За Геменц. Пошто је уторак, као и за претходни одлазак, мора да смо тада стварно већ увукли Болдија, јер шема је била да један дан у недељи радимо код куће, за своју будућу фирму (коју у ствари још нисмо основали, била је у ваздуху), па у понедељак дођемо увече на спавање, онда пичимо бесомучно од уторка до петка, а онда пред крај радног времена одемо до це плус цеа (cash & carry) да пазаримо, па тутањ кући. То смо свеједно звали це плус плус, а било је јефтиније на неку од тих нових фора, да је као само велепродаја, па се изврдава део ПДВа који би се дозидао на малопродајну маржу, а штос је у томе да нисмо, формално, пазарили ми него фирма. Тј имали смо неке картице па су нам на каси то очитавали и све што пазаримо би се водило као да је то пазарио Софтекс за своје службене потребе.
Што је провидна фора, шта ће рачунарској фирми салама, детерџент, сир и шта смо већ пазарили. Као стари шверцери знали смо шта да купимо а шта је боље или јефтиније код куће, с тим што ово ипак није била она јурњава, дај шта уватиш, јер смо знали да ћемо бити ту и следеће недеље.
Плата је била око 38000 форинти, што је било негде између 200 и 300 марака, није било баш нешто велико али је покривало трошкове и могло је од тога да се живи. Наравно, форинте ми не вреде скоро ништа код куће; могао сам их увалити неком шверцеру али бих морао да попустим с курсом, па је било боље да их потрошим тамо и напуним код куће фрижидер. Доносио сам свашта - и инстант кафе, и сухомеснатог, и сира, и кућне хемије, и вајкрема (тј нешто на пола пута између крем сира и кајмака, било баш популарно па је чак и наша млекара, тачније њихов технолог Б.Љ. из суседне улице, а отац му је био просветни инспектор па га је знала са посла, направио некакав млеки крем или како су га већ крстили, отприлике то исто).
На граници смо чекали доста, јер је СРЈ била под санкцијама док трају ратови (прво хрватски, па босански) и била је несташица бензина. Сва погранична места са мађарске стране су учествовала у ситном шверцу бензина. Знајући да се познавање језика оверава на две зајебане вештине* - укрштеним речима и малим огласима - хтео сам да проверим прво ово друго, и једном код Илеша узео да прелиставам месне новине, огласе за кола. Све ми је било јасно, осим једне бројке која се наводила без објашњења, а ишла је од 70 до 200, отприлике сразмерно величини кола. Каже Илеш то је величина резервоара. То је најбитније, колико горива може да пренесе. Наравно, сви су имали и ојачане гибњеве, јер не сме да полегне док прелази границу... а кад се враћа, враћа се прилично празан и уопште није сумњиво што му је стражњи крај високо натрћен. Е, сви они су исто увече ишли да однесу своју дневну туру, а било их је и који ништа друго нису радили, него обртали по 4-5 тура за једно вече. Са њима смо чекали да пређемо, сваког петка.
Некад бисмо прошли за пола сата, некад бисмо чекали и свих шест. Рекорд је био ваљда осам сати негде наредне зиме. Како се заломи. Наравно, Болди је заклети антипушач, па се у короли није димило. Зато бисмо Јози и ја ово чекање искористили да будемо напољу и димимо до миле воље, уживајући у социолошком експерименту око себе.
Данашњи датум носи најстарија позната верзија catal6.prg. Верзија 5 је радила тако што се на све могуће тастере качила рутина која би реаговала кад се притисне, па је падала на Болдијевим тесту, кад се притисне целом шаком тастатура. То би се загушило кад пет или више тих окачених рутина крене да ради пре него што је прва завршила. Радило је некако, у малим дозама, ал' ми се није свиђало. Значи наново.
----
* Михаљ је, пак, тврдио да си усвојио језик кад приметиш да звона на цркви у себи бројиш на том језику. Мора да сам мутав, то не бројим никад. Мада, руку на срце, догађало ми се наредне године да бројим нешто, или рачунам, и у глави чујем те бројеве на мађарском.