20-IX-1974.
Подигао нови пасош, најстарији који још чувам, пробушен*. Ту сам се фино био провукао, подметнуо слике које сам сам снимио (или ме сликала она или кева), са дугачком косом, ваљда најдужом у животу, и том подељеном брадом, знајући да мурија не проверава фотке за пасоше толико као оне за личњаке.
Фора је била што рокенрол, дуга коса итд нису били баш забрањени, уживали смо поприличне слободе, бар у поређењу са источним блоком, ал' није баш ни било признато за нормално, па су нас чупославе стално сматрали за сумњиве. Дал као баш криминалце, антидруштвене елементе или да се бар дрогирамо (што стварно никад нисам). Трик да нас држе на узди се звао "слика из личне". Пресретну те у било које доба ноћи, кад се враћаш из штете (тј провода), и траже ти личњак и онда не личиш на слику (уосталом, 01-II-1972. је било и масовно). Па зависно од тога да ли попиздиш и почнеш да се свађаш или не, може да прође са "направи нову да не би имао проблема" (дакле само опомена и најава) или ноћ у станици уз можда понеки пендрек преко леђа због "ометања службеног лица у вршењу дужности".
У прописима је писало само да чело и уши морају да се виде, што сам тако и урадио, и да фотка мора да је добро осветљена, са светлом позадином да се јасно виде обриси главе анфас - све то сам испунио. Наравно, нема шансе да ти на личну карту пусте фотку са дугом косом, па је круг затворен и сваки уличар може да те кеца.
Тако сам ову фотку прво спремио за пасош. Онда сам отишао по личњак, пошто ми је фотка из 1972. већ била поприлично застарела. Кад су ми тражили слику, чиновници (свеједно у пандурским униформама) задужени за личњаке, у СУПу код моста, нису баш били одушевљени, тј све је у реду осим фотке. Правио сам се наиван, реко сам сам радио те фотке, ја сам ту из фото клуба, нема шансе да је неоштро или да контраст не ваља, ја не видим да ту нешто фали... уосталом, ако је ваљала за пасош не видим што не би ваљала за личну... ево малопре сам подигао пасош". Извадим, покажем, иста та фотка. Згледали се, уздахнули, и примили фотку.
После су фотке и на пасошком теже пролазиле. Оно, није да сам чуо да се неко баш жалио, мени је упалило и баш ме брига. Нисам ја измислио цео систем, него само ову рупицу у њему.
Нови личњак ме одлично послужио наредних година, никад проблема с муријом. Покушали би стару игранку, ал' кад ми виде фотку увек се смету; ваљда су мислили да сам син неког буџована кад сам већ пуштен да имам такву слику... истина, не баш са буџиног булевара, види се адреса, ма није битно, важно да ради. Само једном није, јер сам је заборавио у другим фармеркама, али сам знао серијски број напамет (садржао број 1984, јебо га Орвел, и нешто типа 44 или 99 испред или иза), а млади пајкан је био задивљен самопоуздањем босоногог чупавца, нисмо морали ни да идемо до мурије (на другом крају улице, не би било далеко) да проверавамо, пустио ме тек тако. (Да, пичио сам преко целог града бос, ноћу, неколико пута овог или следећег лета, зезања ради)(а био сам сумњив због мрдања буљом, осукале ми се гаће па ми је било већ незгодно, и покушавао сам да их исправим у ходу)
----
* проблем је што сам прво написао да је ово било јуна 1975. јер је на пасошу тако, а датум на личњаку је 19 септембар 74... Није ми јасно шта сам овде укриво запамтио... Ако сам имао пре овога други пасош са овом сликом, за који красни бих вадио нов ни годину дана касније? А овај ми је важио две године, па продужаван двапут по пет, до септембра 1984... (у лето 1979 сам окаснио са продужавањем).
Спомиње се: 01-II-1972., буџин булевар, на енглеском
13-XII-2019 - 9-III-2026