(Ромфу) Ајтхаћани и
немају неке особите верске обичаје – нисмо
никог приметили у неком необичном положају,
не клањају се, не моле се. Понеког нађемо
замишљеног или занесеног, али се то не разликује
од обичног – нема никаквог знака по којима
би се закључило да се задубио у питања вере
или нечег другог. Надаље, нема искључивости:
Ајтхаћанин у току свог века више пута мења
веру, без зазора и ограничења, некад се
држећи чак два или три веровања истовремено.
На наше чуђење одговорили су својим чуђењем:
њихове вере се међусобно и не искључују,
него су само различити погледи на свет.
У њиховој основи лежи општа гностичка чежња
за сазнавањем Себе и Света, као Једног и
као Свега Истовремено. Пролазак кроз разна
веровања је само део Пута, при чему опет
нема правила: свако ће својим путем на Пут,
па ко где доспе. Ово се у понечем поклапа
са нашим веровањима да је важно стићи, али
се важне ствари догађају на самом путу,
а не на његовом крају (видети "Примедба
о ајтхатским верама")