Ових дана је Софтекс покушавао да буде оверени дилер за Малог меканог, зато је и висио онај постер „не копирај, купуј“, а сад су уплатили и МСДН, па смо „добијали оне сјајне подметаче са рупом у средини. На многима су биле свеже верзије Пенџерија, НТ3.х нечега и Пенџерија за радне бригаде и шгјз... е јасно се сећам да је на многим од тих дискова писало „не заборавите да једном месечно реинсталишете ОС“. Требало је да сачувам бар један за успомену.“ (записао 2008. по сећању)
До ручка стигао да изгенеришем неку просту маскицу за МЕЦ, о ваљда путним правцима и доласцима (камиона са робом?), и још неки ситниш у 17:48... дакле до краја радног времена. А онда вероватно тутањ у пазар, у источну индустријску зону, тамо је дисконт це плус плус (тј кеш & кери, ал' ми смо га овако звали), те млекарин и кланичин дућан пред капијом, да купимо сира и саламе, па онда све то у кола и... Идемо кући.
Тај дисконт је био стари трговачки трик, који се овако или онако толерисао - видео сам га и у Немачкој, и код нас (она три ортака у Чоци, например, су једно време имали то) и ево сад овде. Како рече Јокса из Чоке, „пази ја сад повучем црту од овог зида до овог зида и све што је с оне стране црте прогласим за дисконт, и све док уредно водим робно башка за ову страну башка за ону, могу да ти продам шта хоћеш под овим или оним условима, зависно од тога с које је стране. А није ни неки проблем да се пребаци преко црте, само да се направи папир о томе.“
То је практично малопродаја која на неку фору успе да има статус велепродаје, па нема пореза на малопродају, роба јефтинија, сви срећни и задовољна, а држава то толерише све док је иоле покривено папирима. Папир се зове „не продајемо грађанима него другим фирмама, дакле само онима који донесу доказ да купују за фирму“. Фирме, пак, дају радницима неке цедуље из тог дућана, оверене својим печатом, а то књиже као набавку за сопствене потребе. Наравно да смо имали такву цедуљу, тако да је Софтекс сваке недеље набављао разне кућне потрепштине, пелене (Јозијев клинац је још био бебац), веце папир.
Ти дућани у ствари више личе на магацине. Овај је чак имао и навоз за камионе, на висини пода, тако да се истовара водоравно, без дизања или спуштања. Од намештаја је имао некакве металне полице, ни налик самоуслузи, а подови су били од глатког бетона, да могу виљушкари и колица да иду без труцкања. И цедуље са ценама су биле нешто килаво урађене, често исписане руком. Али су имали баркодове и регистар касу са оном конвејерском траком, па све из колица само поређаш на траку и касирка све искенира, то је баш брзо ишло. Протутњали бисмо кроз то за мање од сата, осим можда прва два пута, док нисмо видели чега има чега нема и где шта стоји. Не сећам се тачно за колико је ту било јефтиније, мислим барем 20-30%, исплатило се.
26-XII-2013 - 27-IX-2024