У нека доба прошле године су ме уписали у резерву војске. Што је значило да идем да задужим униформу (срећом без шињела, сад су се носиле оне ветровке), и врећу уместо ранца (ранац се лакше носио), и да с времена на време донесем то све кад имамо вежбу. До овог тренутка није било никаквих вежби, чак ни једнодневних, колико се сећам, ово је тренутак кад се формирала 77. извиђачка чета, а мене су ставили да будем везиста при штабу чете. Требало је да се скупимо у поноћ, што је било мало без везе, касније је обично заказивано за седам ујутро. Шестодневна вежба, а после смо видели и зашто.
Претходно вече сам се био спремио, колико сам могао, оно обријао истуширао итд, и ишао у набавку - неће ме бити шест дана, па да не усфали нечег док нисам ту. Док смо обилазили дућане, звонио је телефон - Шиме је у граду. Његова фирма производи дугмад, а у граду има текстилне индустрије, па је он дошао да уговори продају. Одсео у хотелу, па ајд да се видимо. Где ме нађе баш сад, не смем ни да попијем, јер сам морао да дођем колима да бих се вратио на време и стигао у поноћ на зборно место (на бивши аеродром, одмах иза индустријске зоне Комбината. Тако да ми је било мало нелагодно, другар из војске дошао да се зајебава уз посао, а ја не могу да се опустим. Но, пребрали смо нешто по успоменама, издиванили се и куд који.
Од познатих или однекуд познатих, знао сам Фефија (по чувењу) и Брљу. После се испоставило да је наш четни болничар, Алекса, купио плац до нашег, ал' у овом тренутку га још нисам знао.
Стајали смо сатима, до ујутро, па добили ваљда некакав доручак (кришку хлеба од 100г, паштету, чај) и онда формирали колону. Имали смо кампањолу, два пешадијска транспортера и пар камиона, од чега један са радио опремом. И добили смо наоружање, М-72, с којим нисмо радили ама баш ништа осим што смо га носили. Можда смо једном одвежбали расклапање и склапање, јака ствар.
Чудо једно како матори људи подетиње у резерви. Причају се вицеви, подваљује се, препричавају се догодовштине - ко је кад колико попио, појео, појебо. Још нико није донео пиће, први пут смо у резерви, ал' касније није могло да омане. Имали смо и неког чичу, седог, ко је њега писао у резерву уопште, звали га Солунац. Још смо ми добро прошли, зборно место је у комшилуку - имали смо петнаестак њих из Кикинде. Кад су они дошли, и како су се вратили, ко зна. Мене је довезао ћале, сав битан што ме опет види у униформи (тај је вирус већ одавно изазвао имунитет код мене).
Кад смо најзад кренули, убитачном брзином од 45 кмч или мање, стали смо само два-три пута да се пребројимо, и прешли тако неких 40км до неког пољопривредног добра, где ће да буде тзв. динамика вежбе. Добили смо и вреће за спавање, и коцке пресоване сламе на којима ћемо спавати, уредно нанизане у неком хангару. Мене је нешто спопало да кашљем, да ли ми је можда улетела нека длачица од скраћивања браде или ме иритирала слама или ме иритирало буквално све, па сам узео своју врећу и отишао да спавам у возилу, где је било нешто хладније, али сам бар престао да кашљем, а и то што сам још кашљуцао, сметао сам само себи.
То што сам скратио браду, мачку о реп. Неки мајор, који је добио да нам командује док је вежба (мада је номинални командир био Савела*, "ако вас неко пита где сте били на вежби, кажите да сте били код приватника"), је запео да ошиша кога треба. Јесте да у Пеесу пише да има право на то кад је вежба дужа од пет дана, али "друже мајоре, вежба је од седмог до дванаестог, дванаест минус седам су пет" "није него шест, ниси бројао први дан" "па тај је већ прошао" "нема везе, наређење". Тако да јебига, остадох без браде, а и косе, ошишао је и Савелу... Мајора су иначе звали Џинџер, јер му је презиме вукло на пекара, а стално је нешто лупао, дакле Џинџер Бејкер, бубњар по опису.
Било је у чети пар тоталних лудака, који су стварно прошли обуку за извиђаче, дакле знали су пар борачких вештина, гомилу ситних трикова, прави командоси. Један је чак заробио пушку од свог земљака који је био на страни плавих. То је изазвало подугачак записник, али је и писано у плус.
Кад сам се наредне среде појавио на послу, наравно полуобријан - доста је било то једном у четвртак, Џинџер је убрао свој скалп, нека га тури где хоће - онај колега без руке је злурадо приметио да "е најзад имамо задовољство да те видимо без браде". Одговор је био "сад ћете имати још дуже, да гледате како расте".
----
* Сава, ака Савела (краткоузлазни на првом слогу), је стварно био приватник, мада не знам чим се тад бавио. После су он и жена (докторица) отворили апотеку, с којом ће ми фирма бити комшија од 1992. Они су се после распичкали а она отишла да ради у Медицину рада, па смо се видели тек кад ме је прегледала за возачку на 65 година; није ме познала.
6-V-2021 - 3-II-2026