На посао, преко Бачког Брега. То што преко викенда немам ниједног сачуваног фајла ни коментара, отприлике може да значи да смо најзад ухватили један кад не радимо ништа.
Два-три месеца смо имали и четвртог цимера. Преузео је Јозијев кревет, а он је прешао у моју собу да спава на шезлонгу (ака дугој столици ака chaise longue), што је поприлично кратак отоман, њему довољан. Овај је био исто југословенски Мађар, измислио је некакву берзу преко факса, где би он скупљао од разних велетрговаца шта ко има вишка ког би се радо отарасио, слагао би то у спискове, па слао факсом свима њима и још понекој малопродаји. Долазио је и одлазио кад му наиђе, зујао около, седео за мојом машином сатима да пресложи то у ворду у тесне колоне, да свима уштеди што више факс папира а да буде и даље читко. Изгледа да је солидно зарадио на свему томе.
Он је био један од примера, а и сам нам је описао још таквих, како смо утренирани у предузетнике. Након што смо преживели сва она срања, са деведестрећом као прокислим шлагом на торти, научили смо се да реагујемо из живца. И онда дођемо овамо, где су имали пет година полагахне транзиције и још се нису пробудили из оног „не таласај, чекај наређење из централе“ менталног склопа. Имали смо толико форе испред њих, да су мале фирме у власиштву Југоса чиниле приличан део тржишта овде.
Кад смо код менталног склопа, испричао нам је догодовштину. Пошаље му неко нешто важно поштом, на фирму. Поштар остави цедуљу, он оде у пошту да то подигне, а, не може, морам прво да видим ваше овлашћење да смете да подижете пошту за фирму. Аман, ја сам фирма, власник, директор и једини запослени. Нисте ме чули, морам прво да видим ваше овлашћење да смете да подижете пошту за фирму. Два три круга касније, укапира он шта је, те извади папир и напише да он као директор, даје себи као раднику овлашћење да заступа фирму и подиже њену пошту. Удари печат, покаже папир, добије пакет.