"Управо сам размишљао да ли да отворим и други омот са храном коју сам спремио за ноћну смену, или да га оставим за јутарње сате. Нисам више био гладан, али су ми очи зинуле на први омот па сам хтео још, или би било боље да сачекам негде до четири, онда ћу огладнети свакако још једном..."Е није ми јасно како је успео да убеди диктопис да ово пребаци у коса слова, кад год пустим снимак, штампа се овако:
"из ове недоумице ме је пренуо звук из штампача. већ сам био стари вук ноћне смене, по звуку и ритму сам знао шта се штампа; ово би могао бити знак да пристиже редовна пошиљка са Профијучија или Гараминска. да, још две секунде ред за редом, па ће да извуче још две речи, па крај. у преносним централама овог типа одавно су престали да постављају тихе штампаче - тихи су скупи, звук ових старих је довољно ненаметљив, а и добро дођу за разбијање дремежа. количина хартије коју избаце за једну смену и није превелика, педесетак страна. ево сад ће да избаци последњу страну и стаће."
"Гле, није стао. Шта до којег и даље исписује? Ово се одавно није десило, боље да видимо шта је. Последњи пут, кад је избацио ванредну поруку, имао сам баш и среће. Три недеље сам тражио даму коју рачунари нису успели да нађу, и на крају установио да је њена пошиљка кренула са лоше очитаним матичним бројем пошиљаоца, све због једне староставне масне мрље, па је у повратку контрола јављала немогућу адресу... Те сам је помоћу интуиције, старе поштарске интуиције, пронашао и уручио јој лично. То је био сусрет. Одмах сам и схватио зашто је број очитан погрешно - и ја сам био потпуно збуњен."
"таква лепота. Ето, оматорио сам, и још ми није јасно како сам успео да се оженим њом. То што сам успео да јој објасним да је њена ултраљубичаста шминка збунила читаче и није била нека мудрост... а није ни имало неке везе са стварношћу; свеједно, упалило је."
"да видимо шта би сад ово могло да буде. Порука са ајтхата није уручена јер прималац не постоји. Матични број немогућ. Да видимо број... јесте немогућ, требало би да је порука враћена. Зашто није враћена? И пошиљалац има немогућ број. У другом кругу претраге нађена сличност између та два немогућа броја, могуће да је у првобитним сталним адресама и пошиљаоца и примаоца уписана иста планета, мада је начин кодирања сасвим неправилан. У трећем кругу претражена библиотека на педесет планета док није нађено десет система кодирања који би могли дати такве бројеве. У четвртом кругу нађено десет планета које су некад имале такве системе, али све до једне само локално, не за међупланетарну пошту. Пети круг... Докле ово иде? Да видимо последњу страну... Сто четрдесет седми круг, установљено да се ради о поруци са привремене постаје на планети ајтхат, размењено укупно пет порука после чега је саобраћај престао."
"а где је порука? По правилу, порука би требало да лута, да се умножи неколико стотина пута док се не нађе прималац, па онда да се уназад свуда јави да је уручена те да се фрка отказује. Да видимо, шта каже... Негде у седамнаестом кругу ухваћено обавештење да је садржина првобитне поруке остала на неком рачунару чија је чворна адреса непозната, тј. рачунар се није огласио већ деветсто и нешто година, а ниједан други није преузео његово чвориште. Невероватно. Стално сам имао осећај да су рачунари стварни и вечити, кад оно... Види фантома, сад га видиш, сад га нема. Знам, ништа није вечито, али рачунаре замењују. Први пут да видим да неко чвориште ишчезне."
"Хе. Отишли људи на излет, послали разгледницу, изгледа промашили адресу... Кад не носе исправан комуникатор са собом. Излетници! Требало би сад видети са чије планете је то кренуло. Чија је била експедиција? Не пише? Шта уопште постоји у овом штампанику? Да пробамо по датумима? Овако нешто је предвиђено да се одштампа ако порука лута дуже од... једног животног века, или пола од тога... Ајде сети се, давно си то учио. Уосталом, правилник је при руци, само да видимо. Извештаји, ванредни, случајеви када, дуже од, заглавље ако садржи речи... Хиљаду година? Ова порука... Да видимо датуме... Стварно за сваки круг је требало... Изем ти електронику, ограничену на брзину светлости. Кад ћемо ми поштари добити неке ваљане машине. Сваки ђаво може да има супер хипер и шта ти ја знам уређаје, само нама увек кажу ви морате бити стара добра поуздана пошта, вама не смемо да уваљујемо те помодне скаламерије што се мењају сваких пет година. Вама све мора да ради као да сви имају најстарију опрему, по цену да ради споро колико год треба. Мора да уме да препозна чак и препотопски телефакс, ако има негде неки исправан. То све мора, понављам, мора да ради. и онда натрчи овако нешто. Реагује на хиљаду година кашњења. Мора да је реаговало сваких педесет година, само што нико није имао живаца да се петља."
"А шта ако се баш треба петљати? Ко зна шта би се могло наћи. Замисли, нађем брод стар десет векова. Богатство, само на распродаји тастера, чипова и шта се све оно уграђивало у тим временима. Сакупљачи су луди за тим стварима. Или културолози. Колико музеја би платило баснословне суме само за бродски дневник или трајне меморије из чајника или лифта. А ко га зна, можда је планета касније насељена само је прва експедиција заборављена... Па и онда, данашњи становници би много дали да сазнају тако пикантан детаљ из своје историје. Чак и ако је ствар банална, ово је тренутак да прогњурам кроз списе. Слава се смеши, ах. Поштар који је открио планету. Исто као онај легендарни Колумбо, последњи човек који је открио Америку."
"Да видимо, шта каже где се последњи пут помињао ајтхат. Чудно име. Сва су чудна. Профијучи или гараминск сам очекивао. Имена звуче као последње селендре на грумелу. И сам грумел исто тако, мада је цела планета једна луксузна коцкарница. А шта друго тамо да се ради, кад има локалне поремећаје вероватноће. Кад је онај талични дечко, како се оно звао, да, дхари белканов, однео пола планетног буџета, затворио врата за собом и цела коцкарница пропала под тле. и ту нађу стари рудник злата, заостао од претходне колонизације. По свим планетама има нашег ђубрета, само треба довољно дубоко копати."
"Ево, експедиција је кренула пре хиљадустодвадесетчетири године са мархафа. Колико одавде? Пет станица за пренос, то је пет до десет сати чекања. Око двеста, кад се дода чекање на пренос даље. Тамо и назад... Око три недеље. Потрајаће. Ионако радим у ноћној смени следећа три месеца. Биће занимљиво."
"Е, тако сам ја то мислио тада. Међутим, потрага се отегла. Нашао сам још три-четири одјека ове залутале поруке, постао помало сумњив шефовима и... првом приликом су ми увели нову опрему, и довели неког млађег, ко се у њу разуме. Мене су преместили у Поштански музеј, да утаманим још ово пола године што ми је остало. Из музеја нема начина да било шта дознам: складишта података су врло скромна, држе само узорке, ако и за њих има довољно места, а везе са остатком свемира су им баш музејске. Дигао сам руке, једноставно - поштанским везама не могу ништа да урадим, него ти потегни своје новинарске, па да ископамо нешто. Не, није ми пало на памет да се обратим вишим властима - шта ја уопште имам, један свежањ штампаних папира. Само ја знам да су прави, јер сам гледао како се штампају, и машину из које су изашли знам од првог укључења до коначног искључења. Још би ми рекли да је зато машина и склоњена, и ја са њом, што су почеле да излазе такве ствари. Не, никакви виши нивои, откриће је моје и тачка."Ту је негде одустао од овог приповедачког тона и почео да прича о... шта би све урадио са тим парама, кад би успео да их шчепа. Схватио сам да је снимању крај, досуо још пића и потрудио се да се не задржим дуго с њим. Чим сам га испратио, сео сам за свој сто и почео да шврљам по разним местима где се новинари обично обраћају за затурене информације. После четврте кафе схватио сам да нећу далеко стићи. После четири недеље схватио сам да нећу написати ни мемоаре - ни после сто педесет година боравка ван матичног света, ни после седамсто и нешто летова, два слетања на нову планету, ја немам ништа боље од овог. А ово је једно ништа. Фантом. За те четири недеље спискао сам део уштеђевине и доста редакцијских фондова зивкајући којекаква удаљена чворишта, јурећи проклети Ајтхат с краја на крај галаксије, уништавајући остатке црева све гором кафом коју сам упорно кувао... и ништа. Будући да сам мало матор за наркомана, прекинуо сам на време. Претворио сам то у занимацију за године у мировини. Заменио сам скоро све претплате на којекакве услуге за спорије а јефтиније, добијајући на досегу. Времена ће бити више него пара, рачунам. Стићи ћу, можда, барем да нађем где је тај Мархаф. Више ми није важна новинарска брзина. Занима ме, једном макар, истина.