За Геменц. Ово већ постаје редовно, и сад стварно не знам кад сам тачно увукао Јозија у све ово, али је врло могуће да је то било од почетка јула. Илеш је долазио по нас, и враћао нас. Волео човек да се вози, некад је чак био најамни возач за неку фирму, чак је тако и до Италије стизао. Софтекс нам је нашао смештај, тј собу, преко пута, код баба Терике, чији је син... као радио у фирми, мада не баш редовно.
Не знам тачно ни како се звао, имао је само надимак, Шерци, од sör, што значи пиво. Могао је да попије онолико. Био је геније за крупнију електронику, а последњих година се обогатио монтирајући сателитске антене по граду, мајстора напросто није било довољно и могао је да наплати колико хоће. Умео је да из мртвих дигне монитор који смо већ хтели да бацимо, јер ни хардвераши из куће нису умели да га поправе. Живео је, онако, за лепе тренутке. Касније се оженио, док смо још били ту, неком жешћом рибом, фудбалерком (!). То жешћа... та није имала ни струка ни кука, била је сва у мишићима, ал' ајд била је и симпатична и напредна и назадна, мало преозбиљна и дисциплинована, ваљда нашла врећа закрпу. Добили су и дете, чак, и кренули да зидају кућу.
Баба Терикина кућа је била у авлији друге куће. У крају то није било необично - неком не треба тако велико двориште а затребају паре, па одвоји пола ширине плаца са улице, и пола страга, задржи четвртину а остало прода. Тако се од капије ишло двадесетак метара кроз пролаз између две тарабе, довољно широк, и онда се у задњем делу двориште ширило и тамо је била кућа. Опет класична панонска, са застакљеним гонком. Јози и ја смо добили један пролазни собичак, у који се улазило из гонка и већу собу према улици; врата према бабиној соби су била заграђена орманом или само закључана (како сад не могу да се сетим?... а имам и фотку). Имали смо форе и да користимо купатило, на другом крају гонка, пролаз кроз неки собичак одакле се улазило и у њену собу и у кујну и у купатило. Купатило је било пуно крпа и чарапа, стицао сам утисак да баба у животу није бацила ниједан пар и да је то све ту. Није ми јасно како се то није јаче осећало на мемлу и буђ, ал' свеједно ми се није улазило тамо. Поред купатилских врата је био неки сточић, па бисмо ту седали да једемо.
Хм... сећам се да сам се са бабом говорио мађарски, а опет сећам се и да сам проговорио средином августа, дотле сам само ћутао и слушао. Тако да је могуће да смо собу узели тек августа... ту ми је редослед нешто збркан.
Знам и да сам једном преноћио код Михаља, што је било мало чудно. Да л' ме довео да ме покаже кући, можда су били радознали да виде тог југа ког стално спомиње, или сам му требао до касно поподне а Илеш морао да бега кући у Делкут, ко ће то сад знати. Породица му је поприлична, има петоро деце, и то је све баш онако дисциплиновано, тихо и не нарочито радознало. Нешто сам мало попричао са њима, све нешто небитно, не сећам се никаквог текста.
Јози и ја смо били као цимери (он је био у мрачној соби према слепом углу иза оне предње куће, једино светло је допирало кроз прозор који гледа у гонк) можда недељу или две, кад је у неком разговору дошло дотле да нам треба неко са организаторским и аналитичарским способностима, јер се на хоризонту указала велика муштерија, Геменцка поликлиника, те смо закључили да морамо да увучемо и Болдија. До те средине августа смо већ сва тројица увелико били ту - њих двојица у тој мрачној соби, ја у малој пролазној. Илеш је престао да нас вози, надаље смо користили Болдијеву королу.
У соби сам имао неки 486 ес икс, и опет ми се догађало да се машина прода док нисам ту, па онда добијем јачу. Имали смо повремено и неки мали штампач, Епсон 400 ел икс, смешно мали комад пластике који је свеједно баш лепо радио а умео и да избацује текст у лепим словима, ма скоро као да је ласер, а опет је био само матрични. И зачудо, не претерано бучан.
Двадесетог смо Јози и ја написали бољу верзију програма за паковање ДентоСиса на дискете, са још опција, едитовањем метаподатака за дефг.прг и још неким пицабоцама.