09-V-1995.
Одвезли смо се у Будимпешту рано ујутро. Михаљ, Вилмош, Болди, Јози и ја.
Игром случаја, паркирамо се близу пруге - некако се наместило да је сајмиште, као у Београду, уз пругу. Бар нисмо били уз сам железнички насип, који се прилично тресе док пролазе теретњаци, и сваки пролазак активира бар десет аларма на колима. Ко зна колико је било испражњених акумулатора тог дана.
Док смо стигли до улаза, гле ко нам то иде: Серж. Где ме нађе... Но, ништа необично, ликове које ретко виђаш ћеш пре срести у Пешти, Сегедину, а некад је било и у Темишвару (можда је и сад, ал' одавно не залазимо тамо), него код куће. Увек је тако било.
Наместили штанд на Ифабоу. У хали се не пуши. Још ми мађарски није течан, а оноликима треба да објашњавам које све одлике има наш софтвер.
Не верујем да смо се напродавали софтвера, ама ништа. Зато су лепи ВГА фонтови што је Јози нацртао изгледали одлично, половина посетилаца је мислила да је то Пенџери. Напродавали се монитора. На фотци се на монитору се види баш главна маска за КлиниСис.
Вазда невоље са клинцима, који уштекају дискету и копирају шта стигну, па смо то откачили. Машине су иначе за бацање - дискови ће се форматирати после сајма - али реинсталисати све у случају да нам увале вирус (а њихове дискете су увек биле расадник) би одузело сате скупог сајамског времена. Наравно да су брзо налазили како се излази из апликације па терали нортон командер... што сам пресрео написавши nc.bat који би само стартовао КлиниСис. Нортона ионако није било, користио сам молдавски Дос навигатор, који је био за три копља јачи од оригинала... ма чак је могао да направи озбиљну штету, ко уме да покрене напредне опције. Зато је умео и да, исто тако, поправи ствари у фајл систему кад до штете дође.
Делили смо већи простор са још три Ејсерова дилера, под окриљем њиховог генералног заступника (когод да је, можда фирма у власништву она друга два сувласника Софтекса). На нашој четвртини је била највећа гужва. До ручка сам скоро остао без гласа а стекао течан мађарски, и најзад улучио прилику да изађем на прву пуш паузу.
Тамо уз улаз стоји неки чича и каже „ја већ двадесет година нисам запалио“ „ја већ четири сата, али делује исто дугачко“.
Поподне се гужва мало разишла, па сам могао да се прошетам и оњушим конкуренцију (коју конкуренцију - нико нема апликацију за поликлинике, а за зубаре је било пар аматерских покушаја, укључујући и ону од нашег хирурга за леве случајеве*). Штандуље све раскошне и синтетичке, исти допичњаци, фризуре, шминка... можда би у цивилу и биле занимљиве, овако су само декор, склизне око преко њих. Осим две-три. Епл је довукао прави лондонер, онај бус на спрат, за неку рекламну фору. А не, види, то је био Хапе. И гле, иста она улица где су и Софтексови добављачи...
Ручак и није био нешто, леба, кобаје и пива, држало нас до вечери. Одвезли се назад, мртви уморни. Срећом, није био мој ред да возим. Ишао сам још један дан, са неким од хардвераша, онај најмлађи је возио назад (газде су решиле да ноће у Пешти, много им је да се возе 150км свако јутро и вече), и имао је ту срећу да га негде у сред мрака сними аутоматски радар. Видео је само бљесак... и онда чекао да виде колико ће да га одрапе.
----
* у мађарском се незгода каже „baleset“, буквално леви пад, леви случај
Спомиње се: Болдижар Барваи (Болди), Вилмош Хаус, допичњак, ИФАБО, Јошка Апро (Јози), КлиниСис, Михаљ Вејс, Софтекс, Срђан Фејлечки (Серж), на енглеском