Осамнаестог ми се пожали Илеш како му никако не иде штампа бонова за клопу у болничкој мензи. Формално, болница у Геменцу и није била Софтексов посао, али смо се свакако томе надали, зато смо у ствари и ухватили да радимо КлиниСис јер је Геменцка поликлиника у склопу болнице, малтене њихово пријемно одељење, шта могу закрпе сами, шта не могу шаљу уз брдо у остале зграде. Ово са штампањем бонова би требало да је цицамаца од апликације, само треба да одштампа сваке недеље одређен број комада, са датумом и оброком за који важи, не треба да памти никаква имена ни конта ни ништа, само колико је одштампао.
Осим што му штампа није радила. Хм... добро, није први пут да се хватам укоштац са неким штампачем, већ сам и онај Епсонов језик за матричне знао пола напамет, а овај Оки прихвата и Хапеов ПЦЛ... па ајде да видимо. Кренем кроз документацију (е, свака част, овде сам барем то имао, нисам морао да гањам где има), па полако. Те за два дана спичим то до те мере да је штампао све као бела лала и још сам му (можда касније) направио и некакву маскицу са календаром, да може да бира за који дан ће да штампа... и на крају и рекапитулацију за кујну, колико је за који дан и оброк одштампано. Командне секвенце су биле далеко од наивних, нпр esc + "(s10v12H" му је значило слова од 10 тачака, ширине 12 слова по цолу; esc + "(17U" кодну страну 852 (источноевропска за Дос) итд. Мислим да се завршило пицом и пивом.
Веровано у уторак или среду, а можда и још у суботу за тај викенд што смо остали тамо, ишли смо у бербу - Шерци је канда имао и виноград (или је госпоја, бемлига, прошле године нисмо остајали за викенд па да знам да ли је и тад звао, док није био ожењен). Није било нешто далеко, град је виноградарски, настао на тих седам брегова, доле улице горе виногради. Умео сам, већ сам се одавно испраксовао код ћалета, а новост је био само сепет, ранац-корпа, овог пута алуминијумска посуда са упртачима. Само одсечеш и бациш себи иза леђа, пада тачно где треба, кад ти буде тешко, само провериш да ли можеш да допипнеш - ако можеш, одеш до контејнера и изручиш то преко рамена, оно само исклизне. Сад да ли је било нас много или чокота мало, ал' још је био дан кад смо завршили. Појео се и добар паприкаш, и попило се нешто, а онда смо сви сели у кола (нас тројица, Михаљ, и ваљда сви хардвераши, и отишли да се то преда у винарију. Тамо су само истоварили контејнер са грожђем на кантар, то се измерило и готово, разлаз.
Сви хардвераши... осим можда млађег Тамаша, он се био фришко оженио, ту негде смо, опет тако за неки викенд, можда пре две недеље, ишли на венчање. То је било негде у неком трећем селу (ипак је он путовао на посао, није могло бити много далеко), само у цркви, нисмо ишли баш у сватове. Нисам баш неки љубитељ црквених свечаности, нема везе што је католичка, ал' ајде да видим, ови како су кренули да пумпају све што је иоле противно комунизму, нарочито пумпају религију, ваља знати на шта то личи. Стали смо скроз назад, јер нас заболе живо шта поп меље. Ту су се, из других разлога, мували и неко двоје, очигледно су управо открили секс, ма само што се нису дохватили и појебали ту на лицу места. Ех, да, тако је то док ти је то све свеже и зуји по глави и још којегде.
После тог венчања смо свратили негде на пиво (на рачун фирме), седели напоље под неким вењаком, само ми из фирме, ћаскали и убијали време, ал' не верујем да смо стигли до трећег, било је већ прохладно. Јес да је било тек лагано облачно, и да је рани октобар, и још је увелико био дан, ал' мора да је то до тих мађарских Алпа. Нема везе што ту ништа није више од у вр главе сто метара, бије зимоћа, нисмо дуго седели.
Двадесетог, кући преко Хоргоша.
Видим неки извештај у ШанкСису за Зекија... што нема везе, ово је рекапитулација транспорта, шта ће то у шанку... то мора да је мазнуто однекуд па прерађивано за овде, а датум је од дијалога за датумски опсег, који је генерисан данас, ал' ко зна за кога (тј знао бих кад бих имао архиве за све наше муштерије и апликације, ал' немам).
Такође постоји и неки фајл написан за оног сокаџију тамо негде јужније. „Сок“ је лажњак, то воћа није видело, тип је набављао концентрате из Турске или Грчке, а у авлији изградио флашару, па газирао и продавао навелико. Али ни то није било сада, него најраније 1997. Вероватно смо овог викенда отишли други пут код њега.
Исто постоји и нека ситна рутина за КоопСис, ни два сата после тога, исто касно поподне. Нема коментара унутра, тако да нема теорије да из тога ишерлокујем где сам био шта сам радио. Судећи по именима фајлова, биће да је Брља, његов је стил. Понедељком поподне бих седео са породицом и зезао се, последњи одмор пред полазак на посао, што је бивало увече, кад је мања гужва и на друму и на грани, а и који ћемо раније кад увече немамо шта да радимо, а ујутро не морамо баш да се журимо. Тако смо угађали да стигнемо око поноћи, што је и успевало у већини случајева. Само две ствари су умеле да омету то путовање - ако бисмо чекали на грани дуже него што је нормално, и ако би пиш пауза негде уз друм била по некаквом ветру. Није до ветра, умемо сва тројица да се окренемо да пишамо низ, него што би пауза била сувише кратка, па би Јози цвиковао цигарету, и тај мирис угашене цигарете би ми кварио угођај. Још горе кад то припали, ал' то је бар радио напољу и даље од мене.
(... 494 речи...)
Пет тона угља нас је коштало 750 марака. Прешли смо на угаљ, јер је сад, после инфлације, струја постала стравично скупа. До 600KWH месечно још и некако, преко тога двоструко, а преко 1200 још троструко. Толико нисмо могли да трошимо, дакле угаљ. У подруму сам направио некакав подзид од блокова сипорекса, а онда смо угаљ носили колицима около до прозорчета па туда убацивали. Стало је све.
2-V-2022 - 8-I-2026