Ајд опет на посао, овог пута преко Хоргоша, ваљда је бољи прелаз, на Бачком Брегу је сад некако већа гужва, навукло се шверцера, а нису баш ни навикли на толики промет; ови су на важнијем друму и боље су организовани, а отуда и бржи.
Продаја ДентоСиса је нешто запела, иако нисмо имали конкуренције. Чак се појавио један да буде посредник, и њему ће да иде 30%. Опа, бато, немој ми рећи да је теже продати него направити...
Док се чекају резултати од њега, Михаљ је смислио трипер комбинацију. Одвео ме у Пешту, код... није баш министар здравља, али некако повезан, тј уредник гласника лекарског друштва или тако нечег, па да тај објави позитивну критику ДентоСиса, коју је написао Михаљ лично (или неко од зубара из Геменца, дакле повезан и вероватно чашћен), а за ништа... једино би било згодно да Софтекс приложи неку помоћ за излажење часописа. Дакле гласник лекарског друштва је практично плати па клати... ех, тај капитализам.
Сам разговор је био донекле занимљив. Прво, што је то све било у некој старој згради у неком бочном сокачету у центру Пеште, што није било ни близу онако пицнуто како би се очекивало, више је личило на редакцију месног листа пре двадесетак година. Бар је мој мађарски већ био довољно добар да не само пратим разговор, него се и убацим ту и тамо, што је, претпостављам, и био разлог што сам ту ја а не неко од ове двојице.
Има ту нечега, у ствари. Како је Илеш често умео да гунђа на раскрсници, "шта чекаш, директиву из Пеште, крени већ једном, јебо те тај Кадар у глави". И имао је право, у неку руку, јер су Мађари били четрдесетак година васпитавани да не размишљају и да не одлучују, има ко ће да доноси одлуке, знаш како се провео онај што је нешто био одлучио на своју руку, најебо је ко жути... И онда смо тих година ту царевали ми, што смо дошли са искуством 1993. и рефлексима који могу да претекну инфлацију, кадри стићи и утећи. Тј не само нас тројица-четворица, било је наших доста што су поотварали ситне фирме и трговали свим и свачим. Јер урођеници још нису схватали да наређења из Пеште неће доћи, у се и у своје кљусе, сад си на тржишту. Па ако је Михаљ мислио да ће постићи нешто кад ме поведе да ме покаже, можда је ту и било неког резона. Били смо на гласу.
Не верујем да је то нешто помогло. Иако је апликација била баш цакум-пакум, и имала је све што треба, укључујући и тај чувени извоз на дискете за министарство, за шта ординација добија 2000 форинти по дискети (и штеди силне сате који би отишли на припрему извештаја министарству), продато је свега неколико десетина, колико ја знам. Можда је другим каналима отишло ко зна колико, ма уосталом боли ме ћошак, немам проценат од продаје, ја сам овде само радник запослен.
Имали смо и тај генератор инсталационих дискета за ДентоСис, који је све чувао негде на диску, да би могла да се направи друга дискетла ако прву затуре - било је везано, наравно, са дефг.прг тако да је могло да се инсталише неограничено пута са исте дискете, али је у тако инсталисаној апликацији било заварено име ординације, адреса и телефон, што се појављивало на екрану и у заглављу сваког извештаја а вала и у некој шифри у оној дискети за министарство. А ако се то чачка, не слаже се збир и апликација одбија да ради. Тако да би требало да је она бројка о четрдесетак или шездесетак примерака ипак тачна (осим ако генератор дискета није теран са две-три машине, а онда ако се било ко од тих корисника јави, надати се да неће погрешна особа дићи слушалицу). Тј ништа од оних 2000 очекиваних примерака, ништа од паркирања мечке на кант...
Још се нисмо били усталили са ручковима, догађало се да Илеш и ја останемо за мало касније а испадне да су остали већ ручали, у повратку из Геменцке поликлинике - да ли код мурије, у некој кафани са радничким менијем или у педагошкој. У таквим приликама је Илеш волео да ме одвуче доле, у кафаницу иза ћошка. Кафаница је била обична коцка од тамније фасадне цигле и излога застрвених завесама, са равним кровом, нешто што би савршено пасовало као дашак нормале међу вишеспратницама, чега има свуда по Новом Београду и сличним местима. Ово је, међутим, било у ћошку испод падине, у улици паралелној са оном где је Софтекс, само неколико метера ниже, јер је било буквално на линиј где се завршава Панонска низија и почињу Алпи. Унутра је било фино и ушушкано, свуда тамноцрвени тепих и те завесе.
На њиховом паркингу су се појављивала и боља и новија кола - не само класични трабанти, ладе и варбурзи, него и скупља западна производња, што је био знак да кујна ваља. Нећеш Мађара преварити, не пада он на шминку и фенсерај, кафана може да изгледа као најгора рупа, боли њега, него је важно где је добра клопа. И на тим колима сам први пут видео чудо невиђено - браници нису више били од никлованог челичног лима, какви су одувек били. А то је и добро изгледало све до осамдесетих, кад су закључили да је компликовано и скупо да се места где се то причвршћује за каросерију покривају истим материјалом, па су то заменили одбојницима од гуме, која се лакше обликовала и била за ред величине јефтинија. И то је солидно изгледало док су их правили од гуме, ал' онда је неко решио да уштеди још па је гума замењена пластиком, и већ за две-три године би црна постајала шмрљаво сива, са пукотинама и избледелим ивицама, и одједном је цео ауто изгледао усрано. Ова нова кола нису имала избачене бранике, него је тај лим био спојен са шкољком, и бојен истом бојом. Изгледало је много боље, чак и касније кад сам укапирао да то није од лима него од пластике, и служи само изгледу и аеродинамици. Добро, и држи жмигавце и магловке.
Csülkös bableves - чорбаст пасуљ са буткицом (тада још коленицом) је био специјалитет куће, и био је стандардно добар. То смо пробали неколико пута те јесени и зиме, скоро да смо стекли и навику, мора бар једном месечно. Илеш је инсистирао да пробам и најбољу ствар на свету - ех, носталгичар, то су му правили кад је био клинац - túrós csusa - турош чуса, сироклиз. Барени резанци, отприлике колико се захвати једном кутлачом, одозго три кашике младог сира мешаног са павлаком, и поврх тога једна кашика ситно сецкане, ал' оно на 2мм, упржене сланине. Сиротињска посластица, ал' јесте, прија и што да не, могао бих то сваке године по једном. Добро, не баш сваке. Не видим други разлог зашто се он тако одушевљавао тим, осим носталгије. Ал опет, није он ту ништа специјално, чим су ови то редовно имали на јеловнику, а виђао сам то и другде касније.
Други његов омиљени специјалитет, који стварно ама никад нисам пробао, је била хавајска пица, она са ананасом. Десило се пешес пута да смо ручали у некој пицерији у Делкуту, где су имали то, и он је то себи узимао сваки пут. Хвала лепо, мени више значи што сам баш тамо почео озбиљно да учим мађарски, читајући јеловник. Кад пише „sonkás, gombás, sajtos“ (са шунком, печуркама, тврдим сиром), прва два сам укапирао, за треће скоро погодио, ту ме кренула карта.
29-VI-2021 - 7-IX-2026