Написао прекјуче почетну верзију STOD.PRG... којој ћу се вратити 08-III-1998.. А јака ствар, нема десет реди. Неко је на УАу питао како би се то урадило, па ајде, кад је већ тако једноставно. Најлакше је наватати фоксовце на нов датумски проблем, увек се упецамо.
Јуче у Мађарску, данас назад. Нема снимљеног кода за овај дан, шта је то било?
Ааааа, да! Аваи био у Будимпешти, Фрегатом, на јесењу верзију Ифабоа, како се већ сад зове. Колико се сећам, ишли смо Болди, Брља, Пали и ја. Било је мало чудно да идем као посетилац а не штандуља.
На паркингу, шетајући од кола до билетарнице, сретнемо Сержа, нашег гастоса у Новом Саду, који је тамо власник фирме (исте коју је основао са Јозијем и још двојицом некад давно). Паркинг је испод железничког насипа, па сваки тежи воз кад прође активира десетине аларма, што је овде још у моди, што гласније то боље. Само што ама нико две форинте не даје на ту галаму. [или је ово било пролетос, бемлига, пише на оба места, једно ће бити тачно, највероватније Серж сада а ово са колима у пролеће 1995.]
Добро пиво и кобаја за ручак. Девојке које раде оно што је пре две године био наш посао су све са истог негатива, csupa lába (сама нога), исте беле кошуље и црни допичњаци, ма и исти облик ноге, чиста синтетика и масовна производња. Можда се напољу и разликују једна од друге, ал' на вашару су све истоветне. Питам Јозија шта налазе на њима, то немаш за шта да уватиш, то је за сликање, једва, а не за залегање. „Фора је у томе што су тако ломне...“. Па, оно, о укусима...
У повратку се нешто сјебала фрегата, стражња светла, окрпили то некако у некој радионици на јужном крају Пеште. Једва смо видели шта радимо, сами смо то чачкали, само позајмили алат и светло, већ се хватао мрак. Вожња досадна, колико год да је фрегата удобнији ауто у поређењу са кецом што Брља вози, ћалетовог трабанта да и не помињем.
Ништа за памћење, осим што је добрим делом пута до гране, што сам ја возио, свирала Брљина касета „Мајка атомског срца“ од Пинк Флојда, коју сам онда позајмио и пуштао док је нисам научио напамет.
Ту негде сам нешто био свратио до винограда бициклом (није ни тако далеко кад пођеш на време*) па сам их изненадио у послу... седе ћале и комшија један наспрам другог, поред сваког од њих по канта, између њих пањ, онако цирка 50цм у пречнику, један има сатару а други секирицу, а око њих жут круг од једно три метра у полупречнику. Сецкају дуње да се пробаре да би могло да започне врење. Како напуне канту, изручују је у казан, па назад за пањ и сецкај даље. Долази комшијин син и изручује још једна пуна колица дуња. Обојица забадају сечива у пањ и хватају се за главу.
Е те пробарене исецкане дуње се онда још измуљају, и тек онда иду у буре. Али зато... ко је пробао, зна.
----
* како вели пословица за пољски веце
6-XII-2013 - 13-I-2026