, и заболе ме ако сутра нестане. Нисам на њему ни кинте зарадио, дакле није ми битно ни због пара. Укупан број посета досад је испод 10000, дакле не значи ми ни репутацију ни славу.

С друге стране... овог пута можда није само веза Андроид-гугао. Мислим да би, ако бих икад са телефона послао било шта са своје гмејл* адресе, гугао у цугу повезао то са блогом, нема везе што ми телефон нема Андроид. Могли би да повежу тачкице и практично знају ко сам, где сам кад био, и да повежу овај блог са тим бројем. Можда би ми повремено слали по неки СМС на који бих морао да одговорим ако хоћу да наставим да пишем блог, иначе би ме раставили од мог рођеног блога. Наравно, не би ми рекли да су тачкице одавно повезали, него би ме и даље терали да овде упишем тај број.

Покушајте ово: на питање „зашто је кокошка прешла пут?“ понудите одговор „из безбедносних разлога“- Може се скоро јемчити да ту нема примедби, нема питања. Урадио сам то више пута, никад нико ни да зуцне. Јер ако је „из безбедносних разлога“, разговор стаје, нема радозналих. Е па зајеби то, нећу да вам поднесем ректинални скен за један обичан блог. Што се мене тиче, опасност од исхакованог блога је мања од опасности да ме сапну безбедносне мере (и то оправдане измишљеном претњом).

Ако ћемо да предузимамо мере, селим блог на неко слободно место. Брига ме хоће ли ме гугао мрзето због тога, имају милионе других наиваца који ће сами да спусте гаће и отворе своје личне податке да их гугао тркељише до миле воље. И брига ме да ли ће људи умети да ме нађу, ако сам за пет година навукао само 8000 посета, очигледно се не трудим да привучем пажњу.

Елем, гугле, прихватио сам те рано, док си још био млад и заклињао се да не чиниш зло. Ако приметим да си прекршио, одох ја.

Ефекат овог је да сам одмах урадио бекап целог блога, а онда нешто нисам више ни писао. Можда сам оставио ово још недељу-две да га прочита ко хоће, а онда напросто обрисао блог и нисам му се више враћао. Имам Бјо, и ту немам обавеза према формату, осим оних које сам сам себи увео. Нема везе што вероватно никад нећу објавити, битно је да се пише.

Већ ми је доста оваквих срања, уложим време у неки заједнички пројекат, и онда то неко купи и нешто сасвим друго направи. Одјеби у троскоцима, гугле.

----

* енгрпски џимејл, још једна од ствари које смо међу собом крстили како смо код куће навикли, а онда испадне да су код куће већ навикли другачије

---

Спомиње се: Бјо, блог, гугао, енгрпски, Звонко Даричић (Звојша), Јелена Средљевић (Лена), Њалтер, ппп, на енглеском

24-IV-2013 - 4-IV-2026