Велики снег. Како су сви чистили своје тротоаре (не само из навике, него је био и пропис у граду), гомиле на травњацима су биле двоструко више од дебљине оног што је нападало, а на угловима и мени преко главе. У школу сам бар два дана у недељи ишао и по двапут - једном за математичку секцију, једном за пробе хармоникашког оркестра. Срећом, музичарка је имала кабинет па нисмо морали да теглимо инструменте сваки пут, а хармоника ми код куће није више ни требала, завршио сам течај, што је трајало добре три године. Повремено ме баш мрзело да вежбам, јер смо најзад имали телевизор, од новембра 1965, који је стајао код мене у соби, па сам гледао чак и школски програм, који и није био лош.
Школски програм је био пола на хрватском, што сам капирао али ме ту и тамо нервирало што имају своје речи које збуњују - зашто кажу кисик а не кисеоник, зашто душик а не... хм, тек касније сам схватио да је то азот. Подједнако ме нервирао и лош звук и прљава 16мм трака, јер мало мало па се нешто не види добро. Због тога сам често прескакао вежбање хармонике, а једном се чак десило да сам остао у кревету до подне, наставник дошао, ја се успаничио, шта сад, да на брзину скупљам креветнину и носим код баке у собу, дижем наслон од кауча... дигао руке и правио се да нисам код куће. Убрзо је ваљда и он схватио да смо готови. Бивало је да, и кад није био његов дан, не устајем до пола један, а онда на брзину подгрејем ручак и тутањ у школу.
Наставник је, иначе, био занимљив лик. Црногорац, бледолик, могао би да се брије трипут дневно, коса накострешена, наочари дебеле као пепељаре, па је и са њима био ужасно кратковид, некад би напросто гледао преко стакала и примакао ноте на десет сантиметара да боље види. Пошто је био тако ћорав, није био за било какав други посао, него су му наместили да буде телефониста у шећерани. Успут је, вероватно, свирао по свадбама.
У школи смо учили свашта, наравно, па и причу о Мичурину, совјетском генетичару који је укрштао свашта да би добио сорте које би добро родиле и у тој зајебаној северној клими. Претеривало се с тим, дакако (јер кад сам једном видео ту јабуку у свом тањиру, била је упола мања од наше обичне). Но, размишљање о тој техници је уродило неочекиваним плодом - накотило се десетак вицева о укрштању, који су кружили док их на крају нису сви знали. Сећам се само једног: „шта добијеш кад укрстиш јежа и глисту?“ „бодљикаву жицу“. Асоцијација: „права љубав мора да боли, рече зец и сиђе са јежа“.
Од нове године је кренуо и нови динар. Исти као стари, али са две нуле мање, па је она стара хиљадарка, са оним ликом из топионице, сада била десет динара. Свеједно, надимаци су остали - банка (иако је слика банке на реверсу последњи пут била ваљда још за време краљевине), сом (тако да је „пет сома“ било 50 нових или 5000 старих динара, свеједно), мајмун (лако скаче из руке у руку), крпа (јер је била рађена на лошем папиру). У Словенији се звала „јурај“, и чак сам нашао да је крајем осамдесетих (ваљда... не, крајем века) тамо постојао бенд „посоди ми јурја“ (позајми ми сома). Множина је била као код осталих јединица мере, не „пет сомова“ него „пет сома“, не „штири јурјев“ него „штирје јурје“.
Кад се кроз неку годину појави и стодирнарка, скроз нова, не наслеђена од пре деноминације, свеједно ће се звати десет хиљада. Ретко се звала коњ (јер је на аверсу имала цртеж кипа неког коњаника), сви су је звали црвена, још годинама, доклегод се штампала.
Цедуље са ценама су исто биле истакнуте у обе валуте, да не буде забуне, и то још годинама. Најбољи је био неки дућан са обућом, где је писало „стара ц“ горе и „нова ц“ доле, ал' са недовољним размаком, па је испало да је старац сто пута скупљи него новац.
Чак дубоко у осамдесете, па малко и у деведесете, још увек се говорило у старим динарима, иако је обавеза да се исписује цена у обе верзије трајала само две-три године.
Ишла је дечија серија „Хиљаду зашто“, што сам често гледао код Калета. Водили су је Зоран Радмиловић, тада момак а касније легенда нашег глумишта, и Сташа Пешић, опет једна од тих што су ми се јако свиђале а нисам капирао зашто. Сад смо већ имали и телевизор, па сам то гледао и код куће, мислим да је ишло недељом преподне. Мада, нисмо имали навику да укључујемо телевизор преко дана, то је било за увече. Ал' ето, недељом је било шта да се погледа и преподне.
5-VI-2020 - 6-II-2026