22-V-1979.
Темишвар.
Ту негде смо отишли до Новог Сада да пријавимо испите и да утрошимо поклон честитку што смо добили од Илонке Гнајс. То је била добра фора, поклониш нешто да се јасно види колико кошта, а не намећеш свој укус нити покушаваш да погодиш примаочев, нека бира. Наравно, није то могао да ради сваки дућан, него је прво требало да има зглавног правника који ће решити стање између уплате и самог пазара (плаћено а роба на броју...) а и да има некакав асортиман да се прималац не разочара и не постане муштерија.
Једини је проблем био што је то уплатила у Стотексу, па је морало да чека док не улучимо прилику да одемо тамо.
Пазарили смо некакав скај, што је пластична имитације коже, овај мало мекши и као изгужван, да направимо крушка фотељу, и нешто тканине за камп столице, дошло опет време да се обнављају. Било је мало повуци потегни јер ови нису хтели да секу на дужину коју смо тражили, „то вам је мало за ролетну“. „Какву ролетну?“ „Ово је материјал за ролетне“. „Не, ово је материјал на продају, а шта ћемо ми с њим да радимо није ваш проблем“. И једва некако, након дужег прегањања, добијемо шта смо тражили. Све се боје да ћемо сутра да дођемо и жалимо се да је било кратко.
Пред Стотексом сретнемо Цоју и рибу му - он је неки тип са хемије, био нам комшија оног месеца код Вука, на истом је улазу само два спрата ниже. Риба је онако ситна, танка, са огромном витичастом косом, и тачно се сећам како је била усхићена кад нас је познала и приметила стомак, тада већ поприличан. Тако сам се и сетио целе ове епизоде, јер сам њену усхићену фацу сањао једном, априла 2023... и отуд се сетио појединости.
Негде у ово доба онај дебели Ристић избаци шоу са Здравком Чолићем, који ми је већ тада ишао на јаја колико и Седморица младих, исто његови. Додатни разлог, наслов је „Пјевам...“... што је стих Бранка Радичевића. Дакле и тај стандард је пао, више ни стихови класика не морају да се поштују, препјевавај у ијекавицу до у три пичке материне. Додатни бодови за дупло ве ћирилицом - није 'пјевам' него 'пјеввам'.
На базену су почели да тренирају месни спортисти, екипа за „Игре без граница“ - СФРЈ први пут учествује. По обичају, и ову смо зајебанцију схватили преозбиљно, и екипу саставили од виђенијих спортиста, а Зрењанин је и иначе био јак у неколико спортова - кајак, одбојка, рвање ми одмах падају на памет - па се то учешће Зрењанина (негде у Француској ваљда) завршило победом. Тренирали су увече, јер ће и да се снима увече. Базен је и иначе слободан у ово доба, званично се отвара тек првог јуна. Пошто ми је то на триста метара од куће, одем да сфоткам како је то изгледало. Па, блиц баш не добацује, вода попије светло, слабо је то испало.
Од десетак снимака, пола је неоштро, јер ни ја изгледа нисам баш најбоље видео где гађам, или напросто нисам за спортског фотографа. Ту треба имати осећај да се предвиди где ће сцена бити кроз две секунде, што се стиче посматрањем, за шта никад нисам имао воље. Спорт као спектакл, мани ме се, спорт је опијум за народ. Ајде соло спортови - бицикл је за мене, то увек може, ал' да платим да гледам друге како нешто раде, не видим чему. Те тако остадоше само два-три употребљива снимка.
Спомиње се: Илона Гнајс, Нови Сад, на енглеском
25-X-2016 - 27-IX-2026