Преко Хоргоша... чека нас још посла.
Радимо фактурисање за водовод, што ради Јози. Водомери би требало да се баждаре на десетак година, па док сам конвертовао њихове старе податке приметим да имају датуме последњег баждарења. Напишем малу претрагу да видим који доспевају овог месеца - нема ниједног. Ове године - ниједан. Најзад добијем нешто кад сам проширио на десет година. Питам Речоа кад их уопште баждаре? „Само кад се неко жали“.
А Јози је имао ту једну фину зврчку. За неког ко је прошао кроз усмерено образовање па онда дипломирао марксизам, последњи додир са математиком је био у 10. разреду, а и то није било озбиљно. А сад му треба да реши рачунски проблем - једна цена воде важи до неког датума, после тога друга. Проблем, јер је то била једна од оних ствари које не постоје: „износ се рачуна количина пута цена за тај месец“, рекоше. На то смо одмах гракнули „а шта ако се мења током месеца?“ - „то се никад неће десити“. Наравно, десило се исте године. Мађарска инфлација је била око 30%, а на нашим докторатима на ту тему се још није осушило мастило. Ал' инфлација је као секс - ко је пробао, нема шта да му се објашњава, ко није, не вреди му објашњавати.
Те је сад требало да примени једну цену онолико дана колико је важила, а другу на остале дане. Прост рачун, с којим се зајебавао сат два и на крају погодио, осим што је побркао стране. Цену за први део месеца је применио на други и обратно.
Математика није неопходна за програмирање, али га јаааако олакшава.
Софтекс је имао свог винара. Нешто као пријатељ куће, само не знам у ком смеру. Геменц је на седам брежуљака, који су сви изрешетани тунелима. Свака генерација има задатак да продужи тунел за два-три бурета. У зидове тунела утискују ситну лову, за успомену срећу и добар род, те није чудно да тек негде на петнаестом метру дође до неке препознатљиве лове... оно дотле је чиста нумизматика.
Догађа се и да се некоме уруши, а после неко копа с друге стране па дође до затрпаних буради ко зна чијих и из ко зна које године. Или, копа копа и упадне му буре одозго :).
Иначе, тај винар је имао стаклену натегу, коју је пунио из бурета на усис, па онда забацивао на раме, све држећи прст на рупи, па би онда одатле, лаганим покретом прста, пуштао млаз у чашу. Код њега се пило стојећки, да се не би гости превише задржавали, и то је сипао немилице брзо, као кочи му се прст (јер прстом затвара доњи крај натеге), дајте брзо чаше. Имао је феноменалан мерло, а ни локална кадарка му није била лоша... а незаборавне су сцене кад након дуже журке, кад је цела фирма долазила на перкелт и ождерачину, утерује трактор у рикверц у велику предњу просторију, а има места по пола педља са обе стране, плус што вешто избегава да главом звекне о неки хардвер што виси са таванице, у сантиметар зна где шта виси, велика кутлача му пролази на прст поред увета. А није пио ништа мање од нас :). Током једне такве журке смо се нешто и сликали и добро урадили, чак је и Ула добро испала на фоткама (штета што немам ниједну), а сећам се да сам негде око трећег сата, након перкелта и доста вина, седео са јединим присутним Немцем и разглабао о подном грејању, све покушавајући да се присетим немачког. Ал' као за инат, кад год бих нашао у глави фијоку где треба да ми стоји та и та реч, у њој бих нашао реч на мађарском. Имам неред у башти...
Једном смо тако дошли дан пре поласка кући, да купимо вина. Тј зна се ко међу нама тројицом има неке паре и воли вино... Јози је можда купио две боце, ја ниједну. Док смо дегустовали вина, са све уобичајеним плесом, „кочи ми се прст“ итд, види се да човек зна рутину и да овако с ногу нико неће доћи до тачке да устане па седне, а и сипа нам по пола деци од сваког, таман довољно да пробамо а не ождеремо се, наиђе један ког изгледа сви знају, и сви једнако колутају очима кад га виде. Он је отприлике радио Милева те улице, иде од подрума до подрума, свуд цугне помало, и кад примети да је већ непожељан, оде да даље раструби трачеве које је чуо. Но овде му се баш свидело што је у току дегустација, па нам се пришљамчио и никако да оде. Колутање очима се појачало... Ту негде тај тип крене са „знаш шта су три најлепше ствари на свету?“. Одбрусим „има две“. Не, има три. Две. Три. Две. „Добро, које две?“. „Коњак пре и цигарета после“. Одушевио се, „јао како је ово добро, како ја то досад нисам знао“ и брже боље одмаглио да раструби то низ улицу. Газда ми је за ово поклонио боцу вина. Да је овај остао још пола сата, отишле би две.
17-XII-2013 - 2-IV-2026